Tržišno rešenje na engleskom!

Ne mogu da verujem.... Jeste tarzanski engleski, ali i nije toliko loše.

Oportunitetni trošak "borbe protiv korupcije"

U raspravi na jednom od prethodnih postova o finansiranju stranaka došlo je do neslaganja između mene i Marka. Da ne bih prepričavao navešću u celini i moj argument zašto ne treba gubiti vreme u borbi protiv korupcije i njegov kontra-argument zašto to nije gubljenje vremena:

Janković: Ja mislim da je cela ta prica o korupciji u finansiranju stranaka okrenuta napacke. Marko je to dobro naznacio ali mislim nije otisao do kraja. Kljucno pitanje je po meni, zasto bi iko hteo da daje pare bilo strankama bilo pojedinancim politicarima? Pitanje je naravno retoricko ali implikacije odgovora se retko do kraja izvode. Zato sto je sistem u Srbiji takav da politicari upravljaju velikim delom ekonomije, ili mogu da imaju uticaja na sudbine mnogo ljudi u biznisu. Smanjiti tu mogucnost znaci gubitak kljucnog motiva za korupciju. Otkrivanje tople vode? Da, upravo tako, samo sto meni cesto izgleda da je pretpostavka mnogih debata o korupciji verovanje da je voda suva, tj da se problem moze resiti ovakvim ili onakvim zabranama privatnog finansiranja ili jos gore prevaljivanjem troskova na poreskog obveznika. To nikad ne radi, politicari uzmu drzavne pare, a onda se igra sa privatnim novcem nastavlja kao da nista nije ni bilo. Ne bih ja mnogo nade polagao u "umerenost" korupciponaskih apetitta politicara.

Problem je kako uciniti politicke stranke manje atraktivnom investicijom za biznismena (jos nisam cuo za bolji lek od konstitucionalnog smanjenja obima onog sto stranke tj vlada mogu da rade u ekonomiji) a ne kako razviti tehnologiju da se uz isti upliv vlade smanji priliv privatnog novca, tj bolje kontrolise pljacka i korupcija. To je gubljenje vremena. Ostaviti Miskovicu nek slobodno da 2 milijarde dolara nekom politicaru ako ima za bacanje, ali istovremeno uciniti subvencije privatnim firmama protivustavnim, ili bilo kakav drugi preferencialni tretman domacih firmi. Ima korupcije zato sto ima sta da se kupi (javne politike u korist tajkuna) a ne zato sto se ne kontrolise dobro. Treba ukinuti, zabraniti, drakonski ograniciti transakciju, a ne brinuti da li su politicari dobili "previse" u toj transakciji. Nemoralna je i ekonomski destruktivna politicka kontrola ekonomije, a ne podmicivanje ili regularno "preterano" finansiranje stranaka. To je opasna zamena teza jer se kao glavni problem podmece periferna posledica. Kao da bi usluge tajkunima kroz recimo podizanje barijera spoljnoj konkurenciji bile manje nemoralne i ekonomski pogubne ako bi politicari radili to iz ubedjenja. A ako nisu, kao sto nisu manje nemoralne ni ekonomski stetne, onda prestanimo da trosimo ogranicen resurs vremena i energije na nevaznu i posledicnu i fokusirajmo se na zaista vaznu i uzrocnu stvar - etatisticki i dirizisticki karakter srpskih javnih politika i konsenzus intelektualne javnosti svih ideoloskih predznaka oko tih politika.

Paunović: Ivane,

Prosto nisam hteo da pisem post na tu temu, zanimljivije mi je bilo ovo. :)

Ja se potpuno slazem sa time o cemu ti pricas, ali ovde smo ocigledno na terenu second best resenja. Ako vec ne mozemo da smanjimo uticaj drzave jer to prakticno niko ne zeli, mozda nije lose da im barem otezamo da od lose politike imaju neku licnu korist. To svakako ne garantuje vodjenje dobre politike, ali verovatno povecava verovatnocu da ce do nje doci..

Jedino čega sam se setio u međuvremenu što bi ovu raspravu moglo da dalje pogura jeste jedan tekst Borisa Begovića iz časopisa Prizma (nisam uspeo da lociram arhivu sa tim časopisom nigde, tako da ne mogu da dam link. UPDATE, evo linka). Moj argument je zapravo varijanta Begovićevog argumenta iz tog teksta, samo što mislim da moja varijanta ima više praktičnog smisla. Begović, naime, u tom tekstu dokazuje da se ne treba previše baviti pitanjima "suočavanja s prošlošću" i ratnim zločinima jer to angažuje ljudske i materijalne resurse za manje važnu upotrebu, a odvlači od ključne, a to je - ekonomska tranzicija.

Naravno, nije lako videti kakav bi to doprinos raspravi o ekonomskim reformama mogle da daju Nataša Kandić i Sonja Biserko, ali načelno argument može da stoji. Barem teorijski, on i stoji. Ali, u slučaju problema korupcije, Begovićev argument je mnogo jači - tu imamo posla sa jednim istim ljudima koji troše svoje vreme, znanje i intelektualnu energiju na uzaludan i bespredmetan posao "smanjenja korupcije" umesto da se posvete "smanjenju državnog uplitanja u ekonomiju". Borci protiv korupcije su ekonomisti i pravnici koji bi mogli da se bave produktivnijim stvarima. Kao što bi vrhunski ekonomisti koji se u okviru antimonopolskih komisija bave kontrolom horizontalnih integracija bili mnogo socijalno produktivniji da se u okviru privatnih konsultantskih firmi bave sprovođenjem tih integracija na tržištu. Njihovo delovanje u svojstvu državnih birokrata ima jasan oportunitetni trošak propuštenog blagostanja koje bi postojalo kada bi oni radili u privatnom sektoru.

U nešem slučaju, reč je o oportunitetnom trošku propuštenih eseja, studija ili medijskih nastupa gde bi se zagovaralo smanjenje uloge države u privredi. Zamislite da profesor Milić Milovanović ne sedi u vladinom Savetu za borbu protiv korupcije, nego u nekom timu savetnika koji treba da osmisle i javno propagiraju kako smanjiti državnu potrošnju i regulativu. Intelektualni kapital tog čoveka bi tada bio višestruko bolje upotrebljen. Ili da čak samo objavljuje komentare u politici gde bi se zalagao za minimalnu državu. Ili evo, kad smo već kod Begovića i CLDS, još boljeg primera: oni su se zalagali za spoljno-trgovinsku liberalizaciju, ukidanje uvozno-izvoznih dozvola, kvota i kontinegenta, te smanjenje carina. To je delimično i sprovedeno za vreme Labusove savezne vlade što je dovelo do drastičnog smanjenja korupcije na carini. Da Labus nije hteo da liberalizuje tada, da li bi Begovićevo, ili bilo čije, sedenje u nekakvom "Savetu za borbu protiv korupcije na carini", smišljajući načine kako da se smanje zloupotrebe pri dodeli uvozno-izvoznih dozvola i određivanju kvota, imalo ikakvog smisla? Za mene, odgovor je očigledan.

Dakle, moj zaključak je da borba protiv korupcije nije second best rešenje, nego nametanje štetnog oportunitetnog troška društvu koje vezuje intelektualne resurse tog društva za inferiorne upotrebe.

Opet koncesija

Pre jedno dve godine sam imao par postova na temu koncesije (pogledajte ovde i ovde). Moj zaključak je bio da je Ugovor o koncesiji dobar za Srbiju i da mi nije uopšte jasno zašto tadašnja vlada nedeljama nije htela da ga objavi.

Sada smo došli u situaciju da se cela stvar potpuno raspala i da nesuđeni koncesionar tuži Srbiju za 70-ak miliona evra. Šta se uopšte dogodilo?

Po mom mišljenju, dogodilo se to da je ugovor bio ISUVIŠE dobar za Srbiju i da zato nijedna banka nije htela to da finansira. Prosto, koncesionar je ugovorom na sebe preuzeo sve bitne rizike, uključujući i rizik niskog intenziteta saobraćaja, što se bankama očigledno učinilo neozbiljnim i previše rizičnim. Pošto koncesionar nije mogao da obezbedi finansiranje, došlo je do raskida ugovora a sada i do tužbe. Ko je u pravu, zaista ne znam. Slutim da je koncesionar pristao na sve što je naša strana tada tražila, u očekivanju da će kasnije moći da podmiti koga treba da se ugovor naknadno izmeni.

Koncesija je jednostavno veoma, veoma komplikovana stvar, gde je pravilna raspodela rizika između dve strane od suštinske važnosti. Ponašanje vlade, ali i histerično ponašanje dela tadašnje opozicije i javnosti oko celog ovog posla mi sugeriše da Srbija još uvek nije spremna za ovakav oblik izgradnje infrastrukture, što je šteta.

Finansiranje stranaka i sloboda govora

Zanimljiv film CATO instituta o načinu na koji ograničavanje finansiranja stranaka dovodi do ograničavanja slobode govora (mislim da je ovo prvi put da "embedujemo" film).

Argumentacija je sledeća. Pretpostavimo da se ograniči ukupni budžet za reklamiranje stranaka u kampanji. Nakon toga, svakako da možemo da očekujemo da će onda biznismeni i ko god ima para, a veoma je zainteresovan za rezultat izbora, pokretati svoje kampanje, bilo direktno "Glasajte za Peru" ili "Mladi treba da glasaju", čime se indirektno utiče na izbore. Ako želimo potpuno "čistu politiku", to sve treba da bude zabranjeno, jer ako je dozvoljeno time se suštinski izigravaju pravila.

Zamislite sada da, umesto TV kampanje, neki biznismen "kupi" 50 analitičara da stalno po novinama hvale nekog političara. Jel i to treba da bude zabranjeno? Pa, da, jer je i to izigravanje pravila. A šta ako neki analitičar iskreno veruje da treba da hvali nekog političara? Pa, moramo i njemu to da zabranimo, jer otkud znamo da ga nije podmitio neki tajkun. Sa druge strane, čak i ako znamo da ga nije niko podmitio, njegovo agitovanje u štampi možemo smatrati doprinosom nečijoj kampanji samo što je, umesto da pošalje pare, napisao članak u novinama. Pošto su sve predviđene pare već potrošene na spotove, ovo nije dozvoljeno.

Šta ako neki književnik u svojoj knjizi napada političara koji je kandidat za predsednika? Pa, pošto je književnik plaćen za pisanje knjige, i to bi moralo da se zabrani, jer bi moglo da se smatra da izdavač (ili ko god isplaćuje honorar) na taj način utiče u kampanji. Isto se odnosi i na crtanje karikatura.

Dakle, ako ozbiljno želite da ograničite uticaj para na politiku, to MORA da ide preko ograničavanja slobode govora. Ne može drugačije.

Naravno, postoji i drugi način - da ograničite uticaj politike na pare.

Libertarijanska žurka

Drugo libertarijansko okupljanje biće održano u četvrtak 7.5. s početkom u 20h. Mesto hepeninga je mali Underground (Pariska 1a, na ukrštanju sa onom ulicom što ide od Kalemegdana ka Patrijaršiji). Koncept je sličan kao i na prethodnom okupljanju, naša ideja je da se pusti Libekov film i da se u lepoj i neformalnoj atmosferi pretresu različite ideje.

Pa ko se oseća libertarijancem neka rezerviše gore pomenuti termin. Takođe komentatori i posetioci Tržišnog rešenja su dobro došli.

Tr je obezbedio prostor, DJ-a, šankere, dobismo i obezbeđenje gratis.