Pages

29 April 2013

Miopija zaštite potrošača

U poslednje vreme dva argumenta poluprofesionalnih zaštitnika potrošača mi vređaju logiku na elementarnom nivou. Prvi je takozvano varanje potrošača na težini/mernim jedinicama. Problem je što su čokolade danas najčešće u pakovanjima od 90 ili 80 grama, da je kiselo mleko prešlo prvo sa mililitara na grame, a potom se i gramaža smanjila i tako dalje. I, elem, potrošači su naivni i neko ih tu zakida, iako je poznato da se elementarna pismenost u našeg sveta iskazuje tako da "neko zna u pare & kantar". Posle toga idu slova, mogu se i sricati. Prava je istina da potrošači žele da dobiju jedinicu onoga što vole da kupuju po nižoj ceni i da su spremni da kupe manje proizvoda za nižu cenu, posebno ako je reč o proizvodima čija cena rasta brže od stope inflacije. Tržišni test kod čokolada je pokazao da kupci hoće manje za nižu cenu, dok su prakse više za istu cenu odbačene (na primer Soko Štark je pokušao da prodaje čokolade od 110 grama, inicijativa je propala). Poenta je da tržište nagrađuje one koji nude nešto manja pakovanja. Baš kao što se na pijaci odavno sve prodaje na grame/dekagrame. Da tržište kažnjava ovakve prakse ne bi ih bilo, 100 gramaši bi pobedili u slatkoj trci. S druge strane, tamo gde nema rasta cena bržeg od inflacije dodatni mililitri su standardna ponuda, na primer kod piva.

Druga primedba tiče se roka trajanja današnje tehnike i to je top pitanje na više portala danas. Istina je da neke stvari traju kraće, da su stariji pandani današnje opreme trajali duže, ali nikako da se postave ključna pitanja. Na primer, koliko je bila cena prosečne veš mašine 1990. godine, a koliko je danas? Ne mora čak ni da se radi diskont za cene iz 1990. godine. Koliko je 1990. godine koštao prosečan televizor, a koliko košta danas? Ovde neću uključivati i rast performansi koji prati nove generacije uređaja. I sa dva ograničenja koja su data, desio se neverovatan pad cena. Deo je plod napretka u svim oblastima, deo je plod ušteda koje delom idu na uštrb dugovečnosti. Kako bilo i tržište je ovde reklo da ište jeftinije, ali i nešto kratkotrajnije. Ko hoće i danas može da kupi skuplje, a dugotrajnije, ali to uglavnom žele samo neke tržišne niše. Miele nije izbor naroda, iako traje jako dugo. Ne isplati se, bolje je kupiti tri obične veš mašine za 30 godina nego jedan Miele. Razvoj argumentacije za grane sa kontinuelnim i brzim inovacijama je bespredmetan. Šta vredi kupiti TV koji će trajati 20 godina. Do tada će standard verovatno biti blizu virtuelne realnosti i interaktivnosti i umreženosti koju danas teško možemo zamisliti. Čemu dugotrajnost onoga što svakako zastareva.

Sve u svemu, kupac je taj koji primarno određuje šta će se proizvoditi, proizvođači mogu i utiču povratno, ali ipak u manjoj meri. A i ja hoću i jare i pare na nivou želja, ali znam da ne može baš sve.

28 April 2013

EU, Srbija, kultura i implicitna tržišta

Implicitna tržišta su mesta gde se može mnogo toga saznati i ujedno mesta gde mnogi ekonomisti koji žive udobno zašuškani u svetu modela pokazuju da ne razumeju suštinu interakcija između različitih učesnika na tržištu i prirodu ljudskog ponašanja. Tokom mojih poslednjih nekoliko putovanja po zemljama EU primetio sam da postoje suštinske razlike u načinu na koji se koristi marketing miks u neformalnoj grani prosjačenja. Inače, prosjačenje je ozbiljan biznis, kod nas najčešće organizovan na jednom od najefikasnijih principa organizacije formalnih grupa u neformalnim granama - principu bande. Jasno se zna hijerarhija u "firmi" koja se bavi tim poslom, postoji fizička podela tržišta, tržište se brani silom itd. Tu i tamo ima i slobodnih strelaca, ali to nije dominatna praksa. Sam posao je s moje tačke gledišta legitiman koliko i svi drugi ulični poslovi koji su vrlo slični (muziciranje, portretisanje itd...), dok god se to čini bez uznemiravanja potencijalnih "kupaca" i dok se radnicima ne usraćuju životne prilike (čitaj deci uskraćuje osnovno obrazovanje). Posao je klasična siva zona, zakon ga brani, ali u praksi se toleriše.

Kao i u svakoj maloprodaji prosjaci imaju svoj marketing miks. Lokacija je broj jedan. Nije potrebno obrazlagati. Proizvod ima mesto broj 2, a to može biti majka sa malim detetom (decom), telesna mana, nakaznost, tugaljiva priča, vapaj za ispunjenjem osnovnih potreba po Maslovu i tako dalje... U Srbiji definitivno prevlađuju socijalne priče, smoreni profil prosjaka uz tu i tamo poneku energičnu prosjakinju koja traži sadaku i želi vam sve najbolje dok se nada "kupovini", odnosno stavlja vam u izgled sve najgore kada je iskulirate. Promocija se svodi na priču i već pomenute kombinacije. Konačno, cena se ogleda u strukturi novca koji ostaje u posudi gde se novac ostaje ili verbalnom pozivu. Cena se razlikuje od mesta do mesta i skladu je sa  kupovnom moći ljudi koji su target. Strategija može biti opšta, kada prosjak ide na ekonomiju obima i ne radi gotovo ništa ili delimično kastomizovana kada prosjak aktivno traži pare od pojedinaca.

Za razliku od Srbije,  prosjačenje u EU ima drugačiji marketing miks, a rekao bih i da je razvoj ljudskih resursa na višem nivou. Samo tako mogu objasniti barem dva profila prosjaka kojih u Srbiji nema. Prvi je profil prosjaka sa psom ili dva psa. Ovo je najpopularniji model prosjačenja u većini centralnih zona gde je i tržište najveće. Životinje i mala deca su idealni u marketingu, a kako u većini zemalja EU mala deca nisu baš tako često moguća kao instrument marketinga na način kako je to u Srbiji, pas je došao na njihovo mesto. Drugi profil je profil žene koja moli na najponizniji način. Reč je prosjakinjama koje su prekrivene od glave do pete i koje kleče lica gotovo prislonjenog zemlji i u tom položaju ostaju jako dugo, bez da kažu ijednu reč. Ovo je klasična pozicija osobe koja moli koja izaziva veliku nelagodi kod značajnog procenta populacije i ovaj oblik "promocije" je školski primer primene teorije u praksi. Konačno, EU ima i treći profil koji nije toliko prisutan u Srbiji, a to je profil osobe koja po svemu može da radi, a neće, i gde svoju aktivnost najčešće obavlja potpuno smorenim prosjačenjem. Kod nas ovaj profil radi drugačije, najčešće kroz sitne pravare za 100-200 dinara.

Šta reći za zaključak. Ja bih rekao da će Srbija biti na dobrom putu kada pas postane instrument marketing miksa prosjačenja. 

27 April 2013

Kurs ostaje fluktuirajući

Na vest da je NBS na sastanku sa stručnjacima odlučila da kurs ostane fluktuirajući, naišao sam na ovaj komentar:

Ako nekom nije jasno zasto Srbija ekonomski i na svaki drugi nacin umire, eto vam jos jednog dokaza. Problemi na sve strane, posebno u losem radu NBS, a oni organizuju skup istomisljenika (guverneri bivisi i sadasnji, clanovi Saveta guvernera bivsi i sadasnji, "ekonomisti") da bi utvrdili da imaju isto misljenje. Kakvo nepotrebno trosenje vremena i omalovazavanje inteligencije srpske javnosti.

Odlično rečeno i nemam šta da dodam. Inače, mene je NBS pozvala na taj sastanak jednim jako lepim i formalnim e-mailom; odgovorio sam da jesam zainteresovan i pitao za datum; a onda više nisam dobio nikakav odgovor. Ili su zaboravili ili su se predomislili.

Insajderski izvori mi kažu da je od učesnika skupa jedino Labus odstupio od mišljenja većine. Labus se i ranije javno izjašnjavao za fiksni kurs u vidu jednostranog uvođenja evra, pa nije problem da to otkrijem.

Jedino pitanje koje se postavlja je da li su ovde u pitanju interesi ili neznanje. Mislim da ima elemenata obe stvari. Jedan broj ekonomista je vezan za NBS i upravne odbore banaka i tu su u pitanju lični interesi. Ali u isto vreme, najveći broj njih, sa retkim izuzecima, uopšte ne zna kako da brani ideju plivajućeg kursa, već uporno govori o konkurentnosti, spoljnotrgovinskom deficitu i sličnim stvarima koje sa održivošću kursa nemaju blage veze. Ne znam koje od ta dva je veća tragedija. 

26 April 2013

Reinhart i Rogoff

Ova prenaduvana afera i dalje traje. Ukratko, ugledni ekonomisti Carmen Reinhart i Ken Rogoff napisali su pre par godina rad koji na osnovu istorijskih podataka zaključuje da kad učešće duga u BDP premaši 90%, stopa ekonomskog rasta te zemlje bude manja. Sada je druga grupa ekonomista otkrila grešku u tom radu -- jedna priznata greška je bila u formuli u Excelu, a druge nedokazane optužbe su za selektivno biranje podataka. Evo šta mislim o celoj stvari. 

Prvo, ova studija se sada odjednom predstavlja kao da je bila neki ključni dokaz za evropske politike štednje iz prethodnih godina. Mediji širom sveta objavljuju da je glavni argument za štednju bio baziran na matematičkoj grešci.

Iskreno, ja tek sada po izbijanju afere prvi put čujem da je taj papir bio tako važan u izboru politika štednje (a i štednje je inače bilo jedino ako štednju definišemo kao nešto manji deficit od mogućeg). Više pažnje od ovog rada izazvala je knjiga istih autora na sličnu temu i čiji podaci nisu sporni, kao i istovremeni vrlo dobri radovi C. Reinhart o finansijskoj represiji. Ja do sada nisam ni primetio da su oni imali taj poseban papir koji sadrži nešto što knjiga ne sadrži. A siguran sam da nije znala ni Angela Merkel.  Ali sada je u interesu međunarodnog kejnzijanstva da se taj papir predstavi kao ključni rad koji je doveo do štednje.

Drugo, da li neko stvarno formira mišljenja na osnovu istorijskih korelacija poput ovih?  Zna se da je udeo duga u GDP vrlo nepouzdan indikator krize zaduženosti -- Slovenija je u krizi sa 50% (vidi ispod), Japan u isto vreme ima još malo pa 250% i nikom ništa. Dalje, taj indikator ne samo da je nepouzdan i relativan, već u sebi sadrži GDP. Uz dati dug, niska stopa rasta GDP sama po sebi uzrokuje visok dug/GDP racio. Zatim, rad R&R tvrdi da je 90% nekakva magična granica - nakon što je zemlje podelio u četiri grupe: manje od 30, 30-60, 60-90 i preko 90%. Takvom metodom su lako mogli dobiti granicu i od 70 ili 150% da su hteli. 

Dakle, rezultat je, kao i većina rezultata u stvarima makroekonomije, dobijen na osnovu proizvoljnih podela, raznolikih istorijskih podataka smešteni u istu kolumnu, mešanja baba i žaba, upoređivanja potpuno različitih zemalja u različitim vremenima na osnovu tog jednog nepouzdnog indikatora. Takve stvari se mogu konsultovati ili poslužiti za ilustraciju, ali namerne ili nenamerne distorzije koje su u njima moguće daleko prevazilaze uticaj napšravljene računske greške. Pravi skandal je ako neko na osnovu ovakvih makro merenja stvarno donosi nekakve zaključke, a ne računska greška.

Sve u svemu, niti rad R&R treba uzeti kao referencu za donošenje zaključaka o politici štednje ili raste, niti je to u praksi bilo urađeno kao što se sada pokušava prikazati.  Zato i cela afera zavređuje mnogo manje pažnje nego što joj je poklonjeno.

Zašto je Slovenija u krizi?

Slovenija nije u riziku bankrota zbog prevelikog zaduživanja - ona je zadužena manje od ostatka evrozone - već zbog velike količine sada nenaplativih kredita koje su njene banke odobrile.

Koje banke? Obratite pažnju na poslednju sliku (iz FT), onu u donjem desnom uglu. Ona pokazuje loše kredite kao procenat ukupnih, po vrsti banaka: puna crvena linija su domaće državne banke, plava su domaće privatne banke, i donja isprekidana crvena su strane banke.

Drugim rečima, Sloveniju u bankrot guraju: domaće državne banke, a samo nešto manje od njih, domaće privatne banke. Strane banke su se ponašale pametnije.

U Srbiji se više od decenije ispreda legenda o mudroj slovenačkoj politici očuvanja domaćih i posebno domaćih državnih banaka. Evo rezultata. Sada čekamo da isti izvori za slovenačku krizu optuže "neoliberalizam".




21 April 2013

Vesti iz budućnosti

Kada ste zemlja koja relativno zaostaje za nekim susedima, onda možete da čitate vesti iz budućnosti. Hrvatska je jedna od  zemalja iz kojih nam stižu vesti iz srpske budućenosti za 7-10 godina. Nema u ovom članku o efektima podsticaja za poljoprivredu ništa posebno novo, ali je ovo rezultat koji će se desiti u Srbiji koja je tek krenula da obilno podstiče (doduše dosta često samo da obećava podsticaje) poljoprivredu. Drugo,  prose;an Hrvat je gotovo jednak mrzitelj ekonomske slobode kao i prosečan Srbin (uz nešto bolje institucije koje su im ostale iz vremena "Najbolje države koju su Srbi ikada imali AKA Žuto crne monarhije").

20 April 2013

Sloboda, 1887 i 2013

Za ljude koji misle da je svet, na čelu sa Amerikom, slobodniji danas neko pre sto godina, možete li da zamislite amerilkog predsednika danas, da kaže išta uporedivo sa ovim:

When we consider that the theory of our institutions guarantees to every citizen the full enjoyment of all the fruits of his industry and enterprise, with only such deduction as may be his share toward the careful and economical maintenance of the Government which protects him, it is plain that the exaction of more than this is indefensible extortion and a culpable betrayal of American Fairness and justice.

Danas se ni mnogi libertarijanski filozof ne bi usudio da ovako nešto kaže, iz straha da ga ne proglase za ekstremistu, a nekmoli američki predsednik u svom godišnjem govoru o stanju nacije, a kao opravdanje zašto neće da koristi federalne budžetske pare da pomaže farmerima i .ugroženima od poplava, suša i uragana.

18 April 2013

Global book, II

Global book je snizio cene.

Prema zvaničnoj verziji, smanjili su marže posle pritiska naših komentatora.

Međutim, ja sumnjam u nešto drugo: da su cene GB ustvari izražene u zlatu. Sa drastičnim padom cene zlata u poslednjih nekoliko dana, pale su i cene GB knjiga.

Jedna slika i posledice

Ako kliše da slika govori više od hiljadu reči igde vredi, onda je to ova slika:

Raznobojni "špageti" u sredini su individualni klimatski modeli IPCC, tj njihove projekcije porasta temperature, a crna linija prosek modela. Plave i crvene linije na dnu su stvarni temperaturni trendovi na planeti Zemlji od 1979 do danas, mereni putem satelita. Plava linija su podaci grupe sa Univerziteta Alabama,koju vode skeptici, John Christy i Roy Spencer, a crvena linija je Remote Rensing System iz Kalifornije koju vode "alarmisti", Frank Wentz and Carl Miers. I jedni i drugi koriste iste podatke samo primenjuju donekle različite metode analize tih podataka. Kao što vidite, razlike su minimalne, čak je pad temperature od 2000 na ovamo veći kod RSS. Nulta anomalija je prosek 1979-1983, a dalje temperature su definisane kao odstupanje (anomalije) od tog proseka. Umesto da poraste skoro jedan stepen, stvarni trend je jedva 0.3 stepena, tri puta manje od projektovanog, a negde od 1996-97 naovamo nema nikakvog trenda ili je negativan, zavisi koju godinu uzmete.

Glavni razlog za optimizam u pogledu cele te farse zvane klimatske promene je što priroda očigledno ne sarađuje i što je sve teže to prikriti. Sve češće se pojavljuju članci u mainstream medijima koji pokušavaju da objasne zašto je došlo do ove "pauze" u globalnom zagrevanju (podrazumeva se da će "od utorka" zagrevanje da se obnovi). Ubeđivati nekog da cene nafte i uglja treba da "skoče u nebo" kako se ranije izvoleo izraziti predsednik Obama, a da istovremeno skoro 20 godina nema nikakvog zagrevanja, a poslednjih 12 ili 13 svedočimo globalnom zahlađenju, nije baš najlakša stvar na svetu. Korišćenje poplava, oluja, suša ili, u najnovije vreme, čak i hladnoće kao alternativnih strašila, u nedostatku zagrevanja, ima svoje limite,i deluje mnogo manje uverljivo. Da bi ta propaganda upalila priroda mora da sarađuje makar minimalno, a ona, iz samo njoj znanih razloga, u ovom trenutku želi da se naruga alarmistima.




15 April 2013

Friedman i Abba Lerner

Abba Lerner je bio Hajekov i Robbinsov student 1930ih na London School of Economics. U početku sledbenik Austrijske teorije, pod uticajem svojih mentora, sa pojavom Kejnzove Opšte teorije, postaće doktrinarni kejnzijanac, i čak "tržišni socijalista". Evo, kako u svojoj autobiografiji, "Two Lucky People", Lernerovu konverziju vidi Milton Friedman, i kako objašnjava zašto on, Friedman, za razliku od Lernera nikad nije postao kejnzijanac:


We were affected very differently by the Keynesian revolution—Lerner becoming an enthusiastic convert and one of the most effective expositors and interpreters of Keynes, I remaining largely unaffected and if anything somewhat hostile…Lerner was trained at the London School of Economics, where the dominant view was that the depression was an inevitable result of the prior boom, that it was deepened by the attempts to prevent prices and wages from falling and firms from going bankrupt, that the monetary authorities had brought on the depression by inflationary policies before the crash and had prolonged it by “easy money” policies thereafter; that the only sound policy was to let the depression run its course, bring down money costs, and eliminate weak and unsound firms. 

By contrast with this dismal picture, the news seeping out of Cambridge (England) about Keynes’s interpretation of the depression and of the right policy to cure it must have come like a flash of light on a dark night… It is easy to see how a young, vigorous, and generous mind would have been attracted to it…

The intellectual climate at Chicago had been wholly different. My teachers regarded the depression as largely the product of misguided policy—or at least as greatly intensified by such policies. They blamed the monetary and fiscal authorities for permitting banks to fail and the quantity of deposits to decline. Far from preaching the need to let deflation and bankruptcy run their course, they issued repeated pronunciations calling for governmental action to stem the deflation—as J. Rennie Davis put it, “Frank H. Knight, Henry Simons, Jacob Viner, and their Chicago colleagues argued throughout the early 1930′s for the use of large and continuous deficit budgets to combat the mass unemployment and deflation of the times.”

There was nothing in these views to repel a student; or to make Keynes attractive. On the contrary, so far as policy was concerned, Keynes had nothing to offer those of us who had sat at the feet of Simons, Mints, Knight, and Viner.

Shvatate? Lerneru su Hajek i Robins isprali mozak svojim likvidacionističkim besmislicama, i u takvim uslovima Kejnz je za mladog Lernera po Friedmanu morao biti "zrak svetla u mračnoj noći". Ali, njima, starim asovima i znalcima u Čikagu, koji su čitali Henry Simonsa i Frank Knighta, nije trebao Kejnz da shvate da masovno štampanje para i veliki budžetski deficiti te spašavanje banaka predstavljaju jedini izlaz iz recesije. Oni nisu živeli u mraku neznanja, njima Hajek i Robins nisu isprali mozak.

Ne sumnjajte uopšte da su Paul Krugman i Brad de Long odmah preneli ovo i podvukli,koliko su republikanci zastranili kad su njima ideje Miltona Friedmana radikalni socijalizam. Upravo onaj mehanizam o kome sam ovde pisao: uzmeš polovičnog i nedoslednog zagovornika neke doktrine, koji u ključnim tačkama podržava tvoje teze, i onda ga proglasiš za glavnog predstavnika te doktrine, i kažeš: svako ko se ne slaže sa ovim je ekstremista jer čak i ovaj najekstremniji liberal Friedman kaže da je Kejnz car u odnosu na Hajeka .

Jasno je da u ovom trenutku postoji samo spor između kejnzijanaca i Austrijanaca u stvarima ekonomske politike. Pri tome postoje nekoliko kejnzijanskih frakcija koje se nazivaju različitim imenima (kejnzijanci, novi kenjzijanci, tržišni monetaristi, obični monetaristi, itd), ali to ništa ne menja na stvari. Engleski kejnzijanizam 1930ih razlikovao po imenu od čikaškog modela ali kao što smo videli ne po suštini; spor je kao i 1930 između onih koji veruju u inflaciju, deficite i bailoute kao izlaz iz krize na jednoj strani (kakvim se god imenima zaodevali), i onih koji veruju u tržišnu strogu pravdu i pasivnost države, na drugoj. Zbog nepopulanrosti i ogoljenosti pljačke poreskog obveznika koju je donela nova era kejnzijanizma pod Bušom i Obamom, mnogi bivši desni kejnzijanci polako prihvataju austrijsku retoriku i preporuke šta da se radi (tj ne radi), iako možda ne i austrijsku teoriju.  I to je ono što toliko "baguje" Krugmana i De Longa: oni vide da uticaj "likvidacionističkih" ideja raste, posebno u "laičkoj" javnosti, uprkos univerzitetima, uprkos Fedu, uprkos medijima, uprkos libertarijanskim think tankovima koji glorifikuju i beatifikuju Friedmana. I zato skoro svaki dan imate po neki napad na Austrijance ili neku odu mudrosti Miltona Friedmana. Klatno se pomera u desno, i oni su toga svesni, i čine sve da ga zaustave stalnim podsećanjem ljudi koji generalno imaju pozitivan stav o Friedmanu da je ovaj po njihovim kriterijima bio socijalista. Klade se na to da će ljubav prema Friedmanu biti jača od mržnje i otpora prema njima. Mislim da je to dosta tanka i nerealna nada.


12 April 2013

Stanje akademije

Pogledajte sledeći slučaj. Marginal Revolution linkuje rad objavljen u najnovijem broju American Economic Review, verovatno najprestižnijeg ekonomskog naučnog časopisa. Rad upoređuje mentalne sposobnosti beba od 8 do 12 meseci i zaključuje nema značajnih razlika među rasama. Poznato je da mnogobrojne studije odraslih pokazuju sistematsku razliku u IQ među različitim rasama. To normalnoj osobi u praksi ne znači ništa, jer: a) varijansa je takođe velika, pa u svakoj rasnoj grupi možete imati i ekstremno visoki i dosta niski IQ; b) u životu vi srećete specifične pojedince, a ne nekakve tipične predstavnike imaginarnih kolektiva da biste o njima sudili na osnovu statističkih proseka. Ali valjda znači onima koji vole da kolektivizuju i kategorizuju ljude, pa je sada usled krivice koju osećaju što je takva kategorizacija u prošlosti imala posledice od ropstva do holokausta, postalo važno negirati bilo kakve razlike. Zato je od velikog akademskog interesa pokazati da razlike u sposobnostima nisu genetske, već nastaju kasnije, vaspitanjem ili pod uticajem okoline. Upravo to rad tvrdi -- pošto se kod beba ne može videti razlika u inteligenciji, to znači da IQ nije nasleđen već uslovljen okolinom.

Imamo nekoliko zaključaka iz ovog slučaja.

Prvo, nije jasno zašto je ovakav rad uopšte u nekom ekonomskom časopisu.  Čime se danas akademska ekonomija bavi? Izgleda da je to što su autori nešto izmerili i statistički testirali danas dovoljno da se to podvede pod ekonomsku nauku. Ali nisu ekonomisti izmislili statistiku.

Osim toga, autori su poznati ekonomisti, možda je zato rad u ekonomskom časopisu? Ali ovo je referisan časopis -- revizori koji su čitali i procenjivali rad ne bi trebalo da znaju ko su autori.  Ništa u radu ne sugeriše da su autori ekonomisti.

Što nas dovodi do druge stvari, referisanje radova je dobrim delom farsa. Naravno da su revizori znali ko su autori -- jer ovaj rad već godinama, čak od 2006, stoji na raznim sajtovima u vidu nacrta. I to je danas jako često slučaj. Kako onda poverovati da se u ocenjivanju naučnih radova radi o nepristrasnom i "slepoj" proceduri?

Treće, kao što sam u uvodu naznačio, jedini kvalitet ovog rada je politička korektnost. Ako je IQ utvrđen okolinom a ne rasno, ne samo da se zbog toga osećamo bolje, liberalnije, jednakije, politički korektnije, već je posebno povoljna okolnost to što uspeh ne zavisi toliko od pojedinca, koliko od okoline, društva, obrazovnog sistema i drugog što država može svojim politikama da uredi. Zato je uvek bilo od vitalnog interesa za levičarske ideologe da pokažu da ništa nije urođeno. Od Rusoa i Marksa do Lisenka koji je u SSSR dokazivao da čak ni uspeh biljnih kultura ne zavisi od semena, već od okoline -- i zato bio unapređen u vrhovnog biologa i zamalo uništio sovjetsku poljoprivredu (dok su se vlasti usput rešile pravih genetičara jer se njihovi nalazi nisu uklapali u ideologiju). Današnje akademsko favorizovanje povoljnih zaključaka je civilizovanije, ali suštinski nije mnogo različito.

Četvrti zaključk je, međutim, optimistički. Ako pogledate komentare na post MR videćete gde se nalazi prava revizija naučnih radova, pravi peer review. Komentari na MR, kao i na TR, su izuzeto kvalitetni i u ovom postu oni bez milosti seckaju rečeni rad na komade. Jedni dovode u pitanje IQ testove za osmomesečne bebe, drugi primećuju da ako tu i nema razlika, to samo znači da se urođene razlike pokazuju kasnije, ne u ranom detinjstvu: Usain Bolt i ja smo sa godinu dana trčali istom brzinom. I tako dalje, pogledajte i sami. Ali meni je od ovog rada konkretno važnija šira poenta: budite veoma skeptični kad vam neko citira nalaze društvenih nauka, makar oni bili empirijski zaključci iz prvorazrednih časopisa kao što je ovde slučaj.

Zahvaljujući ovakvom crowdsourcingu akademija je sve manje u stanju da zaštiti svoju kulu od slonovače.  Pre dvadeset godina mogli ste u nekoj biblioteci videti ovaj rad u prestižnom časopisu i to bi bila prezentovana zvanična mudrost. Danas sa internetom to već teže prolazi. Možda je prošlo reviziju AER, ali komentari na MR su malo kredibilniji test.

11 April 2013

Reason Magazine i američki Ustav

Reason Magazine ima dva teksta koji se bave tumačenjem američkog Ustava. Ne zna se koji je gori, Libertarijanski centralizam "gone wild".

U prvom, kritikuju se i levičari i konzervativci što ne istrajavaju dovoljno na konceptu Living Constitution. Da, upravo tako: liberali ga primenjuju samo na pitanja abortusa, gej brakova i prava optuženih a konzervativci samo na pitanje 2-og amandmana i prava na nošenje oružja.

In cases from Griswold (privacy) to Miranda (criminal law) to Roe (abortion) to Lawrence (sexual liberty) to Hollingsworth and Windsor (today’s gay-marriage disputes), progressives consistently (and correctly) have advocated an expansive reading of the Constitution—one that recognizes new rights even where doing so might seem a bit of a stretch.

Dakle, iako je progresivno tumačenje Ustava "stretch" tj "budženje", to je u redu jer Ustav ionako ništa ne znači,. Jedini problem sa progresivcima je što su bezobrazni pa neće svoj potpuni prezir za Ustav da dosledno primene i na 2-i amandman i da prihvate "pravo na nošenje oružja" (izmišljeno od strane konzervativaca kao doktrina 1980ih) kao ustavno. Da podsetim, drugi amandman je donet kao zaštita državama od federalne tiranije, kao garancija da Kongres neće pokušavati da razoruža milicije država, ne kao pravo pojedinca da bude zaštićen od zakona samih država protiv nošenja oružja. 

Slično tome, problem sa konzervativcima je što svoje Living Constitution zelotstvo koje pokazuju na pitanjima 2-og amandmana ne primenjuju na abortus i gej brakove, nego zakeraju i govore o originalnom značenju određenih ustavnih odredbi da bi ograničili kreativnost Vrhovnog suda.

Dakle, tekst je libertarijanski pledoaje za Living Constitution na steroidima. Umesto da odbace Living Cosntitution, i levičari i desničari treba da dodaju gas do daske. Ali, opet, to nije nešto sasvim novo, ako znamo da je guru cele ove grupe Richard Epstein u jednoj debati sa progresivcima javno priznao da njegov cilj nije da se bori za originalno značenje Ustava, nego ga usmeri da "evoluira" u pravcu Lochner ere, tj libertarijanskog centralizma, gde bi Vrhovni sud sprovodio, umesto Ustava, filozofiju Adama Smita i Fridriha Hajeka (onako kako ih Epstein razume). Dosta je bilo evolucije ka socijalnom inžinjeringu, sad mi hoćemo igračku nazad, da je "evoluiramo" natrag ka laissez-faireu. Jedini dodatak na Espteinov "Lochner Living Constitutionalism" ovde je gej-vutra-multikulti nonsens. Libertarijanski Living Constituion, izdanje 2013 = Lochner + gay-vutra-multikulti.

Drugi tekst, je opet o 14-om amandmanu. Reklamiran na njihovoj fajsbuk stranici kao "must read", tekst poredi odnos prema 14 om amandmannu Rand i Ron Paula i zaključuje da je Rand mnogo boljji. Zašto? Evo šta je Rand Paul rekao:

Many Republicans do believe that decentralization of power is the best policy, that government is more efficient, more just, and more personal when it is smaller and more local.
But Republicans also realize that there are occasions of such egregious injustice that require federal involvement, and that is precisely what the 14th Amendment and the Civil Rights Act were intended to do--protect citizens from state and local tyranny.

Posle ovog citata, člankopisac sa Reasona se okreće Ronu koji je tvrdio da se peti amamndman ne može primenjivati na države. Onda pobednosno zaključuje da Ron time podržava lokalnu tiraniju a Rand, kao dobar libertarijanski centralista, ne.

Naravno, problem sa ovim je što člankopisac ne zna da je Civil Right Act o kome govori Rand Paul imao vrlo usku primenu, samo je štitio najelementarnija ljudska prava novooslobođenih robova poput slobode i suđenja pred porotom, da se nije odnosio čak ni na pravo glasa. Ideja da je 14-i amandman blanko ček federalnoj vladi da "štiti ljudska prava" protiv država je izmišljen 50 godina kasnije sa doktrinom inkorporacije, tj doktrinom da je 14 amandman inkorporirao odredbe Bill of Rights i učinio ih primenjivim protiv država. Ta doktrina je prvi put formulisana 1925 godine, a 14 amandman "usvojen" 1868.

Ali, gore od toga, člankopisac ne zna da oni koji se protive ekstenzivnom tumačenju 14-og amandmana najčešće ukazuju upravo na činjenicu da je taj amandman bio zamišljen kao konstitucionalizacija Civil Rights Acta o kome govori Rand Paul, zakona koji je davao samo elementarna ljudska prava na život, lično vlasništvo i pravično suđenje crncima, i ništa više. Pisac pogrešno misli da Rand podržava doktrinu inkrorporacije, dok on zapravo čini potpuno suprotno od toga, zastupa, jednako kao i njegov otac, staro i minimalističko tumačenje 14-og amandmana.

Šta drugo, nego da ponovim tužnu mantru koja mi se uvek javi kad pročitam neki dubokomisaoni "must read" libertarijanskih centralista - sa ovakvim saveznicima kome trebaju neprijatelji.

P.S. Kao začin na sve ovo evo jedne pikenterije. Mnoge države u Americi trenutno su u procesu nulifikacije različitih federalnih zakona: najpoznatiji skorašnji primeri su nulifikovanje federalnih zakona o marihuani u nekoliko država. Takođe, mnoge druge stvari se dešavaju uključujući nulifikaciju Obamacarea u više država. Recimo, predstavnički dom Kongresa države Oklahoma izglasao je zakon kojim se Obamacare proglašava ništavnim na teritoriji Oklahome. Međutim, šef zakonodavnog komiteta Senata, republikanac(!), stopira glasanje u Senatu i naziva nulifikaciju "kanceroznom opasnom doktrinom koja uništava temelje republike" a kao autoritete za tu tvrdnju navodi eksperte Heritage fondacije i Cato instituta.

Ekonomski interes

B92:
Rusija je obećala da će dozvoliti bescarinski uvoz određene kvote Fijatovih automobila, proizvedenih u Srbiji, iako to nije njen ekonomski interes, kaže Dačić: 
"Ako bi se gledao ekonomski interes, oni su apsolutno protiv toga, jedino zbog tog našeg privilegovanog partnerstva, odnosno statusa koji imamo ovde (u Rusiji), oni će izaći u susret tim zahtevima"

Ne razumem kako je ekonomski interes Rusije da kupuju skuplje automobile, da ograničavaju ponudu vozila i konkurenciju prodavaca na svom tržištu. Ako je carina u ekonomskom interesu zemlje zašto je onda ne podignu još i mnogo više ili zabrane uvoz automobila u potpunosti?

Kod ovakvih stvari se obično jave plitki teoretičari da objasne zašto je državna intervencija potrebna. Ali u slučaju trgovine čak ni teoretičari nisu našli opravdaje za intervenciju. Od Krugmana do Friedmana, svi su saglasni: carine i trgovinska ograničenja najviše štete vama samima.

Potpuno isto važi za izvozne subvencije: sami sebi nanosite štetu subvencionisanjem sopstvenog izvoza. 

08 April 2013

Ekonomisti protiv Tačer

Tadašnji kejnzijanski akademski establišment, a ni sada ne bi bilo mnogo drugačije, bio je odlučno protiv politika Margaret Tačer. U nastavku kopiram iz knjige "Svetska ekonomska kriza":

U Velikoj Britaniji, nakon usvajanja budžeta 1981. godine, 364 vodeća britanska ekonomista su u otvorenom pismu premijerki Margaret Thatcher izrazila protest i sa kejnzijanske tačke gledišta objasnila zašto je njena ekonomska politika pogrešna. U pismu je stajalo da britanski akademski establišment smatra da „nema osnova u ekonomskoj teoriji ili empirijskih potvrda za verovanje Vlade da će smanjenje tražnje usmeti da stavi inflaciju pod kontrolu...“, kao i da će „ovakva politika produbiti ekonomsku depresiju, uništiti industrijsku osnovu zemlje i dovesti u opasnost društvenu i političku stabilnost." 

U stvarnosti, ispostavilo se da je inflacija uspešno stavljena pod kontrolu i da je ubrzo potom britanska ekonomija, ohrabrena makroekonomskom stabilnošću i drugim protržišnim reformama, ušla u jedan od svojih najprosperitetnijih perioda.

Tužan dan

Danas je liberalni svet, a posebno onaj koji bi sebe nazvao liberalno-konzervativnim, ostao bez jedne od svojih ikona. Margaret Tačer je bila jedna od dve zvezde konzervativne revolucije i odradila posao koji je bio neverovatno težak, vrativši Ujedinjeno Kraljevstvo sa puta raspale socijalističke države u pravcu ozbiljne tržišne demokratije sa visokim nivoom ekonomske slobode. Meni je lično Gvozdena Ledi uvek inspirisala, a ono čega se napre setim su sledeće stvari koje će jednog lepog dana možda biti i deo agende u Srbiji.
- Razlikovanje šta je ispravno, a šta je popularno.
- Nazivanje stvari pravim rečima, a meni je bilo uvek slatko kako je dala pravu dijagnozu tadašnjeg argentinskog režima.
- U jednoj privredi treba da postoje  profitabilna preduzeća, a  ova druga ne treba da postoje, barem ne na grbači poreskih obveznika.
- Štrajk glađu nije argument.
- Progresivno oporezivanje je krađa.
- Levičari mnogo više mrze bogate i sposobne, nego što vole i poboljšavaju položaj siromašnima.
Margaret Tačer je, što je najbitnije, intuitivno razumela logiku i etiku kapitalizma. Iznad svega, imala je jednu bitnu karakteristiku koja je na kraju umesto nje dovela mediokriteta na čelo UK - nepopustljivost u borbi za ispravne, ali nepopularne stvari.

Počivaj u miru.

Moje čarobno rešenje srpskog nacionalnog pitanja, Kosova, EU itd

Možda je već pomalo dockan, pošto izgleda da rok za donošenje odluke "Kosovo ili EU" nije utorak nego ponedeljak popodne, ali svejedno, ne bi bilo fer da ne saopštim da ja imam jednostavno i čarobno rešenje celog ovog problema. Jeste da je verovatno već kasno i da sumnjam da Vučić i Dačić čitaju Tržišno Rešenje, ali što da ne pokušam. I za razliku od nekih skorašnjih predloga ove vrste, meni nije cilj da pod firmom EU skepticizma branim Koštuničinu propalu preambulu, nego da načelno branim ekonomski liberalizam za koji verujem da je u nacionalnom interesu zemlje.

Dakle, kako je svakom normalnom već godinama jasno, borba za Kosovo u Srbiji je oduvek bila čista budalaština u koju ni oni koji su ga "branili" nisu verovali (čast već pomenutom Koštunici i nekolicini sličnih frikova), i sada je došlo vreme da se i formalno prizna kosovska nezavisnost. To će po svoj prilici, o ironije, učiniti ljudi po imenu Toma Nikolić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Problem je što izgleda da oni nisu dobili skoro ništa od autonomije za Srbe na severu Kosova da bi opravdali ovaj svoj potez (ko se još seća priča o podeli, sad je slamka spasa autonomija u okviru Kosova, no čak ni to se više ne nudi). Problem sa kojim se vlasti u Srbiji suočavaju je da u cilju dobijanja datuma za pregovore sa EU, oni moraju da pristanu na ozvaničenje potpunog i neograničenog suvereniteta Hašima Tačija nad celim Kosovom. Zato se danonoćno ponavlja kako je izbor vrlo težak, da biramo između nacionalnog dostojanstva i ekonomske budućnosti, i priprema se javnost za neizbežno puštanje Srba na Kosovu niz vodu zarad priključenja Evropskoj Uniji.

Nelogičnost celog ovog rezonovanja je što ono izvrće stvarnost i prioritete: priključenje EU nije nikakav benefit, nego predstavlja veće zlo od priznavanja Kosova. Razlog zašto Vučić i Dačić toliko kukaju je ne zato što brinu za "budućnost zemlje" ako ne uđe u EU i slične gluposti, nego zato što brinu da u slučaju  prekida EU integracija neće biti donacija i para spolja da se izgura sledeća izborna kampanja, da se asfaltira i deli penzije do sledećih izbora, a posle videćemo.

Umesto razbijanja glave ovom lažnom i veštačkom dilemom, Vučić i Dačić mogu zaista da pokažu državnički kalibar; oni mogu mnogo pametnije da trguju "vrućim vazduhom", tj ovom svojom tobožnjom "kapitulacijom" oko Kosova, tj priznavanjem postojećeg stanja. Mogu da kažu: evo, mi smo se pokazali kao državnici, uradili najtežu stvar koju smo mogli, rizikovali da nas proglase za izdajnike, potpisujemo sve što treba, a sad vi lepo potpišite da mi imamo sve privilegije pristupa evropskom tržištu uključujući kretanje kapitala, robe i ljudi, samo bez ikakve ekonomske i političke harmonizacije sa vama, i bez članstva u EU. Dakle, ne trebaju nam nikakvi vaši "predpristupni fondovi", dotacije, donacije i kontribucije, nikakva presipanja iz šupljeg u prazno, samo jednostavno otvaranje tržišta bez ikakvih uslova harmonizacije i ugovor kojim se to garantuje.

Da li bi oni u EU pristali? Ne znam, ali mi se čini da ovo ima mnogo više smisla od trošenja vremena, resursa i političkog kapitala na proces pridruživanja organizaciji za koju je nejasno da li će opstati do trenutka priključenja (koji može da bude za 20 godina) a članstvo u kojoj će, čak i ako opstane, doneti mnogo više štete nego koristi.

06 April 2013

Debata o fiksnom kursu

Meni se čini da se debata o ovome uopšte u zemlji zaoštrava i da se fiksni kurs sada uzima kao ozbiljna alternativa.

Mene je na ovoliko promovisanje fiksnog kursa najviše podstaklo zaprepašćenje količinom dezinformacija i zabluda koje su se u javnosti počele prihvatati kao očigledne, svima poznate, istine. Primer takvih zabluda su to da je fiksni kurs nemoguć ako imate veliki spoljnotrgovinski deficit, ili ako je zemlja slabo konkurentna, ili da će fiksni kurs pojesti devizne rezerve. Ako neko stavi jednu od ovih primedbi na uvođenje fiksnog kursa, neka vam to bude nepogrešiv znak da ne zna o čemu govori i ne razume kako fiksni kurs (odnosno valutni odbor, valutno veće) funkcioniše.

Zato moram da primetim da se debata sada podigla na viši nivo. Na primer, pošto je prošle nedelje u NIN-u izašao moj članak o kursu, sada je Milojko Arsić, bivši viceguverner, napisao svoj. Arsić je takođe za plivajući kurs, ali pošto za razliku od drugih on razume kako fiksni kurs funkcioniše, naglašava da je njegovo uvođenje potpuno moguće i održivo:

Fiksiranje kursa u formi deviznog veća je moguće, već u kratkom roku, uprkos visokom fiskalnom deficitu i visokom deficitu u platnom bilansu. Fiksni kurs bi, uz dosledno poštovanje pravila deviznog veća, bio dugoročno održiv.

U nastavku on govori o tome zašto je protiv i mislim da u tome greši. Zalaže se za nastavak plivajućeg režima iz razloga fleksibilnosti -- međutim, zanemaruje da to što za plivajući režim važi u slučaju drugih valuta, u Srbiji važi mnogo manje. Pre svega zbog evroizovane ekonomije pozitivni efekti kursnih oscijalcija su manji a troškovi oscilacija veći; promene kursa se odmah prelivaju na cene i zato najčešće nema realne depresijacije; naš izvoz koristi uvozne inpute pa je negativno pogođen poskupljenjem izvoza, itd. Ali to su stvari o kojima se može smisleno raspravljati, neke od njih su stvar procene ili stvar vere u domaće monetarne vlasti (ja je nemam mnogo ma ko bio guverner). Ako ništa drugo, osveženje je videti da i jedan protivnik fiksnog kursa razume njegovo funkcionisanje. Jedino greši u tome što precenjuje koristi od ovog sadašnjeg prljavo-plivajućeg rešenja.

Ponovo radi Global Book!

I ne samo da ponovo možete naći stara izdanja, već se štampaju i nova

Evo jednog mnogo starog posta o Global Booku.

05 April 2013

Reality show

Rijaliti šou, a možda bi neko smislio i neki lepši prevod, predstavlja jednu od retkih prilika da se vrše eksperimenti u društvenim naukama. Naravno, kao i uvek u životu, tržište je to koje daje potku za održive ekperimente za koje nije problem naći  dobre učesnike,  kontroverzne teme, iznad svega kupce ili bilo šta drugo. Uslovi su solidno kontrolisani, grupa koja se ispituje takođe, sve u svemu teško da ima nešto bolje od ovoga. Ko je pametan može puno toga da nauči o ljudima, grupnoj dinamici... dugačak je spisak. Ko voli da sluša kako se ljudi svađaju i da navija za svoje favorite takođe ima šta da vidi, mada meni to lično nije interesantno.

Od nekoliko formata koji postoje u Srbiji meni je VB oduvek bio najpoučniji, ponajviše oni sa običnim smrtnicima koji su jednostavno bez iskustva koje imaju ocvali selebritiji. Formati poput Farme su mi degutantno priprosti, od učesnika, preko Pinka koji je po produkciji u 1990-im. Moj zaključak je da će naš svet najčešće voleti narodske mukice koji ne ulaze u konflikte i koji se bore kroz život sa ne mnogo uspeha (na primer, Ljuba, Arsa, Švaba) ili otelotvorenja malog Perice (Miki i Đani). Marijana mi se tu ne uklapa, ali mislim da je to prosto izuzetak. (Ima i ona sezona kada je pobeda kupljena, ali to je više pitanje onoga ko je dao pare za tako nešto, sumnjam da se isplatilo). Stoga, ovaj put mislim da je Topić favorit.

Međutim, ne kopka mene to što će narod najviše voleti Topića (što i nije toliko loše). Meni ova sezona definitivno ukazuje na neke druge momente. Prvo, gledajući simulaciju srpske politike sa sve nameštanjem izbora, BIA, podmićivanjem, međunarodnom zajednicom, opozicijom i pozicijom, krupnim kapitalom i pevaljkama, teško da se može naći neka preterana razlika između simulacije i realnosti, mada meni lično Marica deluje kao bolji premijer od Ivice, a donekle slabiji imitator Halida Bešlića. Šta više, ako se posmatra izborna kampanja,  mislim da bi bilo mnogo bolje da predsednički kandidati odu dve sedmice u reality, nego što to isto rade u realnom svetu. Ionako većina glasača i donosi odluke ne prema programima koji nude, nego prema tome kako govore, da li su glasni ili tihi, svadljivi ili smireni, dobri kuvari ili sportisti. Lepo im se da 14 dnevnih zadataka, a možda bi ponajbolje bilo da svaki građanin Srbije glasa sa svog mobilnog telefona. Ako sam u nešto siguran, kvalitet odluka koje bi se ovako doneo bi zasigurno bio veći od idiotskog izbora koji je tri puta bio pred građanima Srbije - Boris ili Toma. Isto može i da važi za parlamentarne izbore, reality za svaku izbornu jedinicu, pa nek lepo lokalci prate. Uz reality izbore mogu da idu tvitovanja o tome kakvi su ti ljudi zaista u svom privatnom životu mimo rijalitija. I ovde potpusujem da nema šanse da bi imali gori parlament.

Druga stvar koja je jako bitna je da je reality odličan način promocije. Bobanov nastup u VB je, potpisujem, učinio više za ovaj deo naših građana, nego sve gej parade, akcije, izložbe itd. Ako se nekada bude pisala istorija borbe za prava ove marginalizovane grupe u Srbiji, VB i Boban će biti bitan deo te istorije. Čak i dverjani i ini mrzitelji svoje latentne homoseksualnosti ne šalju svoje izlive mržnje, valjda jer nemaju šta iole pametno da napišu, a da budu na svojoj liniji.


03 April 2013

Još jednom o 14-om amandmanu i libertairjanizmu

Možda će mnogi čitaoci zameriti što toliko vremena trošim na ovo pitanje, ali ono je od prvorazredne važnosti za libertarijanizam: načelno, teorijsko pitanje da li se mi možemo zadovoljiti definicijom koja kaže da je jedino važno kakve odluke "država" donosi, ili je važno ko donosi odluke, koji nivo vlasti. Ja verujem da je za očuvanje slobode pojedinca vitalno, esencijalno važno da se očuva ili izbori što je moguće veći stepen decentralizovanog odlučivanja i što više ograniči moć centralnih vlada.

Ipak, rekao bih da brojnija škola libertarijanaca gleda vrlo neprijateljski na ideju radikalne decentralizacije i više voli da zamišlja libertarijansku revoluciju kao zauzimanje poluga centralne vlasti i njihovo koriščenje da se uniformno nametnu naše preferencije svima kroz zakonodavstvo i posebno sudove. To je vizija koju ja nazivam libertarijanski centralizmom (po lenjinovom "demokratskom centralizmu") i kritikujem ovde i ovde.

Najnoviji primer gde se ovo može videti je rasprava pred Vrhovnim sudom Amerike oko gej brakova (o kojoj sam pisao pre neki dan). Mnogi libertarijanci veruju da su gej brakovi opravdani na osnovu proste ideje slobode pojedinca, i da je bilo koja restrikcija tog prava protivustavna jer po njihovoj viziji Ustav predstavlja neku vrstu libertarijanske Biblije, posebno 14-amandman, sa svojim garancijama "jednake zaštite" slobode i vlasništva.Ali Ustav nije libertairjanska Biblija nego dokument koji drastično ograničava centralizaciju vlasti za potrebe bilo koje, pa i libertarijanske filozofije.

Ilya Shapiro sa Cato instituta je u tom sudskom sporu napisao sudski podnesak sa jednim pravnikom iz neke levičarske fondacije u kome se zajedno zalažu da Vrhovni sud proglasi bilo koju zabranu gej brakova na nivou država protivustavnom. Argument tog podneska najbolje sažima sledeći citat:

The constitutional case for marriage equality begins with the sweeping and universal text of the Fourteenth Amendment’s Equal Protection Clause, which guarantees “equal protection of the laws” to “any person.” Drafted in 1866 and ratified in 1868, the Clause wrote into the Constitution the ideal of equality first laid out in the Declaration of Independence. The text protects all persons from arbitrary and invidious class-based discrimination, whether black or white, man or woman, gay or straight, native-born or immigrant.

Jedini problem sa ovim nadahnutim citatom je što on predstavlja čistu fikciju: 14-i amandman nije štitio gej brakove, štaviše, on se nije odnosio ni na tako elementarna prava poput prava glasa, već samo na osnovne common-law garancije pravičnog sudskog postupka u slučaju optužbi za kriminal i prava na posedovanje svojine. Ja sam poslao email Shapirou tražeći objašnjenje gde on (kao pretpostavljeni "originalista") nalazi u tekstu 14-og amandmana ili ratifikacionim debatama opravdanje za svoj stav:

Dear Mr Shapiro
I am interested where in the text of the 14th amendment, or in the drafting or ratification debates you found any indication that the people who adopted it believed that "equal protection of the laws" could possibly mean "protection of homosexual marriage, imposed on states by the Supreme Court"? As you certainly know, 'sodomy' was illegal in many Southern states well into the 20th century, let alone homosexual marriage. Segregated schools were operating freely in Washington DC at the time of the drafting of the 14 amendment, and blacks' right to vote was not protected by it. Do you have any evidence that ANY of the framers of the amendment had ever thought that the equal protection clause pertained to homosexual marriage? Can you, please, provide me with one sentence, either in the text of the amendment, or in the drafting or ratification debates where homosexual marriage is mentioned ONCE, and mentioned in the context of the equal protection clause?

Ne treba ni naglašavati da odgovor do sada nisam dobio, niti ga očekujem (obavestiću vas ako ga dobijem). Ali, prava pouka svega ovoga je da libertarijanci u ovom slučaju jasno usvajaju doktrinu Living Constitution: Ustav ne znači ono što su oni koji su ga usvajali mislili da znači nego ono što bismo mi danas želeli da on znači, na osnovu našeg razumevanja šta bi koncepti  koji se u tekstu koriste trebalo da znače danas. To što bi se ljudi (abolicionisti i pobornici ropstva, liberali i konzervativci, pro-tržišni i intervencionisti) valjali od smeha na ideju da "jednaka zaštita zakona" znači "pravo na homoseksualne brakove" je irelevantno, jer nas nije briga šta su oni mislili nego šta mi mislimo i hoćemo. I želimo da Vrhovni sud bude Deda Mraz koji ispunjava naše želje. Čemu to vodi istorija 20ćog veka najbolje pokazuje - sve većoj i većoj centralizaciju kojom nikada nećemo rukovoditi i komandovati mi, nego ono koji ne vole slobodu pojedinca. U to se možete kladiti. Zašto bismo im olakšavali posao?


Bitcoin

Posle kiparske epizode naglo je došlo do rasta njegove vrednosti. Bitcoin je virtuelna valuta koju ne kontroliše niko. Umesto toga, emitovanje Bitcoina ograničeno je komplikovanim programom. Kao i kod zlata, svako može da iskopa novčiće, ali kopanje je naporno i neizvesno -- jedina je razlika što se posao ne obavlja fizički već kompjuterski. Program je postavljen tako da količina iskopanih Bitcoina raste po stalno opadajućoj stopi, dok se na kraju, za nekih stotinak godina, asimptotski ne približi konačnom nivou.

Za bliže objašnjenje Bitcoina i više o tekućim dešavanima pročešljajte Nedeljni komentar, a meni ceo fenomen postaje vrlo interesantan iz nekoliko razloga. 

Prvo, Bitcoin ima mnogo neprijatelja. Neprijatelji su pristalice državnog novca, jer je ovo privatni, decentralizovani novac, čije štampanje ne kontrolišu stručnjaci za monetarnu politiku već se obavlja po automatskom programu. Tokovi novca se teško kontrolišu i neke centralne banke su već "izrazile zabrinutost" zbog rastuće uloge ove valute.  

Ali, neprijatelji su i libertarijanski ekonomisti kojima je bliži zlatni standard. U njihovu viziju se ne uklapa to što Bitcoin očigledno nema pravu materijalnu vrednost. Bitcoin je nešto kao privatni fiat novac -- dosada neviđeni fenomen. Po njima tako nešto ne može da postoji i zato mu od samog početka predviđaju propast, ali ih bar za ovih par godina njegovog postojanja stvarnost demantuje.

Dalje, nastanak i dosadašnji uspeh Bitcoina se kosi sa bilo kojom postojećom teorijom i štaviše, za njegov uspeh gotovo da uopšte nema racionalnog objašnjenja. Najveća tajna slobodne razmene, bilo da je to tržište ili drugi oblici slobodne i dobrovoljne saradnje, je to što iz neorganizovane akcije slobodnih pojedinaca može doći do ishoda kojima se ne možemo unapred nadati, koji prevazilaze našu moć imaginacije i koje čak i ex post teško možemo racionalno objasniti. (To je Hayekova najvažnija ideja, a ne njegov libertarijanizam po sebi).

Bitcoin je izgledao a i dalje većini ekonomista i medija izgleda nemoguće, jer iako je njegova ponuda ograničena programom, tražnja za njim je stvar pukog verovanja. Kod zlata i srebra, tražnja postoji jer ti metali imaju i stvarnu vrednost. Kod državnog novca, tražnja postoji jer vam država kaže da morate da koristite taj novac, ali i svojim autoritetom garantuje da će svi ostali prihvatati taj novac. Kod Bitcoina vam niko ne garantuje ništa. Kako je to počelo da se koristi, kako su ljudi, posebno oni u početku, prihvatali da prodaju stvari za Bitcoine, ili da razmenjuju svoje evre i dolare za Bitcoine, meni uopšte nije jasno. Sada je lakše, valuta je donekle uspostavljena, više je prodavaca koji je prihvataju, znate da ima dovoljno onih koji je koriste i zato ima nekih osnova za verovanje da će se to nastaviti. Ali da je tako nešto moglo da počne, da nastane ni iz čega, je gotovo neshvatljivo.

Koja je budućnost Bitcoina?  Većina mu predviđa propast, ali već smo videli da ima neprijatelje sa obeju strana i obe imaju svoje razloge. Propast je pre svega moguća usled državne intervencije. Možda će tako nešto jednostavno biti zabranjeno i proganjano. Kad je američka Komisija za hartije od vrednosti mogla da ugasi jako korisnu onlajn kladionicu Intrade (čije smo kvote na razne događaje u svetu ovde često linkovali), navodno iz razloga finansijske sigurnosti, onda je vrlo moguće da i Bitcoin dođe na red.

Ali ekonomski gledano, sada kad je Bitcoin došao dovde, meni se čini da može još mnogo rasti.  Tačno je da tražnja za njim počiva na cikličnom verovanju, na verovanju svakog korisnika da će svi drugi nastaviti da primaju Bitcoin, ali: prvo, već nas je jednom iznanadilo da je Bitcoin samo na osnovu tog verovanja došao od nule do današnjih preko 100$ za Bitcoin. Drugo, ne zaboravite da ni ostale valute nisu baš toliko drugačije. Tražnja za državnim novcen se, bez obzira na državne garancije, dobrim delom zasniva na istoj slobodnoj veri da će i drugi prihvatati taj novac. Zlato ima materijalnu vrednost, ali ta vrednost, za industrijsku upotrebu ili nakit, je obično dosta manja od njegove sadašnje cene. Nisu se u poslenjih nekoliko godina industrijska upotreba i atraktivnost zlatnog nakita promenili, već su se promenila očekivanja vrednosti zlata, koja takođe zavise od vaše pretpostavke da će i ostali nastaviti da kupuju i drže zlato. 

Zato mislim da ekonomski Bitcoin više nema problem. Sa ovako ograničenom ponudom, a uz održanje sadašnje tražnje ili njen rast, njegove vrednost može i još mnogo da poraste. Mnogo realniji scenario raspada je panika posle najave država da će zabraniti njegovu upotrebu uz neki izgovor kao što su finansijska stabilnost ili sprečavanje pranja novca. Ali čak i ako se to dogodi ostaće fascinantno da je ovakva inicijativa uopšte uspela -- protivno zakonima slabašne ljudske logike.

Superheroji


Izašla danas lista sposobnih ljudi Srbije koje mogu samo da mrze oni što ih ne vole (Tarmi Rićmi, evergreen). Kažu vodi N.N. ekonomista iz Beograda, slabo poznat javnosti, a ponajmanje kao veliki patriota, srpski brend i tako dalje sa 1,6 miliona EUR p.a. A ja se pitam što li tu nema N.N. tenisera poreklom iz Beograda, osvedočenog rodoljuba.

Nemam ja ništa protiv toga da N.N. teniser iz Beograda bude N.N. knežev teniser, ja bih se isto tako ponašao, ali bih smanjio busanje u otečestvene grudi .

Verovali ili ne

Washington Post javlja:

"Obamina administracija podstiče banke da daju više stambenih kredita klijentima sa slabijom kreditnom sposobnošću."

Neka im je sa srećom.

02 April 2013

Kipar, zaključci

1. Gledajući razne reakcije i komentare ponekad se nije moglo razaznati šta mnogi tržišni ekonomisti hoće. Kad se banke spasavaju to ne valja; sada kad se banka pusta da propadne to je opet nekako pljačka i nepravda. Za to ipak ima elemenata, jer čak i u slučaju Laiki politbiro evozone se stavlja u ulogu sudskog izvršitelja. Kipar, pretpostavljam, ima neki zakon o bankrotu i kada banka propadne prvo se namiruju depozitori, a poslednji su vlasnici kapitala za koje obično ne ostane ništa. Umesto toga, sada evrozona odlučuje ko će kojim redom biti ošišan -- u ovom slučaju prvo depozitori.

Sve sam više pesimističan u pogledu evrozone i EU; ne zbog finansijskih problema po sebi već zbog načina na koji ih rešavaju.

2. U političkom smislu, dok se dosta govori o ruskim depozitorima kao razlogu za puštanje Kipra niz vodu, još jedan aspekt je da je Kipar inače trn u oku evro birokratiji. Da je neko drugi bio u pitanju možda bi odrešili kesu. Ali Kipar, ovako "neharmonizovan", sa tajnovitim bankama, nepoznatim tokovima novca i elementima poreskog raja, je poslednja zemlja kojoj bi mandarini pomogli.

3. Zašto su kiparske banke propale? Setimo se uobičajenih tumačenja finansijskih kriza poslednjih godina. Jesu to kiparski bankari bili pohlepni?  Pošto su prvo američki bankari bili pohlepni, pa španski, pa su sada Kiprani videli od njih?

Ili su bili neregulisani? Kiparske banke su sledile sve propisane regulacije, međunarodne, evrozone i domaće. Pre samo godinu dana su sada dve bankrotirane banke sa lakoćom prošle stres-test zdravlja banaka u evrozoni -- stres testove koji su po poslednjoj modi osmislili dobro plaćeni, dobro informisani i kompetentni regulatori u godini 2012. Kako je to moguće? Zar regulacija nije univerzalni odgovor, zar regulacija ne sprečava krize? Ili ćemo još jednom tvrditi da to nije bila "dobra" regulacija, ali da smo sada naučili, pa će sledeća biti dobra. 

David Stockman protiv Imperije

Bivši Reganov budžetski direktor David Stockman je upravo izdao knjigu koja je već na listi bestselera Njujork Tajma. Naslov je "Great Deformation: The Corruption of Capitalism in America". Iako glavni arhitekta reganomike, Stockman je 1985 podneo ostavku ne mesto budžetskog direktora zbog neslaganja sa onim što je opisao kao Reganovu izdaju revolucije kroz odbijenje da se ozbiljnije angažuje na smanjenju državne potrošnje, te time povećanjem deficita i duga.

Pre neki dan Stockman je objavio dugačak tekst u Njujork Tajmsu, sažimajući osnovne argumente knjige. Videćete da je Stockman sjajan pisac i stilista, kao i odličan ekonomista. Mislim da bi bilo najtačnije Stockmana opisati kao kvazi-Austrijanca, iako je on daleko od nekog Ron Paulovskog radikala. Neke od karakterističnih Stockmanovih ideja su da je Ruzvelt započeo ekonomsku apokalipsu napuštanjem zlatnog standarda, da je Freidmanova monetarna teorije inflacionistička i suodgovorna za ovo što se desilo, da nema nikakve razlike između demokrata i republikanaca u pogledu državne potrošnje, da je uzrok recesija pumpanje kredita od strane Feda itd. Evo samo dva citata iz njegovog teksta koji vam daju približnu sliku o njegovim gledištima:



Instead of moderation, what’s at hand is a Great Deformation, arising from a rogue central bank that has abetted the Wall Street casino, crucified savers on a cross of zero interest rates and fueled a global commodity bubble that erodes Main Street living standards through rising food and energy prices — a form of inflation that the Fed fecklessly disregards in calculating inflation.

As the federal government and its central-bank sidekick, the Fed, have groped for one goal after another — smoothing out the business cycle, minimizing inflation and unemployment at the same time, rolling out a giant social insurance blanket, promoting homeownership, subsidizing medical care, propping up old industries (agriculture, automobiles) and fostering new ones (“clean” energy, biotechnology) and, above all, bailing out Wall Street — they have now succumbed to overload, overreach and outside capture by powerful interests

Vrlo zabavna okolnost ovde je da Imperija već uzvraća udarac.Kako bi Vuk Drašković rekao, na Stockmana je ustalo "i kuso i repato, i ala i vrana": njegovom knjigom i člankom su jednako užasnuti Bušov pisac govora David Frum zvani Osovina Zla, najveći mrzitelj Buša i ljubitelj Obame nobelovac Krugman, Washington Post, Business Insider Daily, libertarijanac David Henderson (Cato-Reason-"respektabilna" struja)...I što je posebno zabavno, celo društvo je uvređeno prevashodno Stockmanovim napadom na Fed, monetarnu politiku i finanijski sektor, te njegovim pesimističkim predviđanjima skorog ponovnog kraha. Libertarijanski kritičar čak kaže da Fed, kontra Stockmanovih kleveta i laži, "nije štampao dovoljno para 2008".

To je zaista uspeh, koji, ako ništa drugo zavređuje da se kupi knjiga: čovek je uspeo da ujedini protiv sebe, neokonove, Obamiste, libertarijance i vodeće medije, koji ga svi kritikuju manje-više na isti način sa istim inflacionističkim i intervencionističkim argumentima.

Update: Komentator MMillan je ostavio zanimljiv link sa Stockmanovim predavanjem na Mises Institutu. Evo linka.

Update 2: Horu kritičara Stockana se pridružuju Forbes Magazine, Atlantic i Wall Street Journal. Simfonija, sloga i sabornost. :) Čekaju se National Review i New Republic, da zapečate nacionalno jedinstvo.