Kineski rast

Velike količine mastila se prosipaju na temu "tajne kineskog ekonomskog rasta". Ipak, čini se da tu neke velike tajne nema. Čak i da su u pravu oni koji sumnjaju u zvanične podatke kineske vlade, popout Bryana Caplana i Svetske Banke, visoke stope rasta tokom nekoliko decenija u slučaju vrlo siromašne agrarne zemlje, koja kreće sa niske osnovice nisu nikakvo čudo, nego očekivani razvoj događaja. Kina je još uvek ekonomski vrlo siromašna zemlja sa dohotkom po glavi stanovnika od oko 6 000 dolara (Srbija ima preko 11 000).

Dalje, ako uzmemo u obzir snažno ekonomsko otvaranje Kine, enorman rast stranih direktnih ulaganja i trgovine, rezultat postaje još manje iznenađujući. Ali, zaista najzgodniji podatak se odnosi na visinu državne potrošnje u Kini - ona je oko 19,9% GDP, duplo manje nego u Americi i do tri puta manje od nekih zapadnoevropskih država blagostanja. Zdravstveno osiguranje i penzije se obezbeđuju gotovo isključivo kroz ličnu štednju. U Kini praktično ne postoji država blagostanja. Ruglo divljeg i nekontrolisanog kapitalizma.

Ja stalno volim da ponavljam legendarnu (istinitu) anegdotu šta je komunistički funkcioner iz Pekinga rekao Krisu Patenu, poslednjem britanskom guverneru Hong Konga koji je hteo tamo da uvede pay-as-you-go sistem; da gospodin Paten "može svoje skupe evrosocijalsitičke ideje da sprovodi kući, o trošku svog poreskog obveznika, a ne u Kini". Kina nije potrošačko društvo, izgrađeno na kreditima i inflaciji, nego društvo gde vlada tradicionalni princip na kome je izgrađena zapadna civilizacija u 18 i 19 veku - štednja, tj "koliko para toliko muzike". Stopa lične štednje u Kini varira između 30% i 40% (u Americi blizu nule).

Kina je jedna od najslikovitijih ilustracija pogrešnosti kejnzijanizma: tolika štednja je čist gubitak, "hoarding", povlačenje novca u "neproduktivnu upotrebu" (u sanduk kući, a ne u banke koje će onda da ga recikliraju i "ulože" u biznis, ili još bolje, direktno u kupovinu na kredit najnovijeg plazma televizora ili kuće od 200 000 dolara). Zato su i mnogi zapadni ekonomisti zabriuti zbog štednje u Kini. Misle da to ugrožava njihov ekonomski rast, i da je najbolji način da se poveća privatna potrošnja taj da se prethodno poveća državna potrošnja (!) tj. uvedu državne penzije i zdravstveno osiguranje. Onda prokleti Kinezi više neće morati da toliko gomilaju dukate za starost (i odvajaju od usta korporacijama), nego će moći da troše ko sav normalan svet, i da "stimulišu" ekonomiju! Na svu sreću, komunisti iz Pekinga izgleda da ne mare mnogo za to šta zapadni kejnzijanci imaju da kažu.

Mislim da anegdota o Kris Patenu i podataci o štednji, bolje od svega drugog objašnjavaju "tajnu kineskog uspeha".

Civ V

U postu Meta Ridlija piše sledeće:

The Civ games are superficially just another turn-based strategy game, but they really function as a vivid interactive tutorial on how civilizations develop, how populations grow, how technology accumulates, how historical and geographical contingencies work, how superior trade is to warfare in promoting prosperity, etc. A lot of wisdom about history, economics, demographics, geography, etc. is built into these games, and players absorb that wisdom quickly and painlessly just through playing them. So Civ's designer Sid Meiers is arguably one of the great unacknowledged educators of the modern world.   I also suspect that people who have spent at least 40 hours playing Civ will show a higher appreciation of modern life and more rational optimism about the human future.

I'd recommend 'Civ 4' if you haven't seen any of them (the more recent 'Civ 5' was a badly designed exception to an otherwise excellent series).

Žao mi je što moram da se složim sa poslednjom rečenicom. Civ 5 sam željno iščekivao mesecima i na kraju sam, ipak, razočaran. Neke stvari mi se sviđaju (drugačiji način širenja gradova, princip "jedno polje jedna jedinica", mogućnost da neke jedinice gađaju na daljinu, činjenica da održavanje puteva košta, mogućnost da jedinice same prelaze more, bez potrebe da se ukrcaju na brod, "obračunavanje" nezadovoljstva na nivou države, a ne na nivou grada...), oko nekih sam prilično ravnodušan (gradovi-države), ali je izbačeno dosta stvari koje su mi se sviđale.

Prvo, nema religije. Nisam bio baš oduševljen načinom na koji je religija ranije funkcionisala, ali potpuno izbacivanje je greška. Drugo, potpuno je izbačen koncept zagađenosti, tako da sada resursi hrane imaju mnogo manji značaj. Takođe, ranije je bilo bitno da izmisliš tehnologiju koja ti omogućava izgradnju akvadukta i bolnice, sada svega toga nema. Treće, izbacili su korporacije. Meni se sam koncept baš sviđao i obilato sam ih koristio. Izbačeni su i Hollywood, Rock and Roll i Broadway kao čuda, tako da nema pravljenja singlova, filmova i predstava i trgovine njima. Četvrto, ne sviđa mi razvoj tehnologije kada se dođe u savremeno doba - praktično jedina korist od novih tehnologija je vojna.

Ali, čini mi se da me najviše frustira to koliko se sporo gradi u odnosu na Civ 4, a nisam oduševljen ni novim sistemom kulture. Sa druge strane, sviđa mi se što su kultura i nauka odvojene od para ("kultura i nauka skinute sa budžeta", lepo zvuči).

Sve u svemu, igra je znatno uprošćena. Mislim, jasno mi je da je jedan od osnovnih ciljeva bio da se privuku novi igrači, kojima je Civ 4 bio suviše kompleksan.Time su ostavili na cedilu nas, veterane, koji i dalje pamtimo Staljina okruženog Mongolima. Ostaje nam samo da se uzdamo u modove, kojih bi trebalo da bude.

Dihidrogen monoksid

Pre par godina sam napisao post o pokušaju da se zabrani dihidrogen monoksid, jedna očigledno veoma štetna hemikalija (koja je glavni sastojak kiselih kiša, isparenja ove opake hemikalije su najvažniji greenhouse gas, direktno je odgovorna za smrt hiljada ljudi godišnje, a nalazi se bukvalno u svoj hrani i deca mogu da je kupe slobodno u prodaji).

Elem, sada su i delegati na konferenciji u Kankunu, na kojoj se raspravljalo o klikatskim promenama, u velikom broju podržali sličnu peticiju.

Na Wikipediji možete više pročitati o sličnim akcijama.