Radiodifuzna mafija

Ako može neko da piše na papiru šta hoće, a u programu iznosi šta hoće, onda mi ne moramo da postojimo. Ovako razmišlja funkcioner Radiodifuzne agencije. Drugim rečima mora da se bavi kontrolom programa da se ne bi osećao beskorisno. Još će početi da hapsi. Regulisati nešto, bilo šta, bez posebnog razloga je izgleda u prirodi svake vlasti. Thomas Jefferson kao da je imao Velimira Miloševića iz RRA na umu kada je rekao The natural progress of things is for liberty to yield and government to gain ground.

Stari post gde nudimo alternativu postojanju RRA.

Best before...

Inflacija u Zimbabveu se meri milionioma procenata. Sada sam našao da je kod nas 1993. iznosila 363 kvadriliona (15 nula) procenata. Neki drugi izvori kažu 257 kvadriliona. Ako neko zna tačnu cifru neka javi. Ono što me zanima je zašto hiperinflacija u Zimbabveu ne divlja, još uvek, u onoj meri kao što je bio slučaj kod nas? Jedna od novina koje primenjuje centralna banka u Zimbabveu je da oročava vrednost novca, odnosno na svakoj novčanici je ispisano do kog roka važi (vidi sliku). Moguće je da periodično povlačenje novca iz opticaja malo pomaže u obuzdavanju hiperinflacije. Ipak ne bih smeo da se kladim da sam u pravu. Pre će biti da štampaju manje nego što je to radila NBJ. Manje i jeftinije, zimbabveanski dolar se štampa gotovo na običnom papiru.

Hvala Danilu Bakoviću na pointeru.

Kukuruz kao uranijum

Činjenica da je hrana svuda u svetu poskupela ne sprečava političare u Srbiji da najavlju subvencije i pomoć poljoprivrednicima. Naprotiv, neki to koriste kao izgovor tvrdeći da su visoke cene hrane problem i da im se zbog toga mora pomoći. Davati subvencije poljoprivrednicima u ovoj situaciji je isto kao davati socijalnu pomoć čoveku koji je dobio sedmicu na lotou. Jednostavno nema smisla. Zbog visokih cena poljoprivrednici će zaraditi više dok će građani imati generalno manje novca jer će više trošiti na hranu. Političari predlažu da građani ne plaćaju samo više cene hrane već i da kroz porez dodatno doprinesu festivalu poljoprivrednika. Subvencije poljoprivrednicima generalno idu na štetu većine stanovništva; kada cene hrane rastu to je naročito slučaj.

Ne kažem da političari u Srbiji generalno rade u interesu poljoprivrednika a na štetu ostalih građana, kako to ovaj primer ilustruje. Naprotiv, čini mi se da se trude da svima podjednako odmognu. Do pre dve nedelje su radili na štetu poljoprivrednika zabranivši izvoz žitarica pa opet nije najjasnije da li su značajnije usporili rast cena hrane. Ipak, dobra vest je da je uredba o zabrani istekla i da nije produžena. Možda ima nade da će uraditi još nešto korisno.

Na primer, mogli bi da ukinu ili bar reformišu republičke robne rezerve koje svake godine koštaju poreske obveznike oko 15 miliona evra (gubici od trgovine) a pritom imaju dugovanja u iznosu od par stotina miliona evra prema bankama, fondu za razvoj i slično. Uloga ove institucije je da čuva određenu količinu strateških proizvoda za krizne situacije ali i da utiče na stabilizaciju tržišta. Prvi deo nije sporan. Ima smisla čuvati određenu količinu hrane u rezervama za slučaj rata. Međutim tu je obaveza samo držanja propisane količine određenih proizvoda ne i redovna trgovina u cilju stabilizacije cena. Čuvanje strateških rezervi bi mogla da radi i vojska kao što je i slučaj u zemljama članicama NATO pakta.

Ono što je sporno je uloga koju republičke robne rezerve imaju po pitanju stabilizacije tržišta. Na stranu što poreski obveznici plaćaju proizvode koje po svoj prilici neće koristiti kupovinom velikih količina hrane država ustvari destabilizuje tržište stvarajući veštačku potražnju koja utiče na rast cena. Poljoprivrednici, koji imaju najveći interes da što skuplje prodaju svoje proizvode, takođe imaju i veliki uticaj na cenu. Političari koji u krajnoj instanci određuju cenu otkupa moraju da vode računa da poljoprivrednici koji su i glasači i part-time štrajkači budu zadovoljni, pa po pravilu troškove prebacuju većoj i nezainteresovanijoj grupi, odnosno svim poreskim obveznicima.

Osim toga, kao što je bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov primetio od naših robnih rezervi se očekuje da kada je cena niska kupuje po netržišnim cenama da bi ublažili gubitke proizvođača, čime se pare gube a na kraju se ne utiče na tržište jer su količine koje se otkupe smo nekoliko procenata od ukupne količine na tržitu, tako da u osnovi samo odabrani imaju privilegiju bolje cene. Takođe, poznati su po pozajmljivanju pšenice pred žetvu, kada je cena visoka i vraćanju posle žetve kada je cena daleko niža. To naravno otvara mnogo prostora za zloupotrebe. Rukovodioci robnih rezervi imaju prilike da pomognu “najsposobnijim“ trgovcima među nama da ostvare pristojnu zaradu igrajući se zalihama koje plaćaju poreski obveznici. Ovo je moguće jer je većina poslova koju obavljaju robne rezerve smatraju državnom tajnom kao da čuvaju uranijum a ne kukuruz. Najlogičnije rešenje bi bilo ukinuti robne rezerve a čuvanje strateških proizvoda za slučaj rata poveriti nekoj drugoj instituciji. Ako se to čini malo radikalnim za početak bi bilo dobro da se rad robnih rezervi učini transparentnijim i da se ukinu diskreciona ovlašćenja kojim raspolažu rukovodioci ove institucije.

Kraća verzija ovog teksta je objavljena u novinama Biznis prošle nedelje. Hvala Goranu Živkovu na korisnim savetima.

Asparagusni outsourcing

Američko Ministarstvo poljoprivrede je potuklo i samog MIlosavljevića: "U.S. asparagus production has been declining over the past decade, while world asparagus production has been increasing. . . . Over the last decade, the U.S. asparagus trade balance has widened ". Izveštaj dalje napominje da američke proizvođače najviše ugrožavaju konkurenti iz Perua i Meksika, koji imaju jeftinu radnu snagu, a pristup tehnologiji. No, ne propušta se naglasiti da je Kina (usual suspect) najveći proizvođač asparagusa na svetu da i da sa tom zemljom postoji izrazito nepovoljan trgovinski bilans u pogledu asparagusa. Možda je pored svećara koje je podržala Hilari Klinton vreme i da proizvođači asparagusa zatraže neku carinsku zaštitu od asparagusnog outsourcinga u Kinu.

Phone fakeout

Paradoks glasanja je termin koji se koristi u teoriji javnog izbora. Otprilike, pošto je logično da ljudi budu nezainteresovani za glasanje jer je pojedinačan glas irelevantan (jer glasaju milioni) i što su troškovi informisanja o programima političkih partija relativno visoki (utrošeno vreme), onda je relativno nelogično zašto ljudi uopšte izlaze na izbore.

Veliki broj ljudi izlazi na glasanje ali je mnogo i onih koji su nezainteresovani za politiku. Kako je politika često tema, pogotovu oko izbora, nezainteresovani ponekad dolaze u neprijatnu situaciju da ne mogu da ravnopravno učestvuju u političkim diskusijama sa prijateljima što može da ima razne posledice po njihov društveni život. Kao deca koja u školi budu zapostavljena jer ih roditelji kažnjavaju ukidajući im TV privilegije pa ne mogu da prepričavaju avanture snorkijevaca. Ako ste nezainteresovani za politiku ne očajavajte. The Onion nudi kratak kurs koji će vam pomoći da se pretvarate da vas politika zanima.