Lovačke priče

Blic danas piše o lovačkoj mafiji. Grupa lovaca se žali na korupciju u Lovačkom savezu Srbije. Kažu da funkcioneri saveza od 2,5 miliona evra koliko primaju od članarina ne potroše sve na kupovinu fazana već i na kupovinu stanova koji se, iz nekog razloga, ne nalaze na listi za odstrel.

Ovu inicijativu je pokrenulo dvadesetak udruženja od ukupno 227 koliko ih ima u Lovačkom savezu Srbije. U statutu piše da LSS organizuje skupštine na kome bi nezadovoljni lovci mogli da smene nepošteno rukovodstvo. I tu bi mogao da bude kraj priče, ali nije.

Korupcija u lovstvu je posledica sistema. Sva lovišta su državna ali ih država daje na korišćenje udruženjima ili savezu. Kako imovina praktično nije ničija naravno da se javlja problem korupcije. Privatno vlasništvo je efikasno rešenje. Državna lovišta bi mogla biti privatizovana ili ako ne zemlja onda bar životinje. Vlasnik bi naplaćivao usluge lova i vodio računa o svom proizvodu. Kako bi vlasnik vodio računa o životinjama koje žive slobodno u šumi je njegov problem. Kada bi sva lovišta i životinje bili privatni, savez ukoliko bi još postojao, bi isključivo bio servis vlasnicima. Čisto sumnjam da bi u tom sistemu bilo korupcije a i da je bude korupcija bi bila isključivo problem vlasnika, a ne i problem 100,000 lovaca. Oni bi u tom slučaju mogli isključivo da se fokusiraju na ono što najviše vole da rade, a to je ubijajanje životinja.

Inače, jedan od većih problema i u srpskom lovstvu su lovokradice. Privatno vlasništvo je dokazano najbolje rešenje. U Zimbabveu je tek privatno vlasništvo nad slonovima sprečilo istrebljenje ove vrste. I konačno, žito nije jedini proizvod za koji je zabranjen izvoz. Zakon o lovstvu u članu 51 navodi listu trofeja koje je zabranjeno izneti iz Srbije.