Pošto GDP odbija da poraste, iz Vlade su najavili kratkoročne mere za njegov brži rast. To odaje nerazumevanje koncepta i svrhe GDP.
GDP je pre svega mera. Kada mera postane cilj, onda prestane da bude dobra mera. Telesna temperatura je dobra mera, jer vam njen rast saopštava nešto o stanju vašeg zdravlja. Ali kada je pretvorite u cilj, kada uzmete da je lekovima veštački spustate, onda ćete možda i postići cilj od ispod 37 ali vam temperatura više ništa ne saopštava.
Veliki deo problema sa GDP-em proizlazi iz nerazumevanja šta on stvarno znači. GDP predstavlja ukupnu količinu proizvodnje po tekućim cenama, a to nije isto što i ekonomsko blagostanje stanovništva. Ukupna novčana vrednost proizvodnje je jedan zaobilazni pokazatelj ekonomskog blagostanja i kao takav ga treba i tretirati. Kao i na temperaturu, na njega treba obraćati pažnju ali ne sme postati sam sebi cilj. Cilj je blagostanje stanovništva.
Vi možete kratkoročnim merama napumpati takav pokazatelj. Najjednostavnije je to uraditi državnom potrošnjom kroz zaduživanje. Državna potrošnja je jedna velika komponenta GDP-a i dodatna potrošnja, zapošljavanje ili povećanje plata u javnom sektoru kroz državno zaduživanje može već u kratkom roku povećati GDP.
Nerazumevanje GDP-a stoji i iza zdravo-za-gotovo uzetih tvrdnji poput one da "privreda Srbije još nije dostigla nivo iz 1989." Možda je dostigla mereni nivo GDP, možda i nije, ali je ekonomsko blagostanje prosečnog stanovnika danas svakako mnogo veće. U GDP ulazi ukupna potrošnja domaćinstva, koja je, možda, po nekoj meri, sa nekim od mogućih preračunavanja inflacije i kupovne moći, 1989. bila veća. Ali to je uglavnom irelevantan podatak, jer je za materijalno blagostanje ključno šta se takvom potrošnjom dobija. I jasno je da se danas dobija mnogo više, uz mnogo veći izbor. Te 1989. su banane bile luksuz, a za isti novac za koji ste tada kupili EI-Niš danas možete Sony TV sa ravnim ekranom. Novi proizvodi, inovacije i širina izbora su elementi blagostanja iako to GDP brojka ne reflektuje. Šta je kapitalizam ima još ovakvih primera i detalja o ekonomskom rastu u vremenu.
Statistike zapadnih zemalja pokušavaju da brojke koriguju za rast kvaliteta robe, ali to je nemoguće uraditi na neki egzaktan način i konsenzus je da je ekonomski rast i pored takvih korekcija potcenjen. IT je verovatno najpotcenjenija oblast -- računarska snaga raste eksponencijalno ali u GDP ne ulazi to nego opadajuće cene računara i gadžeta. A u zemljama poput Srbije, koje sve to uvoze, korekcije kvaliteta i nema; jednostavno za svaki evro uvoza dobija se sve veće materijalno blagostanje a da se to nikako ne obuhvata.
Ovako GDP izgleda na grafiku ponude i tražnje, ako bi se one posmatrale agregatno, na makro nivou. GDP je količina proizvodnje puta cena, plava povrišna na grafiku ispod. To je ono što znamo i što merimo. Ali ekonomsko blagostanje nije to, nego narandžasta povrišna iznad, potrošački višak. Zelena kriva tražnje pokazuje koliko bismo hipotetički najviše platili za neku robu kada bismo morali. Ali mi ne plaćamo to, nego samo tržišnu cenu; a razlika između hipotetičke spremnosti da se plati i onoga što se plaća je mera neto ekonomskog blagostanja koje dobijamo.
Kada kod zubara platite anesteziju, GDP poraste za cenu anestezije; ali je vaša korist od anestezije višestruko veća. Cena puta količina anestezije je za pacijente trošak -- koji nije sam sebi cilj, ali upravo to predstavlja GDP. Krajnji cilj je korist, olakšanje koje anestezija donosi iako ono nije objektivno merljivo.
GDP je i dalje donekle korisna mera, ali sa tehnološkom transformacijom i rastom udela usluga u privredi njegov ugled ubrzano opada. Bolje je u sagedavanju situacije uključiti i alternative kao što su zaposlenost, prosečne plate, potrošnju i subjektivne ankete o ličnoj ekonomskoj situaciji. Baš zato je ova, čini mi se, rastuća opsesija GDP-em u Srbiji anahrona, dok bi mere usmerena ka njegovom kratkoročnom povećanju sasvim sigurno bile kontraproduktivne po životni standard.
GDP je pre svega mera. Kada mera postane cilj, onda prestane da bude dobra mera. Telesna temperatura je dobra mera, jer vam njen rast saopštava nešto o stanju vašeg zdravlja. Ali kada je pretvorite u cilj, kada uzmete da je lekovima veštački spustate, onda ćete možda i postići cilj od ispod 37 ali vam temperatura više ništa ne saopštava.
Veliki deo problema sa GDP-em proizlazi iz nerazumevanja šta on stvarno znači. GDP predstavlja ukupnu količinu proizvodnje po tekućim cenama, a to nije isto što i ekonomsko blagostanje stanovništva. Ukupna novčana vrednost proizvodnje je jedan zaobilazni pokazatelj ekonomskog blagostanja i kao takav ga treba i tretirati. Kao i na temperaturu, na njega treba obraćati pažnju ali ne sme postati sam sebi cilj. Cilj je blagostanje stanovništva.
Vi možete kratkoročnim merama napumpati takav pokazatelj. Najjednostavnije je to uraditi državnom potrošnjom kroz zaduživanje. Državna potrošnja je jedna velika komponenta GDP-a i dodatna potrošnja, zapošljavanje ili povećanje plata u javnom sektoru kroz državno zaduživanje može već u kratkom roku povećati GDP.
Nerazumevanje GDP-a stoji i iza zdravo-za-gotovo uzetih tvrdnji poput one da "privreda Srbije još nije dostigla nivo iz 1989." Možda je dostigla mereni nivo GDP, možda i nije, ali je ekonomsko blagostanje prosečnog stanovnika danas svakako mnogo veće. U GDP ulazi ukupna potrošnja domaćinstva, koja je, možda, po nekoj meri, sa nekim od mogućih preračunavanja inflacije i kupovne moći, 1989. bila veća. Ali to je uglavnom irelevantan podatak, jer je za materijalno blagostanje ključno šta se takvom potrošnjom dobija. I jasno je da se danas dobija mnogo više, uz mnogo veći izbor. Te 1989. su banane bile luksuz, a za isti novac za koji ste tada kupili EI-Niš danas možete Sony TV sa ravnim ekranom. Novi proizvodi, inovacije i širina izbora su elementi blagostanja iako to GDP brojka ne reflektuje. Šta je kapitalizam ima još ovakvih primera i detalja o ekonomskom rastu u vremenu.
Statistike zapadnih zemalja pokušavaju da brojke koriguju za rast kvaliteta robe, ali to je nemoguće uraditi na neki egzaktan način i konsenzus je da je ekonomski rast i pored takvih korekcija potcenjen. IT je verovatno najpotcenjenija oblast -- računarska snaga raste eksponencijalno ali u GDP ne ulazi to nego opadajuće cene računara i gadžeta. A u zemljama poput Srbije, koje sve to uvoze, korekcije kvaliteta i nema; jednostavno za svaki evro uvoza dobija se sve veće materijalno blagostanje a da se to nikako ne obuhvata.
Ovako GDP izgleda na grafiku ponude i tražnje, ako bi se one posmatrale agregatno, na makro nivou. GDP je količina proizvodnje puta cena, plava povrišna na grafiku ispod. To je ono što znamo i što merimo. Ali ekonomsko blagostanje nije to, nego narandžasta povrišna iznad, potrošački višak. Zelena kriva tražnje pokazuje koliko bismo hipotetički najviše platili za neku robu kada bismo morali. Ali mi ne plaćamo to, nego samo tržišnu cenu; a razlika između hipotetičke spremnosti da se plati i onoga što se plaća je mera neto ekonomskog blagostanja koje dobijamo.
Kada kod zubara platite anesteziju, GDP poraste za cenu anestezije; ali je vaša korist od anestezije višestruko veća. Cena puta količina anestezije je za pacijente trošak -- koji nije sam sebi cilj, ali upravo to predstavlja GDP. Krajnji cilj je korist, olakšanje koje anestezija donosi iako ono nije objektivno merljivo.
GDP je i dalje donekle korisna mera, ali sa tehnološkom transformacijom i rastom udela usluga u privredi njegov ugled ubrzano opada. Bolje je u sagedavanju situacije uključiti i alternative kao što su zaposlenost, prosečne plate, potrošnju i subjektivne ankete o ličnoj ekonomskoj situaciji. Baš zato je ova, čini mi se, rastuća opsesija GDP-em u Srbiji anahrona, dok bi mere usmerena ka njegovom kratkoročnom povećanju sasvim sigurno bile kontraproduktivne po životni standard.
