Dejan Miljković koji je predložio zamrzavanje cena, se sada brani od napada i daje neka pojašnjenja. Njegov predlog se u suštini svodi na to da cene treba zamrznuti iz spoljnotrgovinskih razloga. Mehanizam je ovakav: kad bi se zamrzle cene, a kurs dinara ostavio da polako pada, za neko vreme bi domaće cene postale realno niže u odnosu na inostrane. Takve, realno niže cene bi onda podstakle kupovinu domaćih proizvoda kod kuće, kao i izvoz, a destimulisale uvoz. Tako je zamrzavanje cena ustvari sredstvo povećanja domaće konkurentnosti. Kada se to desi, onda se cene mogu odmurznuti.
Miljković piše: "stručna rasprava sa određenim brojem kolega povodom predloženog koncepta rezultirala je procenom da bi se očekivani efekat mogao proizvesti u periodu od 3 do 6 meseci".
Pa evo da i ja dam doprinos stručnoj raspravi, postaviću pitanje zašto onda čekati da dinar vremenom padne da bi postali cenovno konkurentni? Zašto, umesto fiksiranja cena i čekanja, ne izdati naredbu da svi domaći prodavci odmah smanje cene za 10%?
To je potpuno isti mehanizam koji predlaže Miljković, samo što bi efekat ovako bio mnogo brži. Ne treba čekati 3-6 meseci, nego bi domaće cene odmah, od ponedeljka, bile niže od stranih. U zemlji bi odmah više kupovali domaće, a i naš izvoz bi bio odmah jeftiniji i više tražen. Logika je identična.
A ako bi baš da glumim Bastiata, pitao bih zašto onda stati na smanjenju od samo 10%, kad možemo biti još konkurentniji -- zašto ne narediti domaćim proizvođačima i prodavcima da smanje cene za celih 100%? Da cene padnu na nulu, da nam svima daju sve besplatno i da besplatno robu šalju i u inostranstvo. Tako bi uvoz pao na nulu, a izvoz težio beskonačnom.
