Nacionalne sportske penzije

To je logički samoporažavajuća politika. Ako sportista vredi, onda je zaradio dovoljno novca da mu ova penzija ne treba. Ako nije zaradio tokom karijere znači da njegov doprinos nije veliki, što znači da penziju ne zaslužuje. U sportu su zasluge jasne, jer se kvalitet proceni lakše nego u drugim zanimanjima, a tržište je slobodno i to na globalnom nivou.

Sada neko može reći "Ali šta je sa malim sportovima koji nisu plaćeni kao fudbal ili košarka?" Ti sportovi su plaćeni baš koliko treba da budu. Koliko ljudi prati boćanje toliko je boćanje plaćeno. To se onda prenosi i na težinu uspevanja u nekom sportu. Lakše je biti prvak sveta u streljaštvu ili osvojiti olimpijsku medalju u veslanju nego postati fudbaler nekog srpskog prvoligaša ili evropskog drugoligaša. Kako znam? Tako što ovi drugi zarađuju više. Ovi koji ne veruju u mudrost tržišta ili misle da se kvalitet ne pretoči uvek u materijalno mogu da se uvere u ovo pešice, ako uporede koliko dece pokuša da igra fudbal a koliko streljaštvo. A onda, koliko ovi izabrani, najtalentovaniji i najsrećniji budući fudbaleri ili košarkaši treba da rade da bi došli do nivoa za drugu ligu.

Uvek se slatko nasmejem kada čujem da je recimo avio-modelar Ivan Kolić proglašen za najboljieg sportistu Srbije, dok je Dejan Stanković na nekom osmom mestu. Jer Kolić je prvak sveta, a Stanković samo jedan od fudbalera Intera. Isto je i sa doprinosima ugledu zemlje (čak iako prihvatimo da to treba nekako preko sporta promovisati). Ko je u svetu ikada čuo za Jasnu Šekarić, bez obzira na sve njene medalje? Nisam bio lenj pa sam na Google fightu za primer uporedio svetskog prvaka Jasnu Šekarić i Marka Pantelića, fudbalera berlinske Herte, koji nikada neće dobiti nacionalnu penziju. Rezultat govori.

Optimizam i posledice

Još jedan dokument koji pokazuje koliko pogrešno je vlada SAD predvidela razvoj događaja u Iraku. Ništa se nije promenilo još od Kube i Zaliva Svinja kada je Kenedi mislio da može sa dve jedinice da svrgne režim a da će im se oduševljeni Kubanci pridružiti. U stvari su pogrešili ne samo u proceni Kastrove popularnosti nego i u geografskoj veličini ostrva.

Public choice još nije stigao u međunarodne odnose. Još uvek vlada zabluda da države znaju šta rade i imaju neke smislene državne interese. Ali istina je da su odluke zasnovane na ličnim amaterskim procenama političara, pomešanim sa uticajem lobista. A kada SAD mogu redovno da upadaju u ovakve mega zablude šta onda reći o ostalima.

Nije reč o opravdanosti rata u Iraku, nego u pogrešnim procenama koje su dovele do odluka da se a) raspusti vojska, b) nastavi direktno upravljati zemljom još godinu dana pre predavanja vlasti Iračanima. Nikako da shvate da ljudi ne vole strane okupatore. Bili su zahvalni prvih mesec dana zbog svrgavanja Sadama, onda su počeli da napadaju vojnike, pa strance uopšte, i na kraju jedni druge. Do danas je 2.3 miliona ili 10% stanovništva napustilo zemlju i još 1.5 milion je interno raseljen.