Mises i Friedman

Netrpeljivost i ideološki ekstremizam Ludwiga von Misesa su postali deo usmenog predanja. Vrlo često se ponavlja svedočenje Miltona Friedmana o jednom događaju na sastanku Mont Pelerin društva tokom 1950ih kao ilustracija ovoga: tokom jedne debate koja je vođena na tom sastanku, iznerviran stavovima nekih kolega, Mises ih je nazvao sve "gomilom socijalista" i izjurio napolje. Sećam se video snimka u kome se Friedman priseća te epizode: njegov ton je ton ruganja i ismevanja, priča je evocirana kroz smeh koji treba da kaže - eto kakav je to smešan manijak, paranoik i ekstremista bio, koji čak i kolege liberale smatra socijalistima, samo zato što se u nečemu ne slažu sa njim. Popularna "zvanična verzija" koju će vam svaki "respektabilni" libertarijanac spremno odrecitovati glasi: imate na jednoj strani velikodušnog, tolerantnog, ironičnog Friedmana koji je u stanju da ubedi neodlučne i privuče autsajdere, nasuprot tom arogantnom aristokrati i zelotu Misesu koji samo odbija ljude, stvara sektu obožavalaca i ekskomunicira jeretike. I oni oličavaju dva različita pristupa širenju liberalnih ideja.

No, stvar postaje malo zanimljivija i kompleksnija, i otkriva nam mnogo o intelektualnoj i političkoj istoriji 20 veka, kad vidimo šta je tačno bio predmet spora na tom sastanku, i zašto ih je Mises tačno nazvao socijalistima i reagovao kako je reagovao. O tome svedoči sam Friedman:

Raspravljali smo o raspodeli dohotka i da li bi trebalo da postoji progresivni porez na dohodak. Neki ljudi su iskazivali mišljenje da postoji opravdanje za tako nešto.

Oops, izgleda da i jesu bili socijalisti, ne? Da Mises i nije pogrešio, striktno govoreći? Ne znam za vas, ali meni opravdavanje redistribucije i progresivnih poreza na dohodak liči na prilično socijalističku doktrinu, drito iz Manifesta komunističke partije. Kakav je sastav tog društva bio, i kakva je intelektualna klima tamo vladala najbolje svedoči podatak da je istaknuti član bio Karl Poper, koji se proslavio svojom knjigom "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji", u kojoj je ubeđivao marksiste da treba da se okanu revolucije jer je najveći deo preporuka Manifesta komunističke partije ionako već ostvaren u najprogresivnijim zapadnim zemljama. U to vreme je čak i Friedman bio neka vrsta mešovitog "socijal-liberal", a o ostalima da ne govorimo.

Sama činjenica da Friedman, kanonizovani svetac i šampion libertarijanizma, ni 1995 godine, 6 posle pada Berlinskog zida, ne nalazi ništa neobično u tome da ljudi na sastanku Mont Pelerin društva zagovaraju progresivne poreze i redistribuciju dohotka, nego mu je čudno da se neko na tako šta iznervira, predstavlja prvorazredno istorijsko svedočanstvo sumraka civilizacije u 20 veku. Pokušajte da zamilite kako bi reagovao Aleksis de Tokvil, ili Banžemen Konstan, ili Edmund Berk, ili Herbert Spencer, ili bilo koji drugi klasični liberal 18 ili 19 veka na sličnu tezu. Verujem, mnogo gore od Misesa. Ipak, Mises je smatran i smatra se "ekstremistom" i nekim autsajderom koga ne treba uzimati za ozbiljno. Jedini razlog za to je što je živeo u vremenu kada su se "liberalima" nazivali ljudi koji su verovali u sprovođenje preporuka Marksovog Manifesta komunističke partije.