Srđa Popović i Bil Klinton o slobodi medija

Jedan od predstavnika tzv Druge Srbije, Srđa Popović, ima na Peščaniku odličan tekst o slobodi štampe i pluralizmu kojim dokazuje i da je povrh toga i liberal. Evo, šta između ostalog kaže:

"Zahtevati od bilo kog medija da bude objektivan je uzaludan posao. Nikad nigde nije bilo objektivnog medija. Postoje mediji koji sami sebe proglašavaju objektivnim, ali to je nešto sasvim drugo. Međutim, svi imamo različita mišljenja i stavove, svi zauzimamo različite pozicije u društvu i ubeđeni smo da smo u pravu i da smo objektivni - mada naravno da nismo, jer svako mišljenje je u krajnoj liniji subjektivno. Vi možete reći da je neko mišljenje bolje ili lošije argumentovano, da je bliže ili dalje od istine, ali ono je uvek subjektivno.

Zahtev za objektivnošću medija proteže se još iz socijalističkog doba, gde su postojale tzv. garancije slobode informisanja - postojao je zakon o informisanju koji je nalagao medijima da objektivno i istinito obaveštavaju javnost. U socijalističkom životu i svetu to je možda bilo i razumljivo, jer se znalo šta je istina - postojala je jedna istina, a to je bila istina Saveza komunista Jugoslavije. Ako dođete u sukob sa tom istinom onda ste neobjektivni ili zlonamerno iznosite političke prilike u zemlji...Mislim da je podvala zahtevati objektivnost u društvu koje želi da bude pluralističko."

Upravo tako. Ako je ovo što kaže Srđa Popović tačno, onda istog trenutka treba ukinuti Agenciju za telekomunikacije, Radiodifuzni Savet, sve zakone kojima se "reguliše ta oblast" i sva pravila koliko mediji moraju imati ovakvog ili onakvog programa, itd.

Zanimljivo, ali bivši američki predsednik Bil Klinton se ne slaže sa ovakvim Popovićevim stavovima. U poplavi demokratskih političara koji traže povratak "doktrine pravednosti" koja bi zahtevala od medija da budu "fer" i "objektivni" (tj da pružaju u svojim programima mesta i protivničkim geldištima čak i ako ta gledišta smatraju idiotskim, a sa pravom namerom da uguše medije koji im se ne sviđaju) on je do sada ličnost najvišeg profila. Evo šta kaže Klinton: "Essentially, because there's always been a lot of big money to support the right wing talk shows and, let's face it, Rush Limbaugh is fairly entertaining even when he's saying things I think are ridiculous". Pa dalje, "With the future of the country hanging in the balance, we shouldn't be playing petty politics or just going for entertainment," he said. "What I think we need to do is have more balance in the programs, or have some opportunity for people to offer countervailing opinions,". I to sve u emsijima u kojima voditelji razgovaraju uživo u programu sa slušaocima od kojih bar 30 % ne misle kao on (ja slušam jednog od njih, Johna Gibsona na Fox news radiju i znam da je tako).

Naravno, ova mera je usmerena prevashodno na talk-šou voditelje konzervativnog usmerenja poput Rush Limbaugha koji imaju enorman uticaj i slušanost, što se ne sviđa "liberalnnim" političarima. Kombinacijom ekonomskih mera, političkih pritisaka i promena pravila za dodeljivanje licenci, konzervativni talk-šou programi bi praktično bili gurnuti pod led. Rush Limbaugh je toliko moćan da se sam predsednik Obama upustio u njegovo difamiranje, što je preraslo u pravu polemiku Obama/Limbaugh. Dakle, za razliku od Popovića, Klinton misli da država mora da prisili radio-stanice da u svakoj emisiji budu "objektivne", tj da daju suprotstavljena mišljenja.

Jasno je da nije reč i o čemu drugom nego o želji da se ućutkaju nepoćudni talk-šou voditelji. I da nema razlike između zabrana u Titovoj Jugoslaviji i današnjoj Americi; optužba za "neobjektivnost" uvek zanči samo i jedino želju da se mediji politički kontrolišu, pa bilo to u ime socijalističkog samoupravnog sistema, ili želje da svi misle kao Obama i Klinton.

U vreme Ante Markovića...

Komentator Vort nam je dao link ovog intervjua Anta Markovića za zagrebačke novine, pa ću na osnovu toga i ranijih utisaka napraviti jednu instant ocenu Markovićevog lika i dela.

Moj je utisak iz ovog intervjua da on kao vrlo inteligentan čovek ima instinktivno razumevanje ekonomije. Ekonomija je kontraintuitivna i većina nas neke ekonomske principe mora prvo da nauči ili o njima dobro promisli, dok čisto intuitivno u njih teže verujemo. Ante Marković međutim deluje kao neko ko suštunski razume ekonomiju, ali ko nažalost nije odmakao mnogo dalje od te svoje zdrave intuicije. Tako govori o monetarnoj stabilnosti ili o rasterećenju poreza "da bi privreda lakše disala", ali onda predlaže stvari kao što su oporezivanje uvoza da bi se onda tim parama podsticao izvoz. Intervju ima dosta takvih protivrečnsti, posle par dobrih odgovora naiđe novi razočaravajući komentar.

I pored toga ovaj bivši komunistički rukovodilac je tržišniji od dve trećine nove generacije političara u regionu. Nećemo ulaziti u šta bi bilo kad bi bilo i "da se zemlja nije raspala", ali i u praksi, kao reformator krajem 80-ih Marković je bio daleko ispred svojih jugoslovenskih savremenika i reforme koje je planirao bi ga svrstale u rang Balceroviča ili Klausa. Ako se ne varam, tadašnji zakon o privatizaciji je bio prvi u čitavoj Istočnoj Evropi.

Problem sa Antom Markovićem je drugačiji. Zbog nekoliko otpočetih reformi i privremenog rasta standarda za vreme njegovog mandata u narodu i intelektualnim krugovima se stvorio pravi mali mit o "vremenu Ante Markovića", kad su plate bile par hiljada maraka. O čemu se ustvari radi? Marković je monetarnom reformom zaustavio hiperinflaciju i uveo "konvertibilnost", odnosno fiksni kurs dinara za marku. Posle svake monetarne reforme koja zaustavi hiperinflaciju očekivano je da standard naglo skoči i to se dogodilo i tada. Marković nije bio nikakav ekonomski čudotvorac nego je jednostavno uveo zdrav dinar, što je posle hiperinflacije stvorilo utisak ekonomskog preporoda. Doba zdravog dinara je onda ubrzo zaustavljeno monetarnim ekskurzijama republičkih centralnih banaka, jer je svaka počela da štampa novac za sopstvenu republičku vladu a na štetu svih ostalih; prvu od ovih diverzija izveo je Milošević.

Dakle ono za šta stvarno treba čestitati Anti Markoivću su reformski planovi koji nažalost nikada nisu pretočeni u realnost. A čuveni skok standarda u njegovo vreme je posledica oporavka od hiperinflacije posle monetarne reforme; za sve ostale suštinske reforme koje je planirao da izvede nije ni imao vremena. Slična stvar se dogodila i 1994. sa Avramovićem, gde je zaustavljanje hiperinflacije monetarnom reformom opet izazvalo nagli porast standarda. Ali ove stvari nisu bile posebno teorijski ili tehnički zahtvene. Za njih nisu potrebni ekonomski čarobnjaci nego politička volja. Marković, kao i Avramović, iako su obojica retki nesumnjivo pozitivni karakteri sa bilo kakvim učešćem u vlasti 1990-ih, nisu imali čarobni štapić ili vanzemaljsko znanje, nego pre svega politički mandat da sprovedu relativno jednostavnu monetarnu reformu. Ali centralno bankarstvo je uvek bilo pomalo opskurna, teško razumljiva stvar i takvi mitski monetarni reformatori nisu ni specijalitet ovih prostora. Hjalmar Schacht koji je monetarnom reformom zaustavio nemačku hiperinflaciju 1923. je proglašen za čudotvorca, kao i brazilski ministar finansija Cardozo koji je uveo monetarnu reformu "plan real" na istim principima kao i prethodno pobrojane i kasnije izabran za predsednika.

Tako je govorio američki predsednik...

Calvin Coolidge, govor iz 1924.

Kako reakcionarno, srednjovekovno, paternalistički-šuplje deluje ogromna većina "velikih" predsednika u odnosu na ovog skromnog ali tvrdoglavog zaštitinika slobode pojedinca i ograničene i jeftine vlade.

Uredba 10-289

U romanu Atlas je slegnuo ramenima (koji je inače i dalje jedna od najrpodavanijih knjiga u Americi) američka vlada donosi uredbu 10-289 da bi sprečila dalje propadanje ekonomije prouzrokovano prevelikom državnom regulacijom. Uredba od samo osam članova suprotno nameri političara ustvari samo pogoršava situaciju i predstavlja poslednji ekser zabijen u kovčeg američke ekonomije. Prvi član uredbe zabranjuje otpuštanje radnika i dobrovoljno davanje otkaza pod pretnjom zatvora a zarad promovisanja jednakosti. Sve odluke o promenama radnog mesta i zapošljavanju novih radnika prema uredbi je u isključivoj nadležnosti Odbora za ujedinjenje u kome sede isključivo političari. Zabrana otpuštanja posledično dovodi do diktature mediokriteta u američkim firmama što proizvodi značajan pad produktivnosti.

Srpski sindikat Nezavisnost nedvosmisleno predlaže rešenja za aneks kolektivnog ugovora koja neodoljivo podsećaju na uredbu 10-289. Poslodavci su nemilosrdni i ne mare za socijalno ugrožene kategorije stanovništva, međutim ne sme se dozvoliti da otpuštaju one građane koji nemaju od čega da žive - kaže Slavko Vlaisavljević, potpredsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost”. Za sada se sindikat ograničava na otpuštanje bračnih drugova koji rade u istoj firmi i samohranih majki u ime opšteg blagostanja. Logično bi bilo da sledeći potez bude apsolutna zabrana otpuštanja.

Sindikalci ne vide dalje od svog nosa i smatraju da bi tom merom zapravo unapredili ekonomsku situaciju. Naravno greše. Sindikati se ne zalažu za očuvanje poslova već radnih mesta. Posla ili ima ili nema. Tu državno mešanje može samo da odmogne. Čuvanje radnih mesta je sa druge strane loša socijalna mera jer čini preduzeća nekonkurentnijim i samim tim može da utiče i na gubitak radnih mesta koja se u ovom trenutku ne dovode u pitanje. Drugim rečima napraviće veći problem nego što jeste i to sve iz najboljih namera.

Sa druge strane razumem kakve su posledice gubitka posla. Bolje rešenje je da se ljudima koji ostanu bez posla iz budžeta isplaćuju nadoknade za nezaposlenost jer vođenje socijalne politike, ako već mora da se vodi, treba da bude odgovornost države ne i preduzeća. Svako treba da se fokusira na ono što najbolje radi. Preduzeća na stvaranje profita a država na preraspodelu dohotka. Takva podela posla bi pomogla bržem ponovnom zapošljavanju radnika kada se promeni ekonomska situacija.