Zelenilo

Press objavljuje članak na temu - koliko koštaju vetrenjače i ko sve to to plaća. Odlično, vreme je bilo da se o tome nešto napiše.

Ali, meni je u stvari zanimljivije to što baš Press ima posebnu zelenu stranu, na kojoj, između ostalog, upravo promovišu stvari nad kojima se u linkovanom članku skandalizuju.

Lično mislim da je Srbija suviše siromašna zemlja i da je za nas zelena energija luksuz ali mogu da razumem i one koji misle drugačije. Sa druge strane, ne mogu da razumem da neke novine pokrenu poseban portal posvećen promovisanju raznih zelenih inicijativa, a onda napišu članak u kojem se skandalizuju nad time što vlada radi upravo ono što se same novine trude da promovišu. Ne znam, možda oni stvarno nisu shvatili da "podsticanje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora" znači "građani treba da plate investitorima da proizvode energiju iz obnovljivih izvora".

Deklaracije, Bele knjige...

Ušli smo u predizbornu kampanju, a stranke za početak nude programska dokumenta i vode antikampanje. LDP je predstavio deklaraciju koja nas vodi ka preokretu, a SNS je u jos uvek neprelomljenoj formi iznela svoje čedo. Kao što se može videti na prvi pogled, za komentare na dokument SNS treba malo vremena, tako da ću se za sada fokusirati na Deklaraciju i novije umetničke prikaze Tome Nikolića.

Deklaracija ne govori ništa što već nismo znali, LDP je jedina relevantna stranka (LSV i SPO ne smatram u tu grupu) koja zastupa nezavisnost Kosova na vrlo vatren i jasan način. Kao i mnogo puta do sada rečeno je u atraktivnoj formi da bi trebali da priznamo nezavisnost jer ako to ne učinimo ode naš evropski put u ćorsokak. Suštinski, postoje tu tri problema.

Prvi je da iako je dominatan stav u Srbiji "pun nam je kufer Kosova" što bi rekli zapadni susjedi, a ja ne bih da koristim domaću sintagmu koja takođe glasi PNJKK, to uopšte ne znači da će biračko telo nagraditi one koji govore ovakvu istinu direktno u oči. Jedna stvar je činjenica koja je loša ili dobra i nju većina Srbalja percipira kao tužnu i ponižavajuću, a sasvim druga je stvar kako se treba nositi sa tom činjenicom. Dakle, da budem vrlo jednostavan, vatreno zalaganje za nezavisnost Kosova je nešto što i pored toga što se oslanja na istinu o faktičkom stanju neće biti percipirano kao nešto što vredi podržati iz čistog osećaja da onaj ko podigne roletnu otkriva bruku. Nije odvratan Milošević koji je serijom glupih poteza izgubio Kosovo, nije kriv DOS i vlada Koštunice što nisu inicirali pregovore kada su još ponešto mogli i dobiti, nego je kriv onaj koji ukaže na velikog ružičastog slona. Zašto toliko bitno da se ta činjenica plasira u Srbiji po cenu da stranka koja bi mogla izneti mnogo bitnije reforme u drugim oblastima gubi glasove na svim izborima, treba da se zapitaju oni koji to pitanje guraju u prvi plan agende? Da li je bitnije da se reši pitanje koje je život već dobrano rešio i gde sigurno neće biti zveckanja oružjem, barem sa naše strane, ili je bitnije da jedna prilično smislena prozapadna priča za naše uslove dobije dvocifren broj glasova i bude barem za ponešto pitana u Srbiji? Ovo je jednostavno užasno loš proizvod za marketing, da ne kažem da po pravilu zasluge za te proizvode od ptica koje rano propevaju uzimaju oni koji propevaju u pravo vreme.

Drugo pitanje je, a zašto je naš evropki put u problemu ako ne priznamo Kosovo još neko vreme? Ko nam brani da sprovodimo reforme u Srbiji koje su u našem interesu? Da li će se reforme sprovoditi brže ako priznamo Kosovo? Da li je naš evropski put kačenje na predpristupne fondove ili je to nešto drugo? Srbija može biti slepo crevo Evrope i ako uđe u pregovore na kilav način kao što je cela EU agenda prihvatana kod nas i ako ne uđe zbog nade da bi mogla da se izdejstvuje podela Kosova ili federalizacija Kosova. Kako bilo, Srbija ima legitimne interese na Kosovu, samo iste treba razdvojiti od nelegitimne perionice svega i svačega.

Ovde mi se javlja i treće pitanje, a to je ako granice nisu važne, zašto nisu važne samo za Srbiju. Nije nikakva tragedija priznati da Srbi i Albanci ne žele da žive zajedno i da će taj zajednički život za nekoga uvek predstavljati noćnu moru. Ako je takvo stanje u Belgiji, zašto bi mi bili izuzetak?

A što se tiče Tome i programa, to ću kad nađem vremena da preletim knjigu želja. U međuvremenu da preletim antikampanju. Kogod da pokušava da Nikolića ocrni na način koji trenutno praktikuje pokazuje priličnu neinteligenciju jer je marginalno biračko telo koje se preliva od/ka SNS-u uglavnom malo pametnije od profila prosečnog pripadnika starog SRS. Dakle, ako iza kampanje ne stoji SRS/novi ini polu-desničari nego neko blizak aktuelnim vlastima onda je to prava tragedija.

Plači Argentino

Da bi smanjila trgovinski deficit, Argentina uslovljava uvoznike da uvoz u jednakoj meri komnpenzuju izvozom. Tako BMW, da bi mogao da uvozi automobile u Argentinu, izvozi pirinač. Ova argentinska nebuloza dopala se srpskim medijima, pa pitaju stručnjake da li je tako nešto moguće u Srbiji. Podrazumeva se da je mera super -- jedino pitanje stručnjacima je da li je moguća.

Mera ne samo da je štetna nego je i glupava -- smanjenje deficita je pogrešan cilj, a odabrano sredstvo neće pogoditi ni taj pogrešan cilj.

Uvoz nije trošak, izvoz nije profit, već su i jedno i drugo dobrovoljne transakcije kojima i kupci uvozne robe i prodavci izvozne robe unapređuju svoje blagostanje. Argentinci su ti koji svakodnevno sa rafova biraju uvoznu robu i za nju plaćaju svojim novcem -- znači da od toga imaju neku korist. Ali kada se suma koji kupe u toku jedne godine sabere i uporedi sa sumom zarada onih koji izvoze argentinsku robu strancima, dobija se negativan broj ili deficit. Pa šta? Cifra koja se tako dobije nije nikakav gubitak ni za koga u svim ovim transakcijama -- samo ima to nesrećno ime "deficit".

Zato je smanjenje te cifre poznate kao deficit pogrešan cilj. A sredstva koja je argentinska vlada odabrala će ga promašiti jer, kakav god da je, taj trgovinski deficit postoji iz makroekonomskih razloga. On nema veze sa uvoznicima i izvoznicima, sa konkurentnošću, carinama, slobodnom trgovinom ili protekcionizmom. On postoji jer u Argentinu ulazi nekakav novac iz inostranstva, po državnim ili privatnim osnovama i određen je tim prilivom. I zato na njega mere trgovinske politike, ili njihovi derivati kao što je ovo primoravanje na izvoz, ne mogu da utiču. Ako Argentina hoće da smanji trgovinski deficit, to može najbolje da uradi smanjenjem budžetskog deficita. To će donekle smanjiti trgovinski deficit, jer će barem država generisati manje tražnje koja odlazi na uvoz. Ako i posle toga ima trgovniski deficit, jedini način da ga dalje umanji je da smanji priliv kapitala u zemlju, na primer otežanjem ulaska stranih direktnih investicija. Ovo ne bih preporučio, ali tako se trgovinski deficit smanjuje -- a ne podsticanjem izvoza ili destimulisanjem uvoza. Trgovinskim i sličnim politikama možete uticati na obim uvoza i na obim izvoza -- ali razliku između ta dva, deficit ili suficit, nećete promeniti.

Kakve će efekte imati ova konkretna mera primoravanja uvoznika da izvoze? Na mikro nivou, to će se ogledati u većim troškovima uvoznika. BMW, ali i svi ostali uvoznici će imati veće troškove i ova roba će za Argentince poskupeti. Neto izvoz neće porasti, nego će pirinač koji bi inače bio izvezen će sada računati kao izvoz BMW-a.

Trgovinski deficit se, naravno, uopšte neće smanjiti.