Pages

13 November 2007

Tranzicija u Srbiji: zašto i kako dalje

Već je prošlo sedam godina od početka tranzicije u Srbiji, pa je vreme da se zapitamo da li smo zaista na pravom putu i kako da nastavimo dalje. Izabrali smo tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj ekonomiji, nažalost iz praktičnih razloga. Mnogi su shvatili da nas je dirigovana ekonomija učinila siromašnim, ali veliki deo Srbije i dalje sumnja da je slobodno tržište rešenje koje smo tražili. Ja mislim da jeste.

Slobodno tržište je direktno povezano sa ekonomskim rastom. Možda je indeks Heritage fondacije najbolji dokaz jer je očigledno da su ekonomski slobodnije zemlje upravo bogatije zemlje. Statističari mogu da primete da korelacija sama po sebi nije dokaz ali je u ovom slučaju prilično indikativna. Ukoliko želimo bogatije društvo, onda je jasno da cilj treba da nam bude širenje ekonomskih sloboda, odnosno omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe.

Do sada je već dosta urađeno. Valuta je prilično stabilizovana, privatizacija društvenih preduzeća je manje-više završena a trgovina je malo slobodnija kao posledica ukidanja kontigenata i dozvola za uvoz koji su obeležili devedesete godine. Ipak, Srbija je i dalje daleko od ekonomski slobodne zemlje. Dodatni problem je što su praktično sve velike reforme urađene još u periodu 2000-2002 godine i svi reformski uspesi su suštinski rezultat odluka koje su još tada donete. Od tada praktično nije povučen ni jedan jedini veći reformski potez. Međutim, mora se priznati da su i tako ograničene i nevoljne reforme dosta doprinele povećanju standarda prosečnog građanina Srbije. To naravno nije dovoljno, posebno u poređenju sa često nerealnim očeivanjima građana.

Evo nekoliko saveta za Vladu Srbije koji bi ubrzali ekonomski razvoj zemlje.

Sprovesti evroizaciju – Iako je dinar delimično stabilizovan, moguća inflacija je i dalje problem sa kojim je suočena srpska ekonomija. Inflacija iznad najavljivane ove godine je sasvim dovoljan dokaz da NBS nije u stanju da garantuje stabilnost valute. Promena rukovodstva NBS bi mogla dodatno da zakomplikuje situaciju jer niko ne može da garantuje da će prioritet budućeg guvernera biti obuzdavanje inflacije. Prelazak na evro bi bilo jedino dugoročno rešenje ovog problema. Jednostavno, Evropska centralna banka poseduje kredibilitet koji NBS nema.

Crna Gora je odličan primer. Već par godina posle uvođenja evra inflacija u Crnoj Gori je dostigla evropski prosek od oko 2 procenta. Dosta se raspravlja o tome da li bi jednostrano uvođenje evra, kao što je to uradila Crna Gora, bio sistem koji bi EU odobrila Međutim, kako EU nema mehanizam kojim bi mogla da zabrani korišćenje evra zemljama koje nisu članice monetarne unije, ovo pitanje nije previše relevantno. Za najzabrinutije, nudimo sledeće rešenje - ukidanje zabrane korišćenja stranih valuta u Srbiji. Kako je evro već opšte prisutan polako bi postao nacionalna valuta, a EU ne bi mogla da nas kritikuje zbog liberalizovanja tržišta novca.

Jedna od pozitivnih eksternalija uvođenja evra bi bio i kraj mita o spoljnotrgovinskom deficitu. Mnogi ekonomisti i političari u Srbiji po već dosadnoj mantri: izvoz dobar, uvoz loš pokušavaju da nas ubede da je zbog stabilnosti valute neophodno ograničavati uvoz i posebno podsticati izvoz. Evroizacijom bi i taj argument, koliko god bio besmislen, konačno bio potpuno diskreditovan. Takođe, evroizacija bi dovela i do verovatnog ukidanja ograničenja na iznošenje deviza is Srbije, koje je sada na snazi.

Više slobodne trgovine – Iako je situacija znatno bolja nego devedesetih godina kada je većina stanovništva radila u društvenom i državnom sektoru a uvoz mnogih proizvoda bio omogućen samo uz dobijanje blagoslova nekog ministarstva u vidu kontigenata i danas postoje velika ograničenja slobodnoj trgovini koja usporavaju ekonomski rast. Evo nekoliko predloga za unapređenje slobodne trgovine.

Ukidanje netržišnih regulacija – Najbolji primer je zabrana uvoza nafte. Zbog ove uredbe građani Srbije kupuju benzin koji je skuplji i nekvalitetniji od naših komšija u regionu, sve pod parolom očuvanja naše naftne industrije. Kako prosečan građanin ne dobija dividende od NIS-a (znači nije naš), a snosi sve posledice skupljeg i lošijeg benzina ovaj argument je podjednako netačan i uvredljiv. Takođe, primorani smo da trošimo uveliko prevaziđene derivate (poput benzina sa olovom i dizela sa velikim sadržajem sumpora) koji veoma štetno utiču na kvalitet vazduha, samo zato što NIS ne ume da proizvede drugačije gorivo. Drugi primer bi bilo nedavno ukidanje zabrane izvoza žita a od skoro i brašna, a ko zna sutra možda zabrane izvoz kroasana. Drugim rečima, vlada nam je uvela sankcije pod izgovorom da nam garantuje niže cene hleba. Ovaj potez takođe garantuje i dugoročno manje interesovanje za poljoprivrednu proizvodnju, jer ni poljoprivrednici ne vole neizvesnost i nemogućnost predviđanja sledeće vladine odluke. Ipak, da ne bi ostali dužni, Vlada seljacima poklanja 100 evra po hektaru zemlje, pa tako deo hleba plaćamo kroz cenu a deo kroz poreze, odnosno pokrivamo troškove na ćupriji ako ne na mostu.

Privatizacija javnih preduzeća – Odlaganje privatizacije javnih preduzeća radi restrukturiranja i povećanja vrednosti jeste jedna od većih zabluda. Prvo, iluzorno je očekivati od države koja je proteklih 50 godina vodila preduzeća da će sada preko noći da ih učini boljim. Da su mogli to da urade, valjda bi do sada to već uradili. Drugo, cena buduće vrednosti preduzeća je ukalkulisana u cenu prodaje tako da zaista nema razlike da li se preduzeća prodaju danas ili za pet godina. Odlaganjem privatizacije se odlaže konkurencija a samim tim niže cene i bolji kvalitet usluga. Pristup Internetu je dobar primer, dokle god pošta bude imala monopol na pružanje ove usluge ona će biti loša i relativno skupa. Odličan primer za uvođenje konkurencije je i mobilna telefonija. Od kada postoji prava konkurencija, operateri su počeli da nude raznovrsnije pakete, uz značajan pad cena i nove servise.

Ukidanje carina – Srbija danas ima jednu od najviših prosečnih carinskih stopa u Evropi. Izgovor je da je neophodno zaštititi domaću proizvodnju dok se ne razvije dovoljno da može da konkuriše proizvođačima iz inostranstva. Naravno, Jugo i srpski televizori za proteklih 50 godina nisu postali kvalitetniji od proizvoda iste klase iz uvoza ali to i dalje nije dovoljan dokaz da carine ne funkcionišu. Ono što carine postižu jeste niži životni standard građana koji ne mogu da priušte kvalitetne proizvode iz uvoza. Takođe, zanimljiva je sledeća stvar. Prvo, Vlada uvede carine kako bi zaštitila domaće proizvođače od konkurencije. Onda, kada domaći proizvođači iskoriste postojanje carine, Vlada okrivi proizvođače za monoposlko ponašanje (npr. visoka cena mleka u Srbiji). Ako je neko kriv, to je Vlada jer im je omogućila da se tako ponašaju. Niske carine su daleko najbolja antimonopolska politika.

Ukidanje subvencija društvenim i državnim preduzećima – Vlada i dalje vodi socijalnu politiku putem subvencionisanja državnih preduzeća. Železnice Srbije su dobar primer. Ta firma ne zarađuje dovoljno ni da pokrije operativne troškove (npr. održavanje vozova) a o platama i investicijama i da ne govorimo. Usput, usluga koju železnica pruža je više nego smešna, kao što je i dokazano skorim natpisima o bržoj železnici iz 19. veka. Vlada bi trebalo da prekine da subvencioniše ovakva preduzeća i da dozvoli privatnom sektoru da unapredi usluge, kao što je to urađeno sa bankarstvom u Srbiji. U slučaju železnica relativno jednostavno rešenje bi bila privatizacija i potpuno otvaranje usluge prevoza, gde bi privatni vozovi prevozili ljude i robu po, za neko vreme, državnim prugama.

Manje redistribucije, više izbora – Srbija ima relativno visoke poreze i doprinose i javnu potrošnju. Novac iz budžeta uglavnom predstavlja preraspodelu novca od ljudi koji plaćaju poreze ka glomaznoj državnoj administraciji (veći problem je broj zaposlenih nego visina njihovih plata), velikom broju penzionera, skupom a lošem zdravstvenom osiguranju itd. Novac koji se da državi kroz poreze je novac koji građani ne mogu da ulože u druge aktivnosti koje bi verovatno dovele do stvaranja većeg ekonomskog rasta. Potrebno je izvršiti veliki broj reformi koje bi smanjile javnu potrošnju i samim tim omogućile smanjenje poreza. Navešćemo samo nekoliko primera.

Reforma penzionog sistema – Jedan od većih budžetskih izdataka su dotacije odavno bankrotiranom PIO fondu. Ovaj sistem je neodrživ jer Srbija ima relativno veliki broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Problem će se samo uvećavati jer Srbija ima relativno staru populaciju, a ti problemi se ne mogu održivo rešiti kozmetičkim izmenama tipa formule za obračun penzije, ili potrebnog staža za odlazak u penziju. Kako penzija treba da predstavlja oblik štednje, rešenje je uvođenje obavezne štednje kod privatnih penzionih fondova. Danas ovi fondovi postoje samo kao dodatna štednja, jer se od plate odbijaju doprinosi PIO fondu bez obzira da li ulažete u privatne penzione fondove ili ne. Ova skupa reforma bi garantovala zaposlenim građanima da će primati penziju kada završe svoj radni vek. Sa sadašnjim sistemom to više nije sigurno. Novac od privatizacije javnih preduzeća treba ulagati u reformu penzionog sistema umesto u kapitalni promašaj od Nacionalnog investicionog plana.

Reforma zdravstvenog sistema – Nijedna vlada od 2000. na ovamo nije se pozabavila reformom zdravstvenog sistema (ako pod reformom ne podrazumevate krečenje zidova i dobijanje donacija od EU za kupovinu novih vozila hitne pomoći). Ovo veoma bitno pitanje se stalno gura pod tepih iako stanjem u srpskom zdravstvu niko nije zadovoljan. Trošak zdravstvenog osiguranja je takođe ogroman izdatak za građane Srbije. Rešenje je ukidanje Zavoda za zdravstveno osiguranje i omogućavanje privatnim osiguravajućim preduzećima da nude svoje polise. Država bi morala da plaća osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ali ne bi morala da organizuje bolnice i domove zdravlja. To bi se ostavilo privatnicima koje bi konkurencija naterala da obore troškove i poboljšaju kvalitet. Iako mnogi ne žele to da priznaju, ali istina je da između bolnice i fabrike (ili banke) ne postoji razlika. Isti mehanizam koji je naš bankarski sektor promenio do neprepoznatljivosti, može to isto da uradi i sa zdravstvom. Ovo je možda i najkomplikovanije pitanje koje čeka neka bolja vremena ili bar hrabriju vladu.

Reforma obrazovnog sistema Obrazovanje je još jedan kapitalac u budžetu. Ako potpuno privatno školstvo danas u Srbiji predstavlja utopiju, onda bismo bar mogli da zathevamo veći kvalitet obrazovanja za novac koji plaćamo. Ništa nećemo postići menjanjem nastavnog programa gde Draža postaje heroj a Tito zločinac ili uvođenjem građanskog i verskog vaspitanja. Reforma obrazovanja bi podrazumevala uvođenje konkurencije u školski sistem. Roditelji bi morali da imaju prava da biraju osnovnu školu za svoje dete a ne da se uslovljavaju adresom prebivališta. Škole za kojima postoji veća tražnja bi dobijala više novca. To ne znači da bi država prenela trošak finansiranja školstva na roditelje, već bi svim roditeljima dala vaučere kojim bi oni plaćali uslugu obrazovanja školama. Bolja škola, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca. Bolje škole bi rasle dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam bi rešio ogroman problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Zašto roditelji ne bi dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima? To bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno bi spustilo cene. Ako budemo čekali da gradske birokrate grade vrtiće, imaćemo liste čekanja za vrtiće na koje se roditelji prijavljuju dok je majka u ranoj trudnoći! Nismo mi jedini sa ovim problemom. Hongkong ga rešava upravo uvođenjem vaučera u sistem finansiranja predškolskih ustanova.

Isti princip bi mogao da se primeni na visoko školstvo, uz modifikacije. Nema razloga da državni fakulteti dobijaju novac direktno iz budžeta dok privatne fakultete morate da plaćate sami. Roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta, danas plaćaju samo državne fakultete kroz porez. Ne zagovaramo nikakav fetiš srpskih privatnih univerziteta. Jasno je da aktuelni porast broja univerziteta ne donosi automatski kvalitet. Korisnom simbiozom, profesori državnih i privatnih fakulteta rade istu stvar - nude robu lošeg kvaliteta. Neki profesori državnih fakulteta rade na nekoliko privatnih fakulteta. Sve je umuljano, ne postoji jasan brend bilo koje ustanove, ne postoji prepoznatljivost obrazovanja koje nude ni privatnici ni državnici. Upravo zbog toga treba omogućiti i finansiranje školovanja u inostranstvu. Ali ne na sadašnji način, ucenom studenata da se vrate u zemlju, primenom meritokratskih principa (idu samo najbolji na postdiplomske u inostranstvo) i sličnim anahronim konceptima "nacionalnog obrazovanja" i formiranja "nacionalne elite". Potrebno je demistifikovati visoko obrazovanje. Vaučerizacijom, poreskim kreditima i olakšicama, treba studentima (ne samo najboljima!) omogućiti da kupe obrazovnu uslugu tamo gde žele. Ako je to u Mančesteru ili Pragu, so be it! Nema razloga da to ne bude omogućeno. Naravno, kada bi bile privatizovane državne obrazovne institucije, a od obveznika bude uzimano NULA dinara za obrazovanje u Srbiji i Ministarstvo prosvete bude ukinuto, dakle, tada bi sve ovo sa vaučerizacijom bilo bespotrebno. Do tada, to je jedini način da se izađe iz Bolonjske močvare u kojoj se može kupiti obrazovna roba drugorazrednog kvaliteta.

Nažalost, većina ovih reformi neće biti sprovedena u Srbiji u skorijoj budućnosti. Dokle god građani Srbije glasaju za stranke u zavisnosti od njenog programa za rešenje statusa Kosova, stranke neće biti motivisane da predlažu rešenja koja bi mogla da ozbiljno unaprede životni standard u Srbiji.

(Marko Paunović je pomogao u izradi teksta, a Miss Tocqueville napisala odu srpskim prosvetnim sindikatima)

17 comments:

Milan said...

Tekst je odlican; ali ja licno imam zamerku na uvodjenje evra kao plateznog sredstva. Mislim da to nije dobro resenje. EU centralna banka je cak trazila od Crne Gore da povuce evro sada kada imaju svoju drzavu.

Lazar Antonić said...

Ja ne razumem te zamerke ECB-a. Ne bune se kada Centralne banke gomilaju evro kao devizne rezerve a bune se kada ih ljudi troše. U čemu je razlika?

Anonymous said...

Nacelno imam rezervu prema dve stvari:
-Uvodjenje evra (mada to u praksi moze biti bolje od ovoga sto sada imamo)
-Manje preraspodele.

Srbija ne treba manje preraspodele vec pravednija i ekonomski efikasnija preraspodela.
Odrednjeni stepen preraspodele ekonomski je efikasniji od nikakve preraspodele.

Program koji moze da se implematira u Srbiji i koji bi na izborima mogao da dobije podrsku i da obezbedi brz rast je napisan jos za vreme drugog svetskog rata. Sto je najvaznije proveren je u praksi, i sprovodjen u nemackoj dok socijalisti 60ih nisu dosli na vlast:

Soziale Marktwirtschaft.

Ne treba nista smisljati. Samo implemetirati. Na zalost u Srbiji to nema ko da izvede.

Igipop

Pingvin said...

Šta znači efikasnija i pravednija? Ako posmatrate sa aspekta države?

Sa aspekta države je efikasno uhvatiti jednog zdravog čoveka i oteti mu sve organe i te organe iskoristiti za spas drugih ljudi (koliko se sećam od organa jednog čoveka koji je doživeo moždanu smrt može da se spasi 7 ljudi). Rezultat ovoga bi bio da je izgubljen jedan ljudski život a da je dobijeno 7.

Isto je kada otimate novac od jednih i dajete ga drugima. Za one koji ga dobijaju to je i efikasno i pravedno a za oni od kojih se uzima verovatno ne.

Anonymous said...

Efikasnija znaci da manje remeti trzisni mehanizam.
Pravednija znaci da se preraspodela iskljucivo vrsi od onih koji su u boljoj ekonomnskoj situaciji ka onima koji su u losijoj ekonomskoj situaciji.

Meni omiljen primer ludila srpskog kapitalizma je porez na dohodak koji se otprilike drzi gesla superhika uzimam bogtima da bi dao siromasnima.

Drugi primer su ovih dana cesto pominjani monopoli koje je drzava napravila, opet na srecu bogatih i bedu siromasnih.

Igipop

Anonymous said...

I jos: Ne posmatram stvari iz ugla drzave vec bednih. Za mene vrhovni cilj je ukupno blagostanje. Ako bedni shvate da su bedni i vide da za njih nema nade glasace za one koji ih lazu ili im nude bajke (recimo SRS, neke komuniste i slicno) pa ce mo onda svi zajedno da se cudimo sta bi.

Sto se tice efikasnosti, drzavi se vise isplati da "sisa" bego da "kolje".

Inace za mene drzava je (gotovo) irelevantna.

Igipop

Slaviša Tasić said...

"Drzava bi morala da placa zdravstveno osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priuste".
Isto to kaze i Hillary Clinton. Bez obzira sto ti sto ne mogu da ga priuste ipak uvek imaju dovoljno za pivo i cips.
Ja bih umesto toga rekao da bi drzava mogla da plati osiguranje najsiromasnijima. Ne bi cak ni to "morala", ali bi mogla, bilo bi lepo.

Anonymous said...

"Bolja škola, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca. Bolje škole bi rasle dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam bi rešio ogroman problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Zašto roditelji ne bi dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima? To bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno bi spustilo cene."

Ja mislim da bi ovakav sistem doveo do rasta skolarina i da ti vauceri ne bi mogli da pokriju sve troskove i druga stvar podstakle bi se skole/fakulteti da snize kriterijume za upis kako bi dobili vise studenata. A sta je sa onima koji nemaju decu na fakultetu, oni placaju porez a nemaju pravo na vaucere?

Lazar Antonić said...

Ne mislim da bi vaučeri doveli do rasta školarina u proseku. Naprotiv, konkurencija obično proizvodi niže cene. Sigurno je da bi iznos koji plaćaju studenti na privatnim fakultetima bio niži.

Vaučeri zaista nisu idealni upravo jer ih plaćaju i ljudi koji nemaju ili ne obrazuju decu.

Kada bi pravili obrazovni sistem od nule, sigurno ne bi predlagali vaučere. To je prelazno rešenje.

Idealno, školu plaćaju roditelji i sve škole bi bile isključivo privatne.

Anonymous said...

a sta cemo u tom vasem idealnom sistemu sa decom ciji roditelji nisu zainteresovani da placaju skolovanje ili nemaju para?

ja sam bio jedan takav slucaj

Lazar Antonić said...

Onda stipendija ili kredit. Toga bi bilo mnogo više da država ne plaća svima. Ljudi bi imali više novca i želje da pomažu drugima. Ovako, nema dobrotvora jer je država preuzela tu ulogu. I naravno radi to radi jako neefikasno jer plaća školu i onima koji bi mogli sami da je plate.

Marko Paunović said...

Ako roditelji nisu zainteresovani za svoje dete zaista je tesko bilo sta uraditi, u takvom ili ovakvom sistemu.

Ako su siromasni, vauceri upravo zato sluze. Umesto da siromasni ljudi koji zive u siromasnom delu grada budu osudjeni na siromasnu skolu, sa vaucerima ce imati mogucnost izbora da posalju decu negde drugde. Bogatima je danas dobro i bez vaucera i cela ideja vaucera je da pomogne upravo siromasnima, koji nemaju nikakvu mogucnost izbora.

I niko nije rekao da je taj i takav sistem idealan. Jednostavno smatramo da je bolji od postojeceg, za koji, nadam se, ne mislite da je idealan.

Lazar Antonić said...

Usput, nije država izmislila škole, prve škole su svakako bile privatne. Nažalost kod nas to godinama nije slučaj pa zaista izgleda radikalno kada neko predloži isključivo privatno obrazovanje. Iz tog razloga predlažem vaučere kao prelazno rešenje.

Miss Tocqueville said...

Za nase uslove je najbolji sistem nekakvih namenskih vaucera. To bi bila vrednost koja se trosi za obrazovne usluge. Znaci, Anonymous, svako moze da se obrazuje, cak i ako nema decu. I cak i ako je diplomirao pre sto godina. Zivimo u dobu LLL-a (lifelong learninga), sto bi rekle eurobirokrate.

Naravno, sistem bi morao biti razvijen tako da postoje specificni namenski grantovi za maloletnike.

To sto cenu predskolskog ne moze da pokrije vaucer nije smetnja. Vecina roditelja u Srbiji danas ne moze da plati 100 evra za privatni vrtic, ali moze 3000 din. koliko je nesubvencionisana cena u drzavnom (mislim na roditelje koji ne spadaju u materijalno ugrozene). Zato se prijavljuju na liste dok je malisha jos embrion. Zato, dajte ljudima vaucer koji vredi tih cuvenih 5000 koliko drzava kaze da subenvionise razliku do 100 jura. Btw, uvek se navodi da je tih 100 evra Trzisna Cena, kao da je to neka vrednost koja je zakucana i koja se Upravi ukazala i koja je nepromenjiva. Dakle, dajte ljudima 5000 (cak i manje). Vecina bi platila 3000 i kushty. Da ne naglasavam logicnu posledicu o kojoj je Lazar pisao> naravno da ce cene biti vremenom nize od Sto Evra.

Stvar je slicna sa starackim domovima, ali sada neka ostane na bebama :)

A da, cuvena opaska, sta je sa decom koja imaju grozne roditelje koji nece da ih salju u skolu? Pa, iskreno, koliko takvih znate? Stvar je prosta, to je jos pre pedeset godina E.G.West objasnio. Dokaz ide otprlike ovako>
Oni koji se plase da ce roditelji decu ostavljati neobrazovanu ako se ukine obavezno i besplatno osnovno&srednje obrazovanje, ne vide da je panika izlisna. U kom zakonu stoji da roditelji treba da hrane decu svaki dan? Pa opet, ogromna vecina to cini, ne? Socijalno-inzenjerska neuroza koja hoce da se posto-poto spreci svaka devijacija u zivotima ljudi, ta neuroza ne daje nikakve efekte. Naprotiv, obicno ispadne teska kolektivna psihoza na kraju - svi ljudi su zlostavljaci i zanemarivaci dece, dok se ne dokaze suprotno. Uzas!

Anonymous said...

Слободно тржиште - да, али слобода да свако ради шта хоће - нипошто.
Постоје људи који су се опарили, а да о економији незнају ништа.Купиће фирме и упропастити их до краја. Странци нису бољи, у тој причи ми смета што вишак капитала одлази ван земље. Добар пример је Тајланд, где страни инвеститори поседују велике хотеле, а туристи се углавном задржавају у хотелским комплексима. Тајланд од свог туризма не успева да задржи ни 40(мислим на зараду) посто, углавном преко услуга (водичи, историске локације..), али трпи огромну штету од туризма (нпр само нехотично уништавање историјски значајних локација). Тајланд углавном зарађује од бекпекера и туриста ван сезоне (сиромашнијих туриста) и наравно нелегално и од секс туризма.?!
Супротан и добар пример је Дубаји. Слободно отворено тржиште где можете да улажете до миле воље,али неможете бити власник готово ничега. Да би сте почели посао у Дубаију треба вам партнер Арапин.
Ко је успешни Дубаји или Тајланд процените сами.
Е на крају једно питање, ако дозволите. Пошто сам економски лаик молим све економски образованије људе да ми објасне тренутну ситуацију. Дакле како то да РСД јача а цене и даље скачу (по мојој процени на сваке 2недеље)?
Економске реформе су почеле у 2000 год., а ми обични људи још не осећамо позитивне ефекате.



*-Гаврило'с Принцип'с-*

Lazar Antonić said...

Prvo situacija na Tajlandu nije ni izbliza tako loše kako je Vi predstavljate. Osim ako je izležavanje na plaži na Ko Samuiju nehotično uništavanje istorijskih lokacija? Tajland ima 60 miliona ljudi i dohodak od preko 4,000 po glavi stanovnika. U Bankoku je naravno dohodak mnogo veći. Dovoljno je videti Bankok i zaključiti da im ekonomski dobro ide. I dalje su mnogo bolji od zemalja u svom okruženju, sa izuzetkom Singapura.

Niste u pravu da od turizma imaju samo štetu a ne i korist. Ipak neko mora da radi u tim hotelima, da ih snadbeva svim i svačim, zatim restorani, prodavnice, transport, razne usluge. Svi oni imaju prihod od turizma. Da vlasnici hotela ne mogu da iznesu profit, verovatno ih ne bi ni otvarali na prvom mestu, što bi po vama očigledno bilo bolje.

Grešite i po pitanju Dubaia i tu ima dosta stranog kapitala. Tržište nekretnina je procvetalo upravo kada su pre dve godine dozvolili strancima da zakupljuju imovinu na 99 godina. Ne mislite valjda da je u Dubaiu 15% svetskih kranova da bi se gradile kuće samo za arape rođene u Emiratima? Znam nekoliko stranaca koji tamo imaju firme. Uglavnom su u pitanju neka partnerstva sa lokalcima 51% - 49% ali mislim da postoje i neki izuzeci (predsdtavništva čini mi se). Koliko je meni poznato ne postoje ograničenja za iznošenje kapitala iz zemlje.

Tako da u suštini i nema mnogo razlike između Dubaija i Tajlanda.

Dinar jača a cene skaču. Krivite carine. Carine sprečavaju uvoz jeftinijih proizvoda iz inostranstva. Domaći proizvodi poskupljuju bez obzira na kurs, pogotovu u prehrambenoj industriji, jer su im i troškovi u dinarima. Ukinite carine i mnogi proizvodi će pojeftiniti suočeni sa konkurencijom iz inostranstva.

Lazar Antonić said...

Nisam siguran ni da ste u pravu da obični ljudi ne osećaju pozitivne efekte. Obični ljudi koji nisu radili pre 2000. a principijelno ne rade ni sada, kao moj dobar prijatelj Veljko :), naravno da ne osećaju nikakav napredak.

Mislim da su ljudi prevashodno odgovorni da sami sebi unaprede životni standard, a ne da očekuju neko čudo od države. Situacija nije idealna ali nije fer reći da se ne osećaju pozitivni efekti. Tj. zavisi od osobe do osobe. Ja sam radio u Beogradu za 400 evra sada za istu poziciju u istoj firmi plaćaju skoro 1000. Da sam ostao tamo da radim verujem da bih imao utisak da je bolje.