Tranzicija u Srbiji: zašto i kako dalje

Već je prošlo sedam godina od početka tranzicije u Srbiji, pa je vreme da se zapitamo da li smo zaista na pravom putu i kako da nastavimo dalje. Izabrali smo tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj ekonomiji, nažalost iz praktičnih razloga. Mnogi su shvatili da nas je dirigovana ekonomija učinila siromašnim, ali veliki deo Srbije i dalje sumnja da je slobodno tržište rešenje koje smo tražili. Ja mislim da jeste.

Slobodno tržište je direktno povezano sa ekonomskim rastom. Možda je indeks Heritage fondacije najbolji dokaz jer je očigledno da su ekonomski slobodnije zemlje upravo bogatije zemlje. Statističari mogu da primete da korelacija sama po sebi nije dokaz ali je u ovom slučaju prilično indikativna. Ukoliko želimo bogatije društvo, onda je jasno da cilj treba da nam bude širenje ekonomskih sloboda, odnosno omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe.

Do sada je već dosta urađeno. Valuta je prilično stabilizovana, privatizacija društvenih preduzeća je manje-više završena a trgovina je malo slobodnija kao posledica ukidanja kontigenata i dozvola za uvoz koji su obeležili devedesete godine. Ipak, Srbija je i dalje daleko od ekonomski slobodne zemlje. Dodatni problem je što su praktično sve velike reforme urađene još u periodu 2000-2002 godine i svi reformski uspesi su suštinski rezultat odluka koje su još tada donete. Od tada praktično nije povučen ni jedan jedini veći reformski potez. Međutim, mora se priznati da su i tako ograničene i nevoljne reforme dosta doprinele povećanju standarda prosečnog građanina Srbije. To naravno nije dovoljno, posebno u poređenju sa često nerealnim očeivanjima građana.

Evo nekoliko saveta za Vladu Srbije koji bi ubrzali ekonomski razvoj zemlje.

Sprovesti evroizaciju – Iako je dinar delimično stabilizovan, moguća inflacija je i dalje problem sa kojim je suočena srpska ekonomija. Inflacija iznad najavljivane ove godine je sasvim dovoljan dokaz da NBS nije u stanju da garantuje stabilnost valute. Promena rukovodstva NBS bi mogla dodatno da zakomplikuje situaciju jer niko ne može da garantuje da će prioritet budućeg guvernera biti obuzdavanje inflacije. Prelazak na evro bi bilo jedino dugoročno rešenje ovog problema. Jednostavno, Evropska centralna banka poseduje kredibilitet koji NBS nema.

Crna Gora je odličan primer. Već par godina posle uvođenja evra inflacija u Crnoj Gori je dostigla evropski prosek od oko 2 procenta. Dosta se raspravlja o tome da li bi jednostrano uvođenje evra, kao što je to uradila Crna Gora, bio sistem koji bi EU odobrila Međutim, kako EU nema mehanizam kojim bi mogla da zabrani korišćenje evra zemljama koje nisu članice monetarne unije, ovo pitanje nije previše relevantno. Za najzabrinutije, nudimo sledeće rešenje - ukidanje zabrane korišćenja stranih valuta u Srbiji. Kako je evro već opšte prisutan polako bi postao nacionalna valuta, a EU ne bi mogla da nas kritikuje zbog liberalizovanja tržišta novca.

Jedna od pozitivnih eksternalija uvođenja evra bi bio i kraj mita o spoljnotrgovinskom deficitu. Mnogi ekonomisti i političari u Srbiji po već dosadnoj mantri: izvoz dobar, uvoz loš pokušavaju da nas ubede da je zbog stabilnosti valute neophodno ograničavati uvoz i posebno podsticati izvoz. Evroizacijom bi i taj argument, koliko god bio besmislen, konačno bio potpuno diskreditovan. Takođe, evroizacija bi dovela i do verovatnog ukidanja ograničenja na iznošenje deviza is Srbije, koje je sada na snazi.

Više slobodne trgovine – Iako je situacija znatno bolja nego devedesetih godina kada je većina stanovništva radila u društvenom i državnom sektoru a uvoz mnogih proizvoda bio omogućen samo uz dobijanje blagoslova nekog ministarstva u vidu kontigenata i danas postoje velika ograničenja slobodnoj trgovini koja usporavaju ekonomski rast. Evo nekoliko predloga za unapređenje slobodne trgovine.

Ukidanje netržišnih regulacija – Najbolji primer je zabrana uvoza nafte. Zbog ove uredbe građani Srbije kupuju benzin koji je skuplji i nekvalitetniji od naših komšija u regionu, sve pod parolom očuvanja naše naftne industrije. Kako prosečan građanin ne dobija dividende od NIS-a (znači nije naš), a snosi sve posledice skupljeg i lošijeg benzina ovaj argument je podjednako netačan i uvredljiv. Takođe, primorani smo da trošimo uveliko prevaziđene derivate (poput benzina sa olovom i dizela sa velikim sadržajem sumpora) koji veoma štetno utiču na kvalitet vazduha, samo zato što NIS ne ume da proizvede drugačije gorivo. Drugi primer bi bilo nedavno ukidanje zabrane izvoza žita a od skoro i brašna, a ko zna sutra možda zabrane izvoz kroasana. Drugim rečima, vlada nam je uvela sankcije pod izgovorom da nam garantuje niže cene hleba. Ovaj potez takođe garantuje i dugoročno manje interesovanje za poljoprivrednu proizvodnju, jer ni poljoprivrednici ne vole neizvesnost i nemogućnost predviđanja sledeće vladine odluke. Ipak, da ne bi ostali dužni, Vlada seljacima poklanja 100 evra po hektaru zemlje, pa tako deo hleba plaćamo kroz cenu a deo kroz poreze, odnosno pokrivamo troškove na ćupriji ako ne na mostu.

Privatizacija javnih preduzeća – Odlaganje privatizacije javnih preduzeća radi restrukturiranja i povećanja vrednosti jeste jedna od većih zabluda. Prvo, iluzorno je očekivati od države koja je proteklih 50 godina vodila preduzeća da će sada preko noći da ih učini boljim. Da su mogli to da urade, valjda bi do sada to već uradili. Drugo, cena buduće vrednosti preduzeća je ukalkulisana u cenu prodaje tako da zaista nema razlike da li se preduzeća prodaju danas ili za pet godina. Odlaganjem privatizacije se odlaže konkurencija a samim tim niže cene i bolji kvalitet usluga. Pristup Internetu je dobar primer, dokle god pošta bude imala monopol na pružanje ove usluge ona će biti loša i relativno skupa. Odličan primer za uvođenje konkurencije je i mobilna telefonija. Od kada postoji prava konkurencija, operateri su počeli da nude raznovrsnije pakete, uz značajan pad cena i nove servise.

Ukidanje carina – Srbija danas ima jednu od najviših prosečnih carinskih stopa u Evropi. Izgovor je da je neophodno zaštititi domaću proizvodnju dok se ne razvije dovoljno da može da konkuriše proizvođačima iz inostranstva. Naravno, Jugo i srpski televizori za proteklih 50 godina nisu postali kvalitetniji od proizvoda iste klase iz uvoza ali to i dalje nije dovoljan dokaz da carine ne funkcionišu. Ono što carine postižu jeste niži životni standard građana koji ne mogu da priušte kvalitetne proizvode iz uvoza. Takođe, zanimljiva je sledeća stvar. Prvo, Vlada uvede carine kako bi zaštitila domaće proizvođače od konkurencije. Onda, kada domaći proizvođači iskoriste postojanje carine, Vlada okrivi proizvođače za monoposlko ponašanje (npr. visoka cena mleka u Srbiji). Ako je neko kriv, to je Vlada jer im je omogućila da se tako ponašaju. Niske carine su daleko najbolja antimonopolska politika.

Ukidanje subvencija društvenim i državnim preduzećima – Vlada i dalje vodi socijalnu politiku putem subvencionisanja državnih preduzeća. Železnice Srbije su dobar primer. Ta firma ne zarađuje dovoljno ni da pokrije operativne troškove (npr. održavanje vozova) a o platama i investicijama i da ne govorimo. Usput, usluga koju železnica pruža je više nego smešna, kao što je i dokazano skorim natpisima o bržoj železnici iz 19. veka. Vlada bi trebalo da prekine da subvencioniše ovakva preduzeća i da dozvoli privatnom sektoru da unapredi usluge, kao što je to urađeno sa bankarstvom u Srbiji. U slučaju železnica relativno jednostavno rešenje bi bila privatizacija i potpuno otvaranje usluge prevoza, gde bi privatni vozovi prevozili ljude i robu po, za neko vreme, državnim prugama.

Manje redistribucije, više izbora – Srbija ima relativno visoke poreze i doprinose i javnu potrošnju. Novac iz budžeta uglavnom predstavlja preraspodelu novca od ljudi koji plaćaju poreze ka glomaznoj državnoj administraciji (veći problem je broj zaposlenih nego visina njihovih plata), velikom broju penzionera, skupom a lošem zdravstvenom osiguranju itd. Novac koji se da državi kroz poreze je novac koji građani ne mogu da ulože u druge aktivnosti koje bi verovatno dovele do stvaranja većeg ekonomskog rasta. Potrebno je izvršiti veliki broj reformi koje bi smanjile javnu potrošnju i samim tim omogućile smanjenje poreza. Navešćemo samo nekoliko primera.

Reforma penzionog sistema – Jedan od većih budžetskih izdataka su dotacije odavno bankrotiranom PIO fondu. Ovaj sistem je neodrživ jer Srbija ima relativno veliki broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Problem će se samo uvećavati jer Srbija ima relativno staru populaciju, a ti problemi se ne mogu održivo rešiti kozmetičkim izmenama tipa formule za obračun penzije, ili potrebnog staža za odlazak u penziju. Kako penzija treba da predstavlja oblik štednje, rešenje je uvođenje obavezne štednje kod privatnih penzionih fondova. Danas ovi fondovi postoje samo kao dodatna štednja, jer se od plate odbijaju doprinosi PIO fondu bez obzira da li ulažete u privatne penzione fondove ili ne. Ova skupa reforma bi garantovala zaposlenim građanima da će primati penziju kada završe svoj radni vek. Sa sadašnjim sistemom to više nije sigurno. Novac od privatizacije javnih preduzeća treba ulagati u reformu penzionog sistema umesto u kapitalni promašaj od Nacionalnog investicionog plana.

Reforma zdravstvenog sistema – Nijedna vlada od 2000. na ovamo nije se pozabavila reformom zdravstvenog sistema (ako pod reformom ne podrazumevate krečenje zidova i dobijanje donacija od EU za kupovinu novih vozila hitne pomoći). Ovo veoma bitno pitanje se stalno gura pod tepih iako stanjem u srpskom zdravstvu niko nije zadovoljan. Trošak zdravstvenog osiguranja je takođe ogroman izdatak za građane Srbije. Rešenje je ukidanje Zavoda za zdravstveno osiguranje i omogućavanje privatnim osiguravajućim preduzećima da nude svoje polise. Država bi morala da plaća osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ali ne bi morala da organizuje bolnice i domove zdravlja. To bi se ostavilo privatnicima koje bi konkurencija naterala da obore troškove i poboljšaju kvalitet. Iako mnogi ne žele to da priznaju, ali istina je da između bolnice i fabrike (ili banke) ne postoji razlika. Isti mehanizam koji je naš bankarski sektor promenio do neprepoznatljivosti, može to isto da uradi i sa zdravstvom. Ovo je možda i najkomplikovanije pitanje koje čeka neka bolja vremena ili bar hrabriju vladu.

Reforma obrazovnog sistema – Obrazovanje je još jedan kapitalac u budžetu. Ako potpuno privatno školstvo danas u Srbiji predstavlja utopiju, onda bismo bar mogli da zathevamo veći kvalitet obrazovanja za novac koji plaćamo. Ništa nećemo postići menjanjem nastavnog programa gde Draža postaje heroj a Tito zločinac ili uvođenjem građanskog i verskog vaspitanja. Reforma obrazovanja bi podrazumevala uvođenje konkurencije u školski sistem. Roditelji bi morali da imaju prava da biraju osnovnu školu za svoje dete a ne da se uslovljavaju adresom prebivališta. Škole za kojima postoji veća tražnja bi dobijala više novca. To ne znači da bi država prenela trošak finansiranja školstva na roditelje, već bi svim roditeljima dala vaučere kojim bi oni plaćali uslugu obrazovanja školama. Bolja škola, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca. Bolje škole bi rasle dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam bi rešio ogroman problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Zašto roditelji ne bi dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima? To bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno bi spustilo cene. Ako budemo čekali da gradske birokrate grade vrtiće, imaćemo liste čekanja za vrtiće na koje se roditelji prijavljuju dok je majka u ranoj trudnoći! Nismo mi jedini sa ovim problemom. Hongkong ga rešava upravo uvođenjem vaučera u sistem finansiranja predškolskih ustanova.

Isti princip bi mogao da se primeni na visoko školstvo, uz modifikacije. Nema razloga da državni fakulteti dobijaju novac direktno iz budžeta dok privatne fakultete morate da plaćate sami. Roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta, danas plaćaju samo državne fakultete kroz porez. Ne zagovaramo nikakav fetiš srpskih privatnih univerziteta. Jasno je da aktuelni porast broja univerziteta ne donosi automatski kvalitet. Korisnom simbiozom, profesori državnih i privatnih fakulteta rade istu stvar - nude robu lošeg kvaliteta. Neki profesori državnih fakulteta rade na nekoliko privatnih fakulteta. Sve je umuljano, ne postoji jasan brend bilo koje ustanove, ne postoji prepoznatljivost obrazovanja koje nude ni privatnici ni državnici. Upravo zbog toga treba omogućiti i finansiranje školovanja u inostranstvu. Ali ne na sadašnji način, ucenom studenata da se vrate u zemlju, primenom meritokratskih principa (idu samo najbolji na postdiplomske u inostranstvo) i sličnim anahronim konceptima "nacionalnog obrazovanja" i formiranja "nacionalne elite". Potrebno je demistifikovati visoko obrazovanje. Vaučerizacijom, poreskim kreditima i olakšicama, treba studentima (ne samo najboljima!) omogućiti da kupe obrazovnu uslugu tamo gde žele. Ako je to u Mančesteru ili Pragu, so be it! Nema razloga da to ne bude omogućeno. Naravno, kada bi bile privatizovane državne obrazovne institucije, a od obveznika bude uzimano NULA dinara za obrazovanje u Srbiji i Ministarstvo prosvete bude ukinuto, dakle, tada bi sve ovo sa vaučerizacijom bilo bespotrebno. Do tada, to je jedini način da se izađe iz Bolonjske močvare u kojoj se može kupiti obrazovna roba drugorazrednog kvaliteta.

Nažalost, većina ovih reformi neće biti sprovedena u Srbiji u skorijoj budućnosti. Dokle god građani Srbije glasaju za stranke u zavisnosti od njenog programa za rešenje statusa Kosova, stranke neće biti motivisane da predlažu rešenja koja bi mogla da ozbiljno unaprede životni standard u Srbiji.

(Marko Paunović je pomogao u izradi teksta, a Miss Tocqueville napisala odu srpskim prosvetnim sindikatima)