Vojni hoteli

Da li iko može da mi ponudi iole razuman odgovor na pitanje - šta će Vojsci Srbije hoteli?


Naime, nedavno sam bio u Vrnjačkoj Banji u hotelu Breza i video da je taj hotel i dalje u sastavu Vojne ustanove "Tara" a koja pored ovog hotela ima još i Omoriku i Beli bor na Tari. 


Zašto je to uopšte bitno?


1. Vojska stalno kuka kako nema para. Možda bi ih i imali, kada bi prestali da se bave ugostiteljstvom. 
2. Boravak u Brezi me je vratio u 1985. godinu, kada sam sa kevom i ćaletom zimovao u Belom boru na Tari. Potpuno isto posuđe, isti formulari za izbor večere, iste uniforme konobara i sobarica, isti miris ustajalog u sobama. Čini mi se da su itisoni bukvalno isti. Poenta je da sve to veoma loše izgleda. Soba mi se nalazila na kraju hodnika, sijalica u hodniku nije radila, pa sam morao uz upaljač da "gađam" bravu ključem. Muke su tek tu počele, pošto je tek četvrti prekidač koji sam pritisnuo kada sam ušao u sobu zaista i upalio svetlo.


Mislim, ljudi, 21. je vek a u hotelskoj sobi od pet sijalica rade dve. I nema šanse da to nema veze sa činjenicom da se radi o državnom hotelu.

Mandel

Gledam sinoć RTS-ov dnevnik posle duže vremena i najavljuju gostovanje Roberta Mundella u Oku ekonomije danas. Između ostalog, dali su sledeći segment (Parafraziram, a i slušao sam samo krajičkom uva jer su mi deca pričala kako je bilo u vrtiću, možda nešto nisam dobro čuo. Ako neko odgleda danas Oko ekonomije, neka ispravi u komentarima.):


Voditeljka: Šta mislite, da li bi za Srbiju bolji bio fiksni kurs?
Mundell: Da. Srbija je mala zemlja, u velikoj meri oslonjena na EU, fiksni kurs bi omogućio lakše donošenje poslovnih odluka, veću transparentnost. Fleksibilni kurs je bolji za veliku zemlju, za male zemlje je bolji fiksni kurs.


Sada vidim i da je dao intervju za Blic. Dve stvari koje su vezane za fiksiranje kursa:


Kako da dinar bude atraktivniji
- Kada je početkom 70-ih godina moj prijatelj Milton Fridmen razgovarao sa predstavnicima Centralne banke Jugoslavije u Beogradu, pitali su ga slično pitanje, a on je tom prilikom odgovorio: “Stabilizujte dinar u odnosu na nemačku marku.” Odgovor je dočekan sa velikim čuđenjem, a kada su ovog zagovornika fleksibilnog kursa pitali za objašnjenje rekao je: “Zato što (Zapadna) Nemačka ima bolju monetarnu politiku od vas.” Milton Fridmen je verovao u fleksibilne kurseve za velike blokove poput zone funte, dolara i marke, ali nije ponovio grešku svojih sledbenika da primeni ovu ideju na male i manje razvijene zemlje koje teško da imaju dovoljno monetarne discipline da bi imale nezavisnu monetarnu politiku. Stoga, moj odgovor na vaše pitanje je: “Stabilizujte dinar u odnosu na evro.”


U Srbiji je visoka zavisnost od evra, kako vratiti poverenje u dinar?
- Usvajanjem mehanizma za automatsko prilagođavanje koji preovlađuje među različitim regionima jedne zemlje, a ekvivalentan je mehanizmu sistema valutnog odbora.

Sa druge strane:


Da li je rešenje za Srbiju uvođenje fiksnog kursa?
- Da bi fiksirali kurs, bitno je da učinite to u pravo vreme i da stvorite i odgovarajuće preduslove. Ukoliko fiksirate kurs, to će imati posledice na inflaciju. Ali, veoma je važno na kom nivou ćete fiksirati svoj kurs, jer će to imati efekta na cene. Ako izaberete suviše nizak kurs, cene će vam porasti, u suprotnom će pasti. Međutim, fiksiranje valute nije dobra ideja u slučaju kada imate veliki budžetski deficit jer, kada vam kurs nije fiksiran, onda možete da koristite novčanu masu za finansiranje tog deficita. Dosta toga morate uzeti u obzir pre nego što uvedete fiksni kurs.


Čak i domaćim monetarnim ekspertima koji smatraju da je sadašnji režim kursa najbolji mogući teško će biti da kažu da Mandel nema pojma o čemu priča. Ipak je on dobio Nobela za "his analysis of monetary and fiscal policy under different exchange rate regimes and his analysis of optimum currency areas". 

Putarina

U Pressu je pre neki dan izašao zanimljiv članak o srpskim autoputevima i putarinama. Nažalost, piše i sledeće:

U udruženjima prevoznika kažu da su vozači ljuti zbog enormno visokih putarina, koje su u Srbiji nekoliko puta veće nego u Evropi, gde su putevi daleko bolji od naših.


Ovo nije tačno, makar ovaj deo da su putarine u Srbiji "nekoliko puta veće nego u Evropi".

Putarina kod nas je, za običan auto, oko 3,5 evra na 100 kilometara, dok je za šleper oko 20 evra na 100 km.

U Hrvatskoj je drumarina za deonicu Zagreb - Okučani 44 kuna za automobil, odnosno 144 kuna (za šleper), što je danas oko 6 evra za auto, odnosno 19 eura za šleper. Deonica je oko 120 km, pa je na 100 km cena oko 5, odnosno 15 evra. Da vidimo Italiju. Tamo je drumarina na putu Milano - Firenca 13 evra, za nekih 200 km, dakle oko 6.5 evra na 100 km, za običan auto. Za šlepere je 32 evra, dakle 16 evra na 100 km.

Nekoliko poenti:

1. Drumarina u Srbiji svakako nije "nekoliko puta veća nego u Evropi". Za automobile je dosta niža, za šlepere nešto viša.

2. Odnos cene između automobila i šlepera je u Srbiji izgleda neuobičajeno visok i iznosi oko 6:1. U drugim zemljama je oko 2.5:1. Sasvim je moguće da je naš odnos bolji, u smislu da na bolji način vrednuje relativni trošak koji prave automobil i šleper. Jasno je da šleper od 30t možda pravi čak i više nego šest puta veću štetu putu od automobila od 1t. Naravno, ovakva struktura cena u Srbiji (a verovatno i u Italiji/Hrvatskoj) nema previše veze sa pravim troškom, već se Putevi Srbije vode mnogo jednostavnijom metodologijom - uzmi više od onih koji imaju više i koji nemaju adekvatnu alternativu. Na visokim cenama drumarine za šlepere se deru kako strane, tako i domaće šprediterske firme.

Sve ovo se odnosi na zemlje u kojima se drumarina uopšte naplaćuje. Postoje zemlje koje je uopšte ne naplaćuju (recimo Nemačka ili Švedska) i u kojima se autoputevi finansiraju iz budžeta (mislim iz dela naplaćene akcize za gorivo). Postoje zemlje koje drumarinu naplaćuju putem vinjeta (recimo Mađarska, Slovenija, Austrija, Češka). Postoje i zemlje u kojima se neki autoputevi naplaćuju, a neki ne (recimo, Španija). Sve u svemu, veoma je teško reći gde je drumarina "jeftnija", jer je potrebno debelo zagaziti u analizu samih javnih finansija, videti kako se finansira održavanje autoputeva, videti kako se raspoređuju akcize, a sve to je praktično nemoguće, naročito za jedan ne previše ambiciozni blog post.

Suštinsko pitanje koje se u Srbiji postavlja je - da li preći na vinjete? Ima dobrih argumenata i za i protiv.

1. Vinjeta bi bila relativno skupa za ljude koji ne koriste autoput previše. Sada su prihodi od drumarine oko 140 miliona evra, što znači da bi godišnja vinjeta morala da košta makar 100 evra, koliko košta i u Sloveniji, na primer.

2. Sistem vinjeta veoma odstupa od logičnog principa "plati koliko se voziš". To je super za one koji, poput mene, dosta voze, ali je totalno nepošteno prema onima koji voze malo. Ako pretpostavimo da će ciljani prihod biti na nivou sadašnjeg, uvođenje vinjeta bi predstavljalo veliku preraspodelu od onih koji voze malo ka onima koji voze mnogo.

3. Sistem vinjeta je operativno jeftiniji, jer ne zahteva mašineriju od nekoliko stotina radnika u naplati drumarine. Po finansijskom izveštaju za 2009. godinu, trošak zaposlenih je iznosio oko 1 mlrd dinara. Najveći deo toga su ljudi zaposleni na naplati drumarine.

4. Sistem vinjeta je mnogo jeftiniji i za vozače, u smislu potrošenog vremena. Naplata drumarine često može dugo da traje, naročito tokom sezone. Nekada se dešava da ljudi čekaju i po pola sata da prođu Bubanj Potok, što naravno generiše visoke troškove.

5. Ako bi se prešlo na sistem vinjeta, koncesije bi praktično postale nemoguće, jer one ne mogu da funkcionišu u okviru sistema vinjeta. Naravno, moguće bi bilo da se uvede sistem u kojem vinjete važe za državne puteve, a koncesionari naplaćuju drumarinu, ali veliko je pitanje kako bi to funkcionisalo.

Sve u svemu, ja mislim da bi osnovne probleme sa putarinom (gubljenje vremena i visok trošak radne snage) bilo bolje rešiti elektronskom naplatom, što Putevi Srbije već uvode. Sve u svemu, iako bi meni lično odgovaralo da se pređe na vinjetu (ako bi koštala 100 evra, štedeo bih najmanje 200 evra godišnje), sve mi se čini da bi šteta od toga bila veća od koristi.