NIP i izborni sistem

Lazar pita - ko treba da plaća NIP? Pitanje ulazi u suštinu poreske politike, ali i izbornog sistema.

Većinski sistem kakav postoji u Americi dovodi do dve posledice. Prva je dvopartijski sistem, a druga je pork-barreling, odnosno, što bi se u Srbiji reklo, podmićivanje birača. Iako mnogi misle da je to srpski fenomen (poput NIPa, recimo), po meni se radi o karakteristici demokratije. U svakom demokratskom (a čini mi se i nedemokratskom) sistemu političari otvaraju nepotrebne mostove (sjajan primer pogledajte ovde), puteve, bolnice, škole, zato što to birači traže, a ništa ih ne košta. Lako je kritikovati političare zbog toga, ali političari koji to ne rade, nemaju previše uspeha u politici. Sve dok narod ne shvati da sve to košta, neće ni političari promeniti svoje ponašanje.

Proporcionalni izborni sistem, kakav postoji u Srbiji, je manje podložan takvoj politici jer birači ne znaju ko je tačno njihov poslanik. To, naravno, dovodi do pogubne posledice da se poslanici ponašaju neodgovorno. Takođe, proporcionalni sistem omogućava relativno ekstremnim grupama da uđu u parlament, što neki (ali ne i ja) vide kao lošu stvar.

Naravno, svi su svesni ovih problema, tako da su izmišljena (barem) dva mehanizma kako bi se suzbile loše strane oba izborna sistema. Neke države imaju dvodome parlamente gde su poslanici u jednom domu birani većinski (i samim tim su lokal-patriote), a poslanici u drugom domu proporcionalno (koji treba da misle na nacionalni interes). Neke države imaju u istom domu poslanike koje su birani većinski i poslanike koji su birani proporcionalno (recimo, pola je birano većinski, a pola proporcionalno).

Poenta je da optimalnog načina nema, ali je to Arrow matematički dokazao još 1950. godine.

Problem sa trećim Landsburgovim predlogom je kako finansirati "projekte od nacionalnog značaja", poput recimo vojske, sudova, policije, ili čak autoputa. Vrlo je moguće da građani Horgoša veoma malo koriste autoput. Tako da, kada je moguće ustanoviti ko ima koristi od određenog, što bi gazda Velja rekao, "projekta" (poput autoputa), onda je i rešenje jasno - privatizacija, ili, u najmanju ruku, naplata pune cene. Problem je sa onim stvarima kod kojih je teško identifikovati osobe koje imaju korist od "projekta". Recimo, kada vojska kupi novi PVO sistem i stavi ga na Kopaonik, da li samo građani Raške treba da ga plate?

Roosvelt, Mussolini i Hitler II

Andrej Stanimirović je u komentarima na prethodni post postavio sledeće pitanje:

Ako se složimo sa gosn Musolinijem da "princip da država više ne ostavlja privredu na miru podseća na fašizam", i istovremeno imamo u vidu da država više NIGDE ne ostavlja privredu na miru (laissez faire), možemo li da kažemo da su sve moderne države fašističke, neka više neka manje?

David Boaz, ekskluzivno Andreju, nudi sledeće objašnjenje:

All developed countries today have mixed economies, that is, economies that are largely based on property rights and markets but with a fairly large element of government taxation, regulation, and intervention. So it's true that no modern government "leaves the economy to its own devices." But that's a pretty minimal claim for fascism. To the extent that fascism is usually understood to include a heavy dose of central planning and corporatism, along with one-party rule, usually under the direction of a single authoritarian leader, then few modern countries could be called fascist.