Pre dva dana održani su takozvani midterm izbori u Americi za Kongres i dobar deo Senata, kao i za guvernere saveznih država i njihova zakonodavna tela. Republikanci su odneli veliku pobedu: "pokupili" su najmanje 61 novo mesto u Kongresu, i time osvojili komotnu većinu, imaju sedam novih senatora, među njima najmanje 5 ili 6 novih Tea Party "ekstremista", i gomilu novih guvernera, uključujući i mnoge važne države u kojima je pre dve godine pobedio Obama (Indijana, Ohajo, Florida, Mičigen itd).
Sve ovo je na taktičkom planu važno, jer će zaustaviti Obaminu puzajuću revoluciju. On je gotov. Štetočinksi zakon o zdravstvenom osiguranju verovatno neće biti ukinut u dogledno vreme, ali će biti opstruiran, uskraćeno finansiranje i verovatno neke od ključnih odredbi osporene na sudovima. Cela ludorija za oporezivanjem ugljen-dikosida, zelenim poslovima, Kjotom i ostalim budalaštinama je zapečaćena. Pažljivo planirani sindikalni zakon je ad akta. Daljem divljanju ekstremne fiskalne neodovornosti, "stimulusima" i sličnom je takođe odzvonilo. Poznajući Obamu, njegovu filozofiju i psihologiju, on će nastaviti da se glupira i konfrontira bez mnogo praktičnog efekta, i sve što će dobiti je karta kući za Ilinois 2012. Američko otklizavanje ka statusu banana-republike će verovatno biti znatno usporeno.
Međutim, ovi rezultati ne znače mnogo sa strateške taktičke gledišta. Rešavanje problema penzija i Medicarea, Feda, decentralizacije itd, ništa od toga neće doći na dnevni red samim faktom pobede republikanaca. Uostalom, zar je prošlo mnogo vremena od kad su republikanski predsednik i Kongres zajedno napravili najveći rast državne potrošnje posle Lindona Johnsona? 700 milijardi bailouta za banke? Proširenje državnog zdravstvenog osiguranja? Isti ljudi su opet tu, isti oni koji su 8 godina žarili i palili, napravili neviđenu korupciju, rasipništvo i javni dug (koji naravno bledi u odnosu na ono što je uradio Obama i demokrati)? Da li je neko dovoljno naivan ili glup da poveruje u obećanja takvih lažnjaka kao što su Mitch McConnel i John Boehner? Zaista je trebalo imati dobar stomak pa da gledate celo veče na Fox Newsu Carl Rovea kako čita lekcije okolo o tome da ovi izbori znače povratak fiskalne odgovornosti i razumne ekonomske politike, među ostalim divotama! Mislim stvarno...
Jedina stvar koja zaista ima značaja i koju sam ja nervozno pratio sve vreme je - koliko Tea Party senatora i guvernera će pobediti? Onih koji su natrljali nos D.C. insajderima pobedivši režimske republikance u preliminarnim izborima. Ispalo je da su neki od ključnih i najradikalnijih pobedili - Rand Paul u Kentakiju, Pat Toomey u Pensilvaniji, Mike Lee u Juti, Marco Rubio na Floridi, Ron Johnson u Viskonsinu. Svi oni su prethodno pobedili na stranačkim izborima favorite establišmenta, uz pomoć legendarnog senatora Jim Deminta iz Južne Karoline i Sare Palin. Jim Demint je neka vrsta Ron Paula u Senatu, najomraženija faca među republikanskim insajderima, i on je uspeo da obezbedi da najmanje 5 ili 6 "njegovih" radikalnih ljudi prođe u Senat (i poželeo im već juče ujutro u WSJ sledeću dobrodošlicu). Neki nažalost nisu prošli kao Sharron Angle u Nevadi ili Ken Buck u Koloradu, ali većina jeste. I ti ljudi su stvarno radikalni - ne prosečni plastični "fiskalni konzervativci" nego stvarni radikali: Rand Paul kao i njegov otac Ron je za ukidanje Federalnih rezervi i lične štedne račune za penzije. Ron Paul je najavio da će otac i sin koordinirano promovisati predlog zakona o ukidanju Feda u Kongresu i Senatu. Pokušajte da zamislite face vašingtosnkih insajdera, na čelu sa liderima Republikanaca u Kongresu i Senatu, Carl Roveom i plišanim fašistima iz National Review i Weekly Standarda kad neka ovakva incijativa krene! Dalje, Mike Lee iz Jute (možda najradikalniji od svih) otvoreno zagovara ukidanje 17-og amandmana i kaže da su državne penzije i Medicare protivustavni programi koje treba ukinuti (šta će reći NGO "libertarijanci" na ovo, ne smem ni da zamislim)! Pat Toomey iz Pensilvanije je bio predsednik Club for Growth godinama, što dovoljno govori (organizacija koja među američkim levičarima predstavlja ekvivalent Trilateralne komisije ili Saveta za spoljne odnose među radikalnim desničarima). Svi ovi ljudi su izabrani uprkos volji republikanskog vođstva: ne samo da su porazili partijske favorite u "prajmerijima", nego je centrala republikanske stranke učinila sve da opstruira njihovu kampanju na opštim izborima kasnije, uglavnom uskraćujući finasiranje. Recimo, potrošili su 8 miliona na bezizglednu kampanju plastičnog establišment kandidata Carli Fiorine u Kaliforniji ali zato nisu dali ni dolara za Sharron Angle u Nevadi!
Kad na sve ove nove Tea Party senatore, dodate postojećeg Deminta, Inhofea iz Oklahome i možda još jednog ili dva dobijate tvrdo jezgro od desetak nepotkupljivih ekstremista i radikala koji će besomučno da buču, talasaju i prave probleme. Kad god režimisti pokušaju da naprave kompromi sa Obamom ili proguraju neki pork-barel, ili nešto razvodne, neće više biti jedan ludak Demint i možda njegov drugar Inhofe da se usprotive, nego deset istih takvih i još gorih radikala! Rand Paul je već najavio formiranje Tea Party kokusa u Senatu. Ne sumnjam da McConnell i ostali već od ovoga dobijaju ospice. I to je zapravo jedino bitno dostignuće i proboj ovih izbora - što će tiha libertarijansko-konzervativna većina imati desetak svojih glasnogovornika u senatu i dosta njih u Kongresu (na čelu sa Michelle Bachman i Ron Paulom). To koliko mesta imaju "republikanci" je apsolutno irelevantno na duže staze. Bitno je da se osa republikanske partije drastično pomerila u desno.
