Nikako da ovde pomenemo Thomasa Pikettyja i njegovu knjigu Kapital u 21. veku koja je posle prevođenja na engleski u poslednjih par meseci privukla mnogo pažnje i bila u centru debate o ključnim ekonomskim i ideološkim pitanjima. Ja knjigu nisam čitao i čak mi za sada i nije na listi prioriteta iz ratloga koji se svi mogu podvesti pod oportuniteti troškak. Ali sam čitao njegove radove o istim stvarima i mada knjiga ima obuhvatnije podatke i dalekosežnije zaključke, znam o čemu se tu radi. Takođe, u poslednjih par meseci pročitao sam veliki broj prikaza. Ne sećam se da je neka knjiga izazvala toliki broj kvalitetnih - pozitivnih i negativnih - prikaza, a znam da je još nekoliko na putu. Usudiću se zato da dam par komentara na osnovu onoga što znam.
Prvo, dopada mi se pristup. U doba Freakonomics akademije, Piketty je odabrao relevantnu temu, o njoj ima velike ideje i njih je iskazao velikom knjigom -- u stilu Marksa, Mizesa ili Kejnsa. Jeste i prethodno objavio radove, ali lepo je videti da se knjige sa ambicijom revolucionarnih još uvek pišu. Piketty je bez sumnje i vredno radio, prikupio veliki broj podataka iz istorijskih arhiva i to je hvale vredno samo po sebi.
Glavni zaključak Pikettyja je da stopa prinosa na kapital istorijski viša od rasta dohodka (r>g). Zbog toga, bogatstvo vlasnika kapitala uvećeva se po višoj stopi (6%) od rasta dohotka ljudi koji rade za platu (3%), što znači da se razlike u bogatstvu mogu samo povećavati. I u prošlosti je to bio slučaj, ali su katastrofe i ratovi u prvom delu 20. veka uništili dosta kapitala pa je trend bio prekinut i izokrenut. Ali danas je toga sve manje i zato su se u poslednjih nekoliko decenija razlike u bogatsvu povećavale. I to će nastaviti da se dešava -- što je po Pikettyju fundamentalna greška kapitalizma.
Vidite kako ovo miriše na klasične radova Malthusa i posebno Marxa. U pitanju su neminovne istorijske zakonitosti. Evo šta su neki konkretniji problemi sa Pikettijem -- svi već primećeni od strane drugih koji su napisale prikaze.
David Brooks iz NY Timesa je cinično ali mislim ispravno primetio šta je glavni problem sa aktualizacijom problema imovinskih nejednakosti. Najnezadovoljniji nejednakostima u kapitalizmu danas nisu siromašni, već intelektualci više srednje klase. Kapitalizam je samo u poslednjih par decenija podigao iz siromaštva i spasao gladi na stotine miliona ljudi širom sveta, u Kini i Indiji najočiglednije. Ali mnogi boljestojeći slojevi u bogatim zemljama prošuštaju to da vide ili ih to manje interesuje. Čini se da je ljudima kao Piketty važnije da spreče milionske bonuse CEO-ova, čak i ako je cena tog pristupa usporavanje globalnog rasta i podizanje dohotka za stotine miliona stvarno siromašnih. Ovo je deo opšteg trenda. Isti David Brooks je pre par godina imao dobar članak o ljudima kojima je popunjena Obamina administracija. To su srednje bogati ljudi, često milioneri -- ljubomorni na milijardere. Ironično, relativno bogati su ti koji su danas nezadovoljni, jer im smetaju oni još bogatiji. Setite se i da okupatori Wall Streeta od pre par godina nisu bili siromašni i obespravljeni, već ljudi sa Mac kompjuterima i-padovima, kojima su smetali još bogatiji bankari.
Tyler Cowen je primetio jedan sasvim konkretan propust. Piketty uzima da je stopa prinosa na kapital viša od rasta dohotka, ali zaboravlja da ta stopa prinosa podrazumeva neki rizik. Ako danas hoćete sigurno da investirate u prvoklasne državne obveznice, dobićete stopu prinosa nižu od stope inflacije -- drugim rečima, dobićete negativan prinos. Takva je stopa prinosa na kapital uglavnom očišćena od rizika. A na berzi i u svim drugim ulaganjima kapitala rizik je veći. Neko je na berzi rizičnijim ulaganjima zaradio više, ali je neko zato i izgubio sve.
A čak i taj prosečan prinos na kapital od 6% je istorijski; govoriti o zakonitosti na osnovu toga je samo ekstrapolacija. A ekstrapolacije su opasne. Ja recimo uopšte nisam siguran da će i u budućnosti ulaganje u akcije isplatiti više od ulaganja u obveznice ili da će stopa rasta kapitala biti veća od stope ekonomskog rasta.
Dalje, neko je primetio da bi na osnovu iste zakonitosti koju dokumentije Piketty morao da se zalaže za privatizaciju penzionih fondova. Ako je posedovanje kapitala put ka bogatstvu, zašto ne omogućiti radnicima da ulažu u formaciju sopstvenog kapitala putem penzione štednje? Umesto toga, država im danas putem doprinosa oduzima dohodak koji bi tako mogli uložiti i onemogućava ih da profitiraju od onih 6% . Problem je što se Piketty u isto vreme izjasnio protiv privatnih penzionih fondova. Neko bi mogao posumnjati da je u pitanju ideologija.
I konačno, iz Financial Timesa, inače levo naherenog, sada tvrde da su Pikettyjevi podaci puni grešaka koje drastično revidiraju zaključke. Koliko vidim, FT implicira da su bar neke od ovih grešaka namerne jer vode u zaključke koje je Piketty želeo da dobije, posebno da su imovinske razlike sve veće i veće. Piketty je nešto odgovorio, ali rasprava o tome u suštini tek počinje i videćemo šte će izaći iz toga narednih dana.
Da ponovim, prikazi ove knjige su nenadmašni -- od Branka Milanovića (pozitivan) i Jamiea Galbraighta (negativan) na levici, preko Roberta Solowa, Larryja Summersa (mešoviti), do Tylera Cowena (uglavnom negativan i možda najbolji prikaz), a ima i mnogih drugih. Da ih sada ne tražim ponovo, koga interesuju može ih lako naći online.
Prvo, dopada mi se pristup. U doba Freakonomics akademije, Piketty je odabrao relevantnu temu, o njoj ima velike ideje i njih je iskazao velikom knjigom -- u stilu Marksa, Mizesa ili Kejnsa. Jeste i prethodno objavio radove, ali lepo je videti da se knjige sa ambicijom revolucionarnih još uvek pišu. Piketty je bez sumnje i vredno radio, prikupio veliki broj podataka iz istorijskih arhiva i to je hvale vredno samo po sebi.
Glavni zaključak Pikettyja je da stopa prinosa na kapital istorijski viša od rasta dohodka (r>g). Zbog toga, bogatstvo vlasnika kapitala uvećeva se po višoj stopi (6%) od rasta dohotka ljudi koji rade za platu (3%), što znači da se razlike u bogatstvu mogu samo povećavati. I u prošlosti je to bio slučaj, ali su katastrofe i ratovi u prvom delu 20. veka uništili dosta kapitala pa je trend bio prekinut i izokrenut. Ali danas je toga sve manje i zato su se u poslednjih nekoliko decenija razlike u bogatsvu povećavale. I to će nastaviti da se dešava -- što je po Pikettyju fundamentalna greška kapitalizma.
Vidite kako ovo miriše na klasične radova Malthusa i posebno Marxa. U pitanju su neminovne istorijske zakonitosti. Evo šta su neki konkretniji problemi sa Pikettijem -- svi već primećeni od strane drugih koji su napisale prikaze.
David Brooks iz NY Timesa je cinično ali mislim ispravno primetio šta je glavni problem sa aktualizacijom problema imovinskih nejednakosti. Najnezadovoljniji nejednakostima u kapitalizmu danas nisu siromašni, već intelektualci više srednje klase. Kapitalizam je samo u poslednjih par decenija podigao iz siromaštva i spasao gladi na stotine miliona ljudi širom sveta, u Kini i Indiji najočiglednije. Ali mnogi boljestojeći slojevi u bogatim zemljama prošuštaju to da vide ili ih to manje interesuje. Čini se da je ljudima kao Piketty važnije da spreče milionske bonuse CEO-ova, čak i ako je cena tog pristupa usporavanje globalnog rasta i podizanje dohotka za stotine miliona stvarno siromašnih. Ovo je deo opšteg trenda. Isti David Brooks je pre par godina imao dobar članak o ljudima kojima je popunjena Obamina administracija. To su srednje bogati ljudi, često milioneri -- ljubomorni na milijardere. Ironično, relativno bogati su ti koji su danas nezadovoljni, jer im smetaju oni još bogatiji. Setite se i da okupatori Wall Streeta od pre par godina nisu bili siromašni i obespravljeni, već ljudi sa Mac kompjuterima i-padovima, kojima su smetali još bogatiji bankari.
Tyler Cowen je primetio jedan sasvim konkretan propust. Piketty uzima da je stopa prinosa na kapital viša od rasta dohotka, ali zaboravlja da ta stopa prinosa podrazumeva neki rizik. Ako danas hoćete sigurno da investirate u prvoklasne državne obveznice, dobićete stopu prinosa nižu od stope inflacije -- drugim rečima, dobićete negativan prinos. Takva je stopa prinosa na kapital uglavnom očišćena od rizika. A na berzi i u svim drugim ulaganjima kapitala rizik je veći. Neko je na berzi rizičnijim ulaganjima zaradio više, ali je neko zato i izgubio sve.
A čak i taj prosečan prinos na kapital od 6% je istorijski; govoriti o zakonitosti na osnovu toga je samo ekstrapolacija. A ekstrapolacije su opasne. Ja recimo uopšte nisam siguran da će i u budućnosti ulaganje u akcije isplatiti više od ulaganja u obveznice ili da će stopa rasta kapitala biti veća od stope ekonomskog rasta.
Dalje, neko je primetio da bi na osnovu iste zakonitosti koju dokumentije Piketty morao da se zalaže za privatizaciju penzionih fondova. Ako je posedovanje kapitala put ka bogatstvu, zašto ne omogućiti radnicima da ulažu u formaciju sopstvenog kapitala putem penzione štednje? Umesto toga, država im danas putem doprinosa oduzima dohodak koji bi tako mogli uložiti i onemogućava ih da profitiraju od onih 6% . Problem je što se Piketty u isto vreme izjasnio protiv privatnih penzionih fondova. Neko bi mogao posumnjati da je u pitanju ideologija.
I konačno, iz Financial Timesa, inače levo naherenog, sada tvrde da su Pikettyjevi podaci puni grešaka koje drastično revidiraju zaključke. Koliko vidim, FT implicira da su bar neke od ovih grešaka namerne jer vode u zaključke koje je Piketty želeo da dobije, posebno da su imovinske razlike sve veće i veće. Piketty je nešto odgovorio, ali rasprava o tome u suštini tek počinje i videćemo šte će izaći iz toga narednih dana.
Da ponovim, prikazi ove knjige su nenadmašni -- od Branka Milanovića (pozitivan) i Jamiea Galbraighta (negativan) na levici, preko Roberta Solowa, Larryja Summersa (mešoviti), do Tylera Cowena (uglavnom negativan i možda najbolji prikaz), a ima i mnogih drugih. Da ih sada ne tražim ponovo, koga interesuju može ih lako naći online.
