Gušter

Moja baba je govorila: Koga zmija ujede i guštera se plaši. Samo tako mogu da objasnim evakuaciju 2 miliona ljudi iz New Orleansa. Gradonačelnik Nagin je bio vrlo slikovit: You need to be concerned, and you need to get your butts moving out of New Orleans right now. This is the storm of the century. Ali nije on kriv što se uragan koji je trebalo da bude kategorije 5 pretvorio u kategoriju 1 po Saffir-Simpsonovoj skali. Odnosno što su vetrovi slabiji od 100 km/h a najavljivani su i brži od 250 km/h i što je najavljivana šteta od preko 30 milijardi dolara a najveći troškovi će verovatno biti upravo oni vezani za evakuaciju.

Ko je kriv? Možda FEMA, državna agencija za vanredne situacije, koja je toliko kritikovana posle Katarine da sada vide krizu i tamo gde je nema? Ili metereolozi koji i pored savremene tehnologije nisu u stanju da procene jačinu uragana niti njegovu putanju (uragan je uglavnom otišao u Texas umesto u Louisianau)? Nije ni bitno. Pošto su umešani i političari i mediji krivca verovatno niko neće ni tražiti. CNN uveliko prepričava anegdote o par prevrnutih automobila i nasukanih čamaca, što da nisu najavljivali kao oluju veka ne bi bio ni deseti prilog u vestima. No ni to nije najstrašnije. Jedino je šteta što će sledeći put kada uragan stvarno bude smrtonosan mnogo više ljudi odlučiti da ostane kod kuće.

Afrička demokratija

Petog septembra Angola će organizovati druge parlamentarne izbore u istoriji i prve posle 16 godina. Pošto opozicija nije prihvatila rezultate prvih izbora 1992. godine u zemlji je počeo desetogodišnji građanski rat. To sada nije alternativa. Građanima je dosta rata (trajao je skoro 30 godina sa malim prekidima) a što je još važnije opozicija ima znatno manja očekivanja nego pre 16 godina.

Izbori u Angoli će biti slobodni. Ko god želi može da se kandiduje i svi imaju pravo glasa. Sa druge strane, neće biti fer. Tu ne mislim na izborne procedure na dan izbora. Kod njih verovatno neće biti problema, kao što ih u većini autokratskih režima i nema. Savremene autokrate ne manipulišu rezultatima na dan izbora. Manipulišu ranije; uglavnom ograničavajući slobodu govora i koristeći državna sredstva da motivišu birače. Tako je i u Angoli. Opozicija praktično nema pristup nijednoj od dve džavne televizije. Imaju dve radio stanice koje pokrivaju samo glavni grad i nekoliko novina koje je teško naći u provincijama. U kampanji, koja je zakonom ograničena na 30 dana, sve partije (takmiči ih se 14) dobijaju po pet minuta dnevno na nacionalnoj televiziji i po deset na svim radio stanicama. Naravno vesti i dalje pokrivaju skoro isključivo aktivnosti predsednika republike i vlade. Vladajuća stranka takođe koristi priliku da motiviše birače povećanjem plata. Tako su svi zaposleni u državnoj upravi (a njih je najviše) u avgustu dobili povišicu od 30 procenata da bi im zatim odmah bila isplaćena i septembarska plata pod izgovorom da će vlada posle izbora biti zauzeta formiranjem kabineta pa neće moći da isplate plate. Komercijalne banke su, kao posledica, ove nedelje praktično ostale bez novca i uveli su maksimum od 1,000 dolara za podizanje sa računa. Nije sjajno ali imajući u vidu posledice izbora u Nigeriji, Keniji i Zimbabveu, Angola će verovatno postaviti pozitivan primer za kontinent. Neverovatno je koliko demokratija napreduje kada se ograniče očekivanja.

Nema sumnje da će sadašnja vladajuća partija voditi glavnu reč i u novoj vladi. Čak i da ne dobiju podršku od preko pedeset procenata glasača, formiraće koalciju sa najvećom opozicionom strankom (ili sa nekom manjom partijom što je manje verovatno) jer ona i sada učestvuje u vladi.

Dok se nisam doselio ovde nisam imao predstavu koliko je Angola velika zemlja. U avgustu sam obišao samo trećinu provincija uz vožnju od preko 3,000 km, što je otprilike razdaljina od Los Anđelesa do Njujorka. Površina Angole je veća od Velike Britanije, Nemačke i Španije zajedno. Evo je interesantna proporcionalna mapa kontinenta.