Ta cifra se besomučno ponavlja godinama, sada je i Obama upotrebio u nedavnom govoru, ali pouzdano nije tačna. Ona se odnosi na ukupan broj ljudi na teritoriji SAD koji nemaju osiguranje. A od te ukupne cifre:
7 miliona su ilegalni imigranti;
12.5 miliona ima pravo na Medicaid ili Medicare, državna osiguranja za starije, decu, siromašne i ugrožene, ali se u njih nije upisalo;
20 miliona ima dohodak duplo veći od nivoa siromaštva ili $41.300 godišnje za četvoročlanu porodicu;
Kada se to oduzme ostaje 6.5 miliona Amerikanaca na koje se ceo svet sažaljeva jer nemaju zdravstveno osiguranje. To je nešto malo preko 2% stanovništva.
Postoji mnogo problema sa američkim zdravstvenim osiguranjem. Jedan od nih je da se individualna kupovina osiguranja oporezuje, zbog čega je osiguranje preko poslodavca jeftinije, zbog čega je osiguranje često vezano za posao i ljudi koji izgube posao izgube i osiguranje. Ali to je posledica državne politike podsticaja poslodavcima da zaposlenima daju osiguranje. Drugi problem je što savezne države imaju različite zdravstvene politike i nameću osiguranjima obavezu pokrivanja pojedinih stvari, zbog čega je kupovina osiguranja van svoje države nemoguća, pa je konkurencija time ograničena. Treći problem je sudska praksa ogromnih obeštećenja u slučaju lekarskih grešaka, zbog čega su i zdravstvene usluge i osiguranje neminovno skuplji. Četvrti je striktna državna regulacija uslova za medicinske usluge, kontrola izgradnje bolnica, ograničenja ulaska u posao i esnaf medicinskih radnika. Sve ove stvari podižu ukupnu cenu zdravstva u SAD, sve proističu iz državno nametnutih obaveza i regulacija i sve su rešive liberalizacijom zdravstva i zdravstvenog osiguranja.
Ali broj neosiguranih građana, ta cifra koja se toliko vrti po medijima, nije jedan od problema američkog zdravestvenog osiguranja. Kada se od navodnih 46 miliona oduzmu ilegalni imigranti, zatim oni koji ustvari već imaju osiguranje, kao i oni koji imaju sredstava da ga kupe ali neće, ostaje 6-7 miliona neosiguranih koji ne mogu da priušte osiguranje.
Ovih 20 miliona koji mogu da kupe osiguranje ali neće, su uglavnom mlađi ljudi sa nižim dohocima, koji se na to svesno odlučuju. I ja sam dugo živeo u Americi bez osiguranja na taj način, jer sam pretpostavljao da mi je u tim godinama rizik teške bolesti dovoljno mali da se ne isplati kupovati osiguranje, a lekove za prehladu uvek mogu kupiti u apoteci. Kupio sam ga kasnije kada je jedan univerzitet ponudio program po nekoj smešnoj subvencionisanoj cifri. I to je normalno, ljudi koji nemaju osiguranje nisu jedni te isti ljudi. Većina ga u nekom trenutku nema a onda kasnije možda odluči da ga kupi, ili ga nema jer čeka da ga dobije sa dobitkom posla. Osiguranje je lična odluka kao i svaka druga kupovina.
