Tri mita o Americi

Postoje tri široko rasprostranjena ekonomska mita koji su dominirali ovogodišnjim američkim izborima, i koji su predstavljali glavnu argumentaciju za kolektivistički pristup rešavanju ekonomskih problema kandidata Obame i demokratskih kandidata za Senat i Kongres. Sva tri mita se stapaju u naraciju o produbljivanju ekonomskih razlika u Americi, gde samo najbogatiji stiču korist od ekonomskog rasta, dok ogromna većina običnog naroda vidi malo koristi od toga. Prvi od mitova koji supstantiviraju ovu ideologiju je mit o stagnirajućim relanim nadnicama. Poslednjih decenija realne plate u Americi stagniraju (kao i srednji dohodak domaćinstva) dok se broj milijardera i milionera multiplikuje i profiti skaču u nebo, što samo pokazuje koliko je američko društvo "socijalno nepravedno" i zahteva novi "balans između kapitala i rada", recimo kroz povećanje minimalnih nadnica ili ukidanje tajnog glasanja pri formiranju sindikata. Drugi mit je da bogati ne plaćaju svoj "fer deo poreza" i da su smanjenja poreza dovela do toga da siromašni plaćaju mnogo više nego bogati. Treći mit je da ima 47 miliona ljudi bez zdravstvenog osiguranja, što je skandal i nezamisliva stvar, i najboji argument za socijalizaciju (etatizaciju) zdravstvenog osiguranja.

Mit 1: "Stagnacija" realnih zarada. Zaista, ako pogledamo zvanične statistike realne plate čak blago opadaju od 1980-ih naovamo. Udeo zarada u GDP je opao od srednie 1970-ih sa preko 53% na samo 45%. Međutim, tu nije kraj priče. Pre 30 ili 40 godina ogromna većina dohotka zaposlenih je isplaćivana u obliku zarada. Kao posledica (surprise, surprise!) državnih regulativa sve veći deo tog dohotka se danas isplaćuje u obliku doprinosa za zdravstveno osiguranje i druge nadoknade mimo plate. Svojom poreskom politikom vlada je učinila poslodavcima i zaposlenima profitabilnijim da sve veći deo dohotka zaposlenih prebacuju u zdravstveno osiguranje. Isto važi za sve druge fringe benefits izdejstvovane pod uticajem sindikata, poput plaćenog odsustva, doprinosa za privatno penziono osiguranje itd. Kad pogledate cifre ukupnih nadoknada koje obuhvataju i plate i sve fringe benefits zaposlenih vidite da se taj zbir poslednjih dve i po decenije stabilno kotira između 56 i 57% GDP. Dakle, realni dohoci zaposlenih, koji uključuju plate i sve druge sporedne nadoknade realno rastu manje-više po istoj stopi kao i GDP, a ne stagniraju. Samo je kombinacija individualnih preferencija i vladinih politika učinila da se danas znatno manji deo tog ukupnog zbira isplaćuje u kešu nego pre 30 godina.

Nasuprot tome korporativni profiti su na nivou 10% GDP, što je višedecenijski prosek, na nivou 1950-ih i 1960-ih godina. Dakle, nema astronomskih profita i "preraspodele GDP od rada ka kapitalu".

Mit 2: Bogati ne plaćaju svoj deo poreza i Reganova i Bušova poreska rasterećenja su prebacila teret na siromašne. Sledeći grafikon sve govori. On poredi udeo najbogatijeg procenta američkog društva u ukupnim poreskim davanjima sa udelom najsiromašnijih 95% stanovništva poslednjih 25-26 godina.


Kao što vidimo, ako je neko tretiran "nefer" onda su to najbogatiji (izvor).

Mit 3: 47 miliona Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje što dokazuje bla bla...

Statistika naša dika. Zaista po podacima Census biroa blizu 47 miliona ljudi nema osiguranje. Ali, po istim podacima najmanje 10 miliona njih su stranci ili ilegalni stranci što znači da ne bi imali zdravstveno osiguranje ni pod jednim sistemom, uključujući i socijalizovani. Dakle, već smo na 37 miliona. Sad na to treba dodati i sledeće. Od preostalih 37 miliona 8,3 miliona imaju dohodak preko 50 000$ a 8,7 miliona njih preko 75 000$. Dakle, dodatnih 17 miliona zarađuje više od proseka a nema zdravstveno. Da li ti spadaju u one koji ne mogu da kupe sebi zdravstveno osiguranje, pa im treba pomoć Nensi Pelosi i Baraka Obame kroz velikodušnu socijalizovanu medicinu? Ili će pre biti da je reč o ljudima koji misle da su zdravi i da im u ovom trenutku ne treba osiguranje ,a da ga mogu kupiti kad god požele. Nije li u tome lepota slobodnog društva? Ne i za etatiste. Dalje, 45% onih bez zdravstvenog osiguranja po ovim statistikama su ljudi koji trenutno menjaju posao i koji u roku od 4 meseca dobijaju osiguranje. Zatim, ima više miliona siromašnih sa dohotkom ispod 30 000 godišnje koji se kvalifikuju za Medicaid, ali koji se ne prijavljuju za pomoć. Po procenama liberalnog (u američkom smsilu) think tanka Kayzer Family Foundation zaista siromašnih osoba koje ostaju bez zdravstvenog osiguranja duže od dve godine u Americi je oko 8,2 miliona! Dakle, 6 puta manje od popularne cifre kojom mašu mediji i političari demokratske partije.

Dakle, sa bezdušnim Reganovim i Bušovim poreskim sistemom, profiti su na onom udelu u GDP na kome su bili 1950 i 1960-ih, realni dohoci zaposlenih rastu značajno i na istom su udelu u GDP kao i pre 1980-ih, broj siromašnih opada, siromašni plaćaju sve manje poreza u odnosu na bogate, zdravstveno osiguranje je najšire dostupno i samo dva ili tri procenta stanovništva realno ne mogu da ga priušte. Svet rastućih razlika, poreskih nepravdi prema siromašnima i 47 miliona siromašnih ljudi bez zdravstvenog osiguranja postoji samo u levičarskim fantazijama.

Plate i penzije

Konačno je postignut dogovor sa MMF-om. Mada, ispravnije bi bilo reći da su se konačno članovi Vlade dogovorili. Dogovor sa MMF-om je, u stvari, postignut još pre par nedelja, a sastoji se u jednom jedinom broju - maksimalni deficit 1,5% BDP-a. Poslednjih dana je MMF samo posredovao u dolaženju do odgovora na pitanje - a kako da dođemo do tih 1,5%, imajući u vidu sve što smo obećali?

Postignuti dogovor je solomonsko rešenje, koje će omogućiti da svi donekle sačuvaju obraz - povećanje penzija će ostati na snazi, ali će one biti nominalno zamrznute sledeće godine, dok će plate u javnom sektoru biti samo usklađene sa predviđenom inflacijom. Naravno,daleko od idealnog rešenja, ali verovatno nije moglo bolje.

Zanimljivo je da čak ni zamrzavanje plata i penzija neće biti dovoljno da se ostvari cilj od 1,5% deficita, imajući u vidu ovogodišnje vanredno povećanje penzija, ali i početak sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dil sa FIAT-om i planirani početak radova na završavanju autoputeva ka Makedoniji, Bugarskoj i Mađarskoj.

Sve to znači da je potrebno dodatno uštedeti negde drugde, odnosno povećati neke poreze. Koliko vidim, predlog je da se znatno smanje različite subvencije, kao i da se dodatno povećaju akcize.

Takođe, izgleda da je plan da konsolidovana javna potrošnja ne pređe 42%, odnosno da bude nešto niža nego ove godine.