Strah me je već sada šta će se desiti kada počne rekonstrukcija Gazele. Budući da svakoga dana na posao dolazim autoputem sa juga i ne prelazim Gazelu, verovatno je moj strah malo prenaglašen, ali sve jedno, očekujem da će se kolone protezati makar do Konjarnika, a to će i meni da smeta.
Možemo kritikovati stare i nove političare za to što nisu mislili na vreme, ali je činjenica da će Gazela morati da se kad-tad rekonstruiše, kao i da će to kad-tad dovesti u najboljem slučaju do zatvaranja jedne strane autoputa. Šta se može uraditi?
Rešenje je prilično očigledno - naplaćivati prelazak preko mosta. Tako će most kolima da prelaze samo oni koji zaista moraju. Oni koji baš ne moraju će koristiti autobus ili će njih nekoliko da ide kolima na posao (jel postoji naša reč za carpooling?). Koliko naplaćivati prelaz? Recimo, 50 dinara. Mislim da je to dovoljno da odvrati sve one koji baš i ne moraju da prelaze most, ali dovoljno nisko da ga plate oni koji moraju.
E sad, treba napraviti takav sistem koji neće da napravi veći zastoj (zbog čekanja za plaćanje) nego što će biti ušteda vremena usled manje gužve. Da se ja pitam, uveo bih neku vrstu EasyPass-a, koji se može dopunjivati SMS-om. Ako se to pokaže kao dobro, nemam ništa protiv da zadrže naplatu mostarine i nakon što se Gazela rekonstruiše, a most daju nekome pod koncesiju.
19 November 2007
Ekonomska nepismenost
Kategorija:
Trgovina
I sam sam sebi više dosadan sa ovom pričom oko marži i monopola, ali šta da radim kad novine svaki dan pišu o tome...
Novinari Blica konstatuju u intervjuu sa ministrom Bubalom "Činjenica je da se proizvođači i trgovci kod nas dogovaraju i ti dogovori dižu marži i preko 50 odsto". Otkud je ovo činjenica? Ko je to dokazao? Ko se tačno dogovarao o maržama? Takođe, Bubalo ih upućuje na Eurostatove podatke, a oni kažu "Možda po Eurostatu nije, ali u prodavnicama to izgleda drugačije." Možda Eurostatovi podaci nisu dobri, ali se ne može paušalno tvrditi da statistika ne valja samo zato što se novinaru čini da statistika ne valja.
Ali, najzanimljiviji je kraj intervjuja. Novinar, umesto da zaključi da se problem monopola može rešiti slobodnijim uvozom hrane, traži od ministra da ograniči uvoz "svega i svačega". Ona (Radenka Marković) uopšte ne shvata da se istovremeno zalaže za dve potpuno suprotstavljene stvari - niže cene hrane i teži uvoz iste te hrane.
Zbog ovakvih stvari sam ja nešto tolerantniji prema domaćim političarima od mojih kolega blogera na TR-u. Vrlo često javnost ne zna šta hoće, ali očekuje da političari reše problem koji javnost uopšte ne zna da definiše, a vrlo često su problemi prosto suprotstavljeni. Kada javnost ima ovako pogrešnu sliku o tome kako stvari funkcionišu, političari su često u situaciji "ako uradim - ne valja, ako ne uradim - opet ne valja". Ako smanje carine i snize cene hrane, pitaće ih za deficit. Ako otežaju uvoz i smanje deficit, pitaće ih za cene. Kako god okreneš ne valja.
Novinari Blica konstatuju u intervjuu sa ministrom Bubalom "Činjenica je da se proizvođači i trgovci kod nas dogovaraju i ti dogovori dižu marži i preko 50 odsto". Otkud je ovo činjenica? Ko je to dokazao? Ko se tačno dogovarao o maržama? Takođe, Bubalo ih upućuje na Eurostatove podatke, a oni kažu "Možda po Eurostatu nije, ali u prodavnicama to izgleda drugačije." Možda Eurostatovi podaci nisu dobri, ali se ne može paušalno tvrditi da statistika ne valja samo zato što se novinaru čini da statistika ne valja.
Ali, najzanimljiviji je kraj intervjuja. Novinar, umesto da zaključi da se problem monopola može rešiti slobodnijim uvozom hrane, traži od ministra da ograniči uvoz "svega i svačega". Ona (Radenka Marković) uopšte ne shvata da se istovremeno zalaže za dve potpuno suprotstavljene stvari - niže cene hrane i teži uvoz iste te hrane.
Zbog ovakvih stvari sam ja nešto tolerantniji prema domaćim političarima od mojih kolega blogera na TR-u. Vrlo često javnost ne zna šta hoće, ali očekuje da političari reše problem koji javnost uopšte ne zna da definiše, a vrlo često su problemi prosto suprotstavljeni. Kada javnost ima ovako pogrešnu sliku o tome kako stvari funkcionišu, političari su često u situaciji "ako uradim - ne valja, ako ne uradim - opet ne valja". Ako smanje carine i snize cene hrane, pitaće ih za deficit. Ako otežaju uvoz i smanje deficit, pitaće ih za cene. Kako god okreneš ne valja.
Subscribe to:
Posts (Atom)