Profit kao opsesija?

Potrebna je promena u samoj strukturi sistema koji je duboko dehumanizovan s obzirom na to da se u njegovom centru kao vrhunska vrednost ne nalazi čovek već profit. Iako je ceo sistem usmeren ka zadovoljavanju potreba čoveka kao jedinke, upravo je čovek postao proizvod sveden na kvantitativno odredive kategorije radnog učinka u kontekstu ostvarivanja nečijeg profita. Od subjekta kupovine on se suštinski sveo na objekat u jednom nemilosrdnom sistemu u kome je bogatstvo jedina svetinja.

To kaže đakon Oliver Subotić, ali je svejedno dosta ponavljano opšte mesto. Ali koliko god to često čuli, da li je stvarno tačno da je bogatstvo svetinja i profit vrhunska vrednost u kapitalizmu?

Meni ne uspeva da to vidim. Kada pogledate čime se ljudi bave u svakodnevnici, teško je videti sveopštu jurnjavu za profitom i to u bilo kojem društvu danas, novim ili starim tržišnim privredama. Ljudi u stvarnosti imaju mnogo aktivnosti, želja i motiva, od kojih je profit ili materijalno blagostanje samo jedan. On jeste jedan od važnih i ima posebno mesto zato što posredno omogućava ostvarenje mnogih drugih ciljeva. Ali većina ljudi samo tako gleda na materijalno bogatstvo, kao nešto što olakšava ostvarenje drugih ciljeva i vrednosti . Samo jedan vrlo mali broj ljudi bezglavo juri za bogatsvom jer nikakve druge ciljeve nema. Takvi se obično i obogate – Natan Rotšild je recimo govorio kako nema nikakv hobi i ništa ga drugo ne interesuje osim biznisa, a sigurno ih ima i na beogradskoj berzi.

Šta god mislili o vrednostima te male klasi ljudi, ja sam im zahvalan. Oni su pokretači napretka i bogatsvto koje stvaraju se preliva na sve nas. Ali sa druge strane i ne bih voleo da sam jedan od njih i više volim lagodnu poziciju u kojoj je većina nas, koji rizikujemo vrlo malo, stvaramo vrlo malo i više vremena provodimo radeći sve druge stvari, od porodice, pozorišta ili kafane do bogoslovije i nauke. Evo i đakonu koji je ovo napisao nije palo na pamet da može da se bavi spiritualnim stvarima i tehnologijom samo zato što postoji jedan broj onih koji u trci za profitom stalno izmišljaju, organizuju i stvaraju.

Za ekonomiste nije ništa novo da priče o bezglavoj jurnjavi za profitom imaju vrlo malo uporišta u stvarnosti. Demantovao ih je još Adam Smith 1759., ali društvene nauke sporo napraduju. Smith je znao da čovek ima obilje motiva od kojih je profit ili bogatstvo samo jedan. Donekle važan za sve, ali najvažniji ili kao cilj sam po sebi samo za vrlo malu grupu ljudi. Takođe je znao i da naše sopstveno blagostanje dugujemo upravo toj malog grupi koja juri za profitom. Kako je on govorio, svežu hranu na policama svaki dan ne dobijamo zbog dobrodšnosti pekara i mesara, nego zbog njihove želje za profitom. Niti smo softver dobili zbog dobrodušnosti Billa Gatesa.

Đakone, pogledajte kroz prozor i videćete da je vrlo malo onih kojima je bogatstvo svetinja i koji jure profit sam po sebi. Za većinu je materjialno bogatstvo poželjno, ali je vrlo malo onih kojima je to opsesija i koji tome posvete život. A onda pogledajte knjige Adama Smitha i videćete da je i ta jurnjava za profitom, toliko koliko je ima, dobra stvar, jer što je više onih koji ga jure to je bolje za veliku većinu nas ostalih koji imamo druga posla. I na kraju, pogledajte Volterov pasos o atmosferi mira i prijateljstva na Londonskoj berzi, gde objašnjava kako tamo, za razliku od nekih drugih delova Evrope, hrišćanin, jevrejin i muhamedanac svako gledajući svoj interes trguju jedan sa drugim u miru, a onda na kraju radnog dana idu svako u svoju crkvu, džamiju ili sinagogu.

Zašto Pitić greši

Sjajni Dan Mitchell iz Cato instuta objašnjava zašto državna potrošnja (investicije) ne može da reši krizu. Video.