Pages

16 September 2009

Regionalizacija i decentralizacija

Ja nisam neki veliki zagovornik ideje regionalizacije Srbije, iz više razloga.

Prvo, Srbija je mala zemlja, nema potrebe uvoditi još jedan "sloj" vlasti. Meni se čini da su opština i Republika dovoljni. Naravno, ako neko baš želi (kao što izgleda da Vojvođani žele) još jedan nivo vlasti, nemam ništa protiv, ako troškove snose sami. Plaćaj dodatne poreze, ako baš želiš razvojnu banku.

Drugo, nisam siguran da organizaciono ima previše smisla. Koje su to tačno nadležnosti koje bi regioni obavljali efikasnije nego opštine ili Republika? Meni na pamet pada samo veoma mali broj primera - regionalne deponije smeća, možda neke regionalne akumulacije vode i možda održavanje nekih puteva. Sve ostalo, čini mi se, mogu bolje da obavljaju Republika ili opština.

Treće, nije ni u skladu sa našom istorijom. Mislim, mnogi se pozivaju na regionalne zemlje poput Nemačke ili Italije, ali tu postoji velika razlika. Ove zemlje su nastale ujedinjavanjem nezavisnih država. Pokrajine Bavarska, ili Pijemont su nekada bile nezavisne države, sa svojom istorijom i tradicijom. Kakvu tradiciju ima Istočna Srbija kao entitet? Kada je Bor bio centar bilo čega? Isto važi i za Niš ili Čačak.

Mislim da je pitanje decentralizacije daleko bitnije od pitanja regionalizacije. Prenošenje nadležnosti, imovine i para sa Republike na opštinu (uz konkurenciju opština da privuku biznis i stanovništvo nižim porezima i boljim uslugama) bi verovatno dovelo do nekih poboljšanja.

Ali, ima tu jedna druga, takođe bitna stvar, a o kojoj ja nisam čuo da bilo ko u javnosti priča - status sela. Praktično, sva sela u Srbiji pripadaju nekoj opštini čije je sedište grad(ić). Sve odluke se donose u Skupštini opštine koja, prirodno, najviše računa vodi o samom gradu. Gradonačelnici naravno imaju neki podsticaj da se po malo bave i selima, ali sve je to nekako uzgred. I sada postoje mesne zajednice na nivou sela, ali one ne raspolažu nikakvim sredstvima.

Moj predlog je da se selima omogući da održavaju izbore za neplaćene seoske savete koji bi raspolagali parama od poreza na imovinu koji se prikupi u samom selu. To ne bi bile velike pare (recimo, ako selo ima 500 kuća, a svaka kuća sa okućnicom vredi 20.000 evra, a stopa je 0,2%, to bi bilo oko 20.000 evra godišnje) ali bi sa tim parama makar nešto mogli da urade, nešto što sada opštinu nikako ne mogu da ubede - da okreče školu, redovno kose travu pored puta, zasade neko cveće, postave bandere i osvetle ulice, zakrpe rupe, plate lekara opšte prakse da jednom nedeljno pregleda pacijente u selu. Opštinski budžeti time ne bi bili oštećeni (male su to pare, a i inače sada praktično ne naplaćuju porez na imovinu na selu), ali bi seljacima dozvolili da sami odluče šta hoće da rade.

Ovo nije beznačajno pitanje, u selima i dalje živi dosta ljudi, po Popisu iz 2002. oko 40%.

Prisustvo oca

Izgleda da je sa TR otišlo u Blic, a odatle na B92.