Kao što se i moglo očekivati, Putin nastavlja eskalaciju u Ukrajini. Posle anschlusa Krima sada je na red došla oblast Donjecka, koja je industrijska zona i glavna baza pro-Janukovičevih snaga u istočnoj Ukrajini. Po istom modelu kao na Krimu, naoružani ljudi bez oznaka na uniformama okupiraju administrativne zgrade i preuzimaju vlast u najmanje 9 gradova ove oblasti. Oni su proglasili svoju fantomsku "republiku" i traže "referendum" za 11 maj kojim bi se pripojili Rusiji. Napredo sa tim, juče je u Ženevi postignut nekakav "dogovor" između Rusije, SAD i EU da se te oružane grupe rasformiraju i okupirane zgrade i policijske stanice vrate legitimnim vlastima. Naravno, to je sve čisto gubljenje vremena jer Putin nema nameru da vrati nikome ništa; već danas su "gerilci" na terenu rekli, (naravno po nagovoru i uz dozvolu mentora iz Moskve) da njih ništa ne obavezuje Lavrovljev potpis iz Ženeve, i da oni ne odustaju od svojih zahteva da "nelegalna vlada u Kijevu" podnese ostavku. Jasno je da Putin primenjuje taktiku Slobodana Miloševića iz 90ih: "pregovaranje" i "potpisivanje sporazuma" koje nema nameru da poštuje već mu služe za kupovinu vremena dok stvara "realnost na terenu" teritorijalnim osvajanjima i etničkim čišćenjim.
U senci celog ovog pozorišta koje onima što su preživeli 1990e pod Slobodanom Miloševićem mora delovati kao deja vu (Rusija nije u ratu, naš narod je ugrožen i mi ga samo pasivno podržavamo, mi ne izazivamo rat u susednoj zemlji nego je to unutrašnji građanski, verski i religijski rat za koji je kriva njihova vlada koja teroriše našu manjinu, zapadne sankcije nam ne mogu ništa ili su nepravedne i ničim izazvane itd) stoji realnost da je glavni i najveći gubitnik svega ovoga Putinova Rusija. Iza zavese geopolitičkih igara, i hvalospeva raznih zapadnih sikofanata njegovoj veštini manipulacije i ratnom makijavelizmu, stoji čvrsta i nepobitna realnost: cela ova avantura sa Krimom i Ukrajinom predstavlja težak poraz Putinove politike.
To se može videti na više nivoa. Prvi je sama Ukrajina: do pre nekoliko meseci Putin je imao polovinu stanovništva na svojoj strani, koji su glasali za Janukovičevu partiju i gledali vrlo blagonaklono na Rusiju. Danas, posle okupacije Krima i svega ovoga što Putinovi infiltratori rade u istočnoj Ukrajini, po svim sondažama predstavnik Partije regiona neće uću u drugi krug izbora. Ni blizu. Izbor sa kojim će se najverovatnije suočiti Ukrajina u drugom krugu, ako ga uopšte bude je: kapitalista Porošenko koji je podržao demonstracije na Majdanu od početka i koji je podržavao narandžastu revoluciju 2003 i predstavlja najpopularnijeg prozapadnog kandidata, ili Julija Timošenko o čijem odnosu prema Rusiji ne treba mnogo raspravljati. Kandidat Janukovičeve partije sada ima jednocifrenu podršku. To je i glavni razlog zašto Putin mora po svaku cenu da izaziva nasilje i destabilizaciju u istočnoj Ukrajini: da bi minirao i sprečio održavanje izbora koji bi sigurno doveli do teške blamaže i potpunog debakla njegove političke opcije i potpunog geopolitičkog reoirijentisanja Ukrajine. Putin je bespovratno izgubio Ukrajinu, tj većinu stanovništva Ukrajine. Šačica demonstranata koji se pridružuju naoružanim bandama koje preuizimaju upravne zgrade, od kojih su pola dovedeni i plaćeni iz Rusije, ne treba da vas zavaraju: podrška Putinu na istoku Ukrajine je minimalna, svakako jako daleko od većine, čak i među ruskim govornicima.
Drugi i dramatičniji razvoj događaja po Putina je sama ruska ekonomija. Čak i pre celog ovog zapleta sa Ukrajinom i sankcijama koje su uvedene, (i strožim koje su najavljene), ruska ekonomija je bila u vrlo lošem stanju: visoka inflacija i nizak rast, potpuno oslanjanje na propale i neefikasne državne monopole u energetici koji služe političkim ciljevima ucena suseda i širenja imperije; ceo taj "koncept razvoja" je došao u krizu i bez ove nove komplikacije. Ali, nestabilnost u Ukrajini i pretnje sankcijama samo u poslednjih mesec-dva doveli su do dramatičnog pada rublje, pada berze za skoro 20%, rasta prinosa na 10-godišnje obveznice sa 7.5% na 9.5%, odliva nekih 70 milijardi dolara iz zemlje i za sada teško odredivog ali svakako dramatičlnog "hlađenja" investitora koji ili napuštaju zemlju ili smanjuju i ograničavaju svoju "izloženost". Sama ruska vlada koja je ranije prognozirala rast u 2014 godini od 2.5% objavila je pre neki dan da nikakvog rasta verovatno neće biti. To realno znači da i bez ikakvih daljih sankcija Rusija najverovatnije u 2014 ulazi u recesiju u fazi kad svetska privreda ide uzlaznom putanjom. Ukoliko se pak žurka u Ukrajini nastavi (vrlo verovatno) i nove i strože sankcije budu uvedene (takođe verovatno) obična recesija će se pretvoriti u oštru i duboku recesiju bez očiglednog kraja. A ako te strože sankcije uključe neku od "nuklearnih opcija" poput blokade ruskih banaka ili nekih ključnih sektora poput energetike (čime Amerikanci već otvoreno a EU nešto tiše prete) to bi značilo apsolutnu katastrofu i ekonomsku devastaciju Rusije (treba imati u vidu samo da prihodi od nafte i gasa čine više od pola ruskog federalnog budžeta!). Iranci koji su doživeli pravi ekonomski kolaps pod takvim sankcijama u prethodne dve godine upozoravaju Putina privatno da se ne zanosi da bi to mogao da ekonomski preživi. No, čak i bez ove "nuklearne" opcije, bilo kakvo ozbiljnije postrožavanje sankcija (vrlo izgledno u ovom trenutku) imaće dramatično negativne ekonomske efekte.
Ruska pozicija je u ekonomskom smislu nezavidna. Udeo EU u ruskoj spoljnoj trgovni je 45% dok je obrnuta cifra 10%, i to je znatno veća na Istoku nego na Zapadu. To vam govori da će bilo kakve sankcije mnogo više pogoditi Rusiju nego EU, a u EU više istočne članice nego zapadne. I to takođe govori da sadašnje oklevanje zapadnoevropskih zemalja da uvedu strože sankcije nema nikakve veze sa ekonomskim interesom ili strahom od ekonomskih šteta već samo i isključivo sa kukavičlukom i jalovom nadom da će se stvar sama rešiti. Američki i britanski izvoz u Rusiju je samo 1% njihovog ukupnog izvoza, u slučaju Nemačke 3,3%. Tačno je da Nemačka zavisi za 35% svog gasa od Rusije, ali Poljska zavisi za 60% a baltičke republike za 99% pa su one mnogo odlučniji zagovornici sankcija: razlog je jasan, plaše se da bi maskirani oslobodioci bez oznaka mogli da umarširaju i kod njih, posebno u Litvaniju i Estoniju.
Levičarski dekadenti na Zapadu nisu spremni da se tako lako suoče sa nekim kao što je Putin: to je kao da terate pijane rimske aritstokrate pozne imperije da se tuku sa Atilom Hunskim. Posle Slobodana Miloševića u Evropi nije bilo nikog ko bi na tako ciničan način sprovodio teritorijalna osvajanja susednih zemalja i bio istovremeno spreman da koristi sva sredstva u tu svrhu, čak i da ekonomski obogalji sopstvenu zemlju. U suočavanju sa takvom patologijom, evropski dekadenti su prestravljeni i paralisani (fenomen koji niko bolje od Solženjicina nije opisao), i mnogi od njih žele da se samo probude jednog dana i da teški izbor koji je pred njima nestane, da se Putin promeni i postane opet "fini". Ali, naravno, to se nikad neće desiti, i kad on jednom umaršira u Ukrajinu da zaštiti rusku goloruku nejač od kijevskih nacista (što će se desiti u narednih nekoliko dana ili nedelja, i što je on već najavio) neće imati mnogo izbora: što pod američkim pritiskom, što iz straha, moraće da legnu na rudu i odobre mnogo oštrije ekonomske sankcije.
Koliko će sve to imati efekta? Neće li ekonomska izolacija samo ojačati Putina i uopšte autokratske tendencije u Rusiji? Nije li podrška Putinu skočila na rekordnih 80% posle anschlusa Krima?Mislim da su ta razmišljanja, koja opet žiteljima nekadašnje Miloševićeve Srbije svakako zvuče poznato, u osnovi potpuno pogrešna. Da, Putinova popularnost sada je vrlo visoka, ali cena još nije plaćena. Jedno je podržavati nacionalističko šenlučenje na prazno, a drugo istrajavati na njemu kad nestašice, inflacija i dramatičan pad plata i penzija, počnu da "grizu". Putin se sada nalazi otprilike u onom stadijumu u kome je Milošević bio 1997-98: još uvek je čvrsto u sedlu ali se mračni oblaci navlače kojih on nije dovoljno svestan. Taj sklop ličnosti veruje da je moguće slagati, nasankati i prevariti svakoga i sve, uključujući i ekonomsku stvarnost. On veruje u sopstvenu propagandu kao što je i Milošević verovao u svoju. On veruje da je nepobediv i nezamenljiv kao što je i Milošević verovao za sebe, samo što Putin nije "faktor mira i stabilnosti" i "garant Dejtonskog sporazuma", nego nezamenljiv vlasnik gasnih cevi.
Sve to je čista fikcija koja će se urušiti brzo, sa inflacijom, rupama u budžetu, presušivanjem stranog kapitala i daljim odlivom domaćeg, i sve većom nervozom oligarha koji će početi da postavljaju pitanje ima li budućnosti sa Putinom. On je sada popularan zato što još uvek izigrava mačo-diktatora, koji pokazuje srednji prst Zapadu i tetoši poniženi sovjetski šovinizam koji nikad nije preboleo veliku katastrofu iz 1989; ali već sada je izbačen iz G 8 i u velikoj meri izolovan od Zapada. Sa daljom izolacijom, postepenim pretvaranjem njegovog režima u pariju i daljim ekonomskim tonjenjem Rusije počeće da izgleda slabo i nemoćno. Zapad napreduje, kažnjavajući Rusiju nepravednim i ničim izazvanim sankcijama a on je potpuno nemoćan da išta učini. I to će biti trenutak promene svesti, taj trenutak kad Putin bude poražen i ponižen, kad će se većina okrenuti protiv njega. Kao što se većina u Srbiji okrenula protiv Miloševića tek 1999, posle konačnog poraza i poniženja u NATO bombardovanju.
Putin sada kalkuliše da će običan Rus da se bezgranično žrtvuje za njegovu sumanutu zavojevačku politiku, kao što je i Milošević svojevremeno kalkulisao da će prosečan Srbin da ga sledi u bunar i da će na NATO bombe da reaguje zbijanjem redova uz njegov rasklimatani režim. Obojica su se gorko prevarili. Reakcija prosečnog Srbina je bila potpuno suprotna, otprilike ovakva: "ludak Milošević nam je posle svih ratova i sankcija natovario na vrat i bombe NATOa, on je zbilja moron, s njim nema budućnosti". Milošević je prvi put u svojoj karijeri prestao da bude najpopularniji političar u Srbiji posle bombardovanja 1999, i naredne godine je najuren s vlasti (iako je većina Srba i dalje bila daleko od bilo kakvog pro-zapadnog ideološkog stava). Isto tako će reagovati i prosečan Rus u narednih godinu-dve: "ovaj ludak nas je doveo do prosjačkog štapa zarad svojih megalomanskih ambicija". I kao što sam rekao u prethodnom postu na ovu temu, ovo će biti rizičan proces, kao što je i onaj u Srbiji bio rizičan, ali ne vidim kako se može izbeći.
U senci celog ovog pozorišta koje onima što su preživeli 1990e pod Slobodanom Miloševićem mora delovati kao deja vu (Rusija nije u ratu, naš narod je ugrožen i mi ga samo pasivno podržavamo, mi ne izazivamo rat u susednoj zemlji nego je to unutrašnji građanski, verski i religijski rat za koji je kriva njihova vlada koja teroriše našu manjinu, zapadne sankcije nam ne mogu ništa ili su nepravedne i ničim izazvane itd) stoji realnost da je glavni i najveći gubitnik svega ovoga Putinova Rusija. Iza zavese geopolitičkih igara, i hvalospeva raznih zapadnih sikofanata njegovoj veštini manipulacije i ratnom makijavelizmu, stoji čvrsta i nepobitna realnost: cela ova avantura sa Krimom i Ukrajinom predstavlja težak poraz Putinove politike.
To se može videti na više nivoa. Prvi je sama Ukrajina: do pre nekoliko meseci Putin je imao polovinu stanovništva na svojoj strani, koji su glasali za Janukovičevu partiju i gledali vrlo blagonaklono na Rusiju. Danas, posle okupacije Krima i svega ovoga što Putinovi infiltratori rade u istočnoj Ukrajini, po svim sondažama predstavnik Partije regiona neće uću u drugi krug izbora. Ni blizu. Izbor sa kojim će se najverovatnije suočiti Ukrajina u drugom krugu, ako ga uopšte bude je: kapitalista Porošenko koji je podržao demonstracije na Majdanu od početka i koji je podržavao narandžastu revoluciju 2003 i predstavlja najpopularnijeg prozapadnog kandidata, ili Julija Timošenko o čijem odnosu prema Rusiji ne treba mnogo raspravljati. Kandidat Janukovičeve partije sada ima jednocifrenu podršku. To je i glavni razlog zašto Putin mora po svaku cenu da izaziva nasilje i destabilizaciju u istočnoj Ukrajini: da bi minirao i sprečio održavanje izbora koji bi sigurno doveli do teške blamaže i potpunog debakla njegove političke opcije i potpunog geopolitičkog reoirijentisanja Ukrajine. Putin je bespovratno izgubio Ukrajinu, tj većinu stanovništva Ukrajine. Šačica demonstranata koji se pridružuju naoružanim bandama koje preuizimaju upravne zgrade, od kojih su pola dovedeni i plaćeni iz Rusije, ne treba da vas zavaraju: podrška Putinu na istoku Ukrajine je minimalna, svakako jako daleko od većine, čak i među ruskim govornicima.
Drugi i dramatičniji razvoj događaja po Putina je sama ruska ekonomija. Čak i pre celog ovog zapleta sa Ukrajinom i sankcijama koje su uvedene, (i strožim koje su najavljene), ruska ekonomija je bila u vrlo lošem stanju: visoka inflacija i nizak rast, potpuno oslanjanje na propale i neefikasne državne monopole u energetici koji služe političkim ciljevima ucena suseda i širenja imperije; ceo taj "koncept razvoja" je došao u krizu i bez ove nove komplikacije. Ali, nestabilnost u Ukrajini i pretnje sankcijama samo u poslednjih mesec-dva doveli su do dramatičnog pada rublje, pada berze za skoro 20%, rasta prinosa na 10-godišnje obveznice sa 7.5% na 9.5%, odliva nekih 70 milijardi dolara iz zemlje i za sada teško odredivog ali svakako dramatičlnog "hlađenja" investitora koji ili napuštaju zemlju ili smanjuju i ograničavaju svoju "izloženost". Sama ruska vlada koja je ranije prognozirala rast u 2014 godini od 2.5% objavila je pre neki dan da nikakvog rasta verovatno neće biti. To realno znači da i bez ikakvih daljih sankcija Rusija najverovatnije u 2014 ulazi u recesiju u fazi kad svetska privreda ide uzlaznom putanjom. Ukoliko se pak žurka u Ukrajini nastavi (vrlo verovatno) i nove i strože sankcije budu uvedene (takođe verovatno) obična recesija će se pretvoriti u oštru i duboku recesiju bez očiglednog kraja. A ako te strože sankcije uključe neku od "nuklearnih opcija" poput blokade ruskih banaka ili nekih ključnih sektora poput energetike (čime Amerikanci već otvoreno a EU nešto tiše prete) to bi značilo apsolutnu katastrofu i ekonomsku devastaciju Rusije (treba imati u vidu samo da prihodi od nafte i gasa čine više od pola ruskog federalnog budžeta!). Iranci koji su doživeli pravi ekonomski kolaps pod takvim sankcijama u prethodne dve godine upozoravaju Putina privatno da se ne zanosi da bi to mogao da ekonomski preživi. No, čak i bez ove "nuklearne" opcije, bilo kakvo ozbiljnije postrožavanje sankcija (vrlo izgledno u ovom trenutku) imaće dramatično negativne ekonomske efekte.
Ruska pozicija je u ekonomskom smislu nezavidna. Udeo EU u ruskoj spoljnoj trgovni je 45% dok je obrnuta cifra 10%, i to je znatno veća na Istoku nego na Zapadu. To vam govori da će bilo kakve sankcije mnogo više pogoditi Rusiju nego EU, a u EU više istočne članice nego zapadne. I to takođe govori da sadašnje oklevanje zapadnoevropskih zemalja da uvedu strože sankcije nema nikakve veze sa ekonomskim interesom ili strahom od ekonomskih šteta već samo i isključivo sa kukavičlukom i jalovom nadom da će se stvar sama rešiti. Američki i britanski izvoz u Rusiju je samo 1% njihovog ukupnog izvoza, u slučaju Nemačke 3,3%. Tačno je da Nemačka zavisi za 35% svog gasa od Rusije, ali Poljska zavisi za 60% a baltičke republike za 99% pa su one mnogo odlučniji zagovornici sankcija: razlog je jasan, plaše se da bi maskirani oslobodioci bez oznaka mogli da umarširaju i kod njih, posebno u Litvaniju i Estoniju.
Levičarski dekadenti na Zapadu nisu spremni da se tako lako suoče sa nekim kao što je Putin: to je kao da terate pijane rimske aritstokrate pozne imperije da se tuku sa Atilom Hunskim. Posle Slobodana Miloševića u Evropi nije bilo nikog ko bi na tako ciničan način sprovodio teritorijalna osvajanja susednih zemalja i bio istovremeno spreman da koristi sva sredstva u tu svrhu, čak i da ekonomski obogalji sopstvenu zemlju. U suočavanju sa takvom patologijom, evropski dekadenti su prestravljeni i paralisani (fenomen koji niko bolje od Solženjicina nije opisao), i mnogi od njih žele da se samo probude jednog dana i da teški izbor koji je pred njima nestane, da se Putin promeni i postane opet "fini". Ali, naravno, to se nikad neće desiti, i kad on jednom umaršira u Ukrajinu da zaštiti rusku goloruku nejač od kijevskih nacista (što će se desiti u narednih nekoliko dana ili nedelja, i što je on već najavio) neće imati mnogo izbora: što pod američkim pritiskom, što iz straha, moraće da legnu na rudu i odobre mnogo oštrije ekonomske sankcije.
Koliko će sve to imati efekta? Neće li ekonomska izolacija samo ojačati Putina i uopšte autokratske tendencije u Rusiji? Nije li podrška Putinu skočila na rekordnih 80% posle anschlusa Krima?Mislim da su ta razmišljanja, koja opet žiteljima nekadašnje Miloševićeve Srbije svakako zvuče poznato, u osnovi potpuno pogrešna. Da, Putinova popularnost sada je vrlo visoka, ali cena još nije plaćena. Jedno je podržavati nacionalističko šenlučenje na prazno, a drugo istrajavati na njemu kad nestašice, inflacija i dramatičan pad plata i penzija, počnu da "grizu". Putin se sada nalazi otprilike u onom stadijumu u kome je Milošević bio 1997-98: još uvek je čvrsto u sedlu ali se mračni oblaci navlače kojih on nije dovoljno svestan. Taj sklop ličnosti veruje da je moguće slagati, nasankati i prevariti svakoga i sve, uključujući i ekonomsku stvarnost. On veruje u sopstvenu propagandu kao što je i Milošević verovao u svoju. On veruje da je nepobediv i nezamenljiv kao što je i Milošević verovao za sebe, samo što Putin nije "faktor mira i stabilnosti" i "garant Dejtonskog sporazuma", nego nezamenljiv vlasnik gasnih cevi.
Sve to je čista fikcija koja će se urušiti brzo, sa inflacijom, rupama u budžetu, presušivanjem stranog kapitala i daljim odlivom domaćeg, i sve većom nervozom oligarha koji će početi da postavljaju pitanje ima li budućnosti sa Putinom. On je sada popularan zato što još uvek izigrava mačo-diktatora, koji pokazuje srednji prst Zapadu i tetoši poniženi sovjetski šovinizam koji nikad nije preboleo veliku katastrofu iz 1989; ali već sada je izbačen iz G 8 i u velikoj meri izolovan od Zapada. Sa daljom izolacijom, postepenim pretvaranjem njegovog režima u pariju i daljim ekonomskim tonjenjem Rusije počeće da izgleda slabo i nemoćno. Zapad napreduje, kažnjavajući Rusiju nepravednim i ničim izazvanim sankcijama a on je potpuno nemoćan da išta učini. I to će biti trenutak promene svesti, taj trenutak kad Putin bude poražen i ponižen, kad će se većina okrenuti protiv njega. Kao što se većina u Srbiji okrenula protiv Miloševića tek 1999, posle konačnog poraza i poniženja u NATO bombardovanju.
Putin sada kalkuliše da će običan Rus da se bezgranično žrtvuje za njegovu sumanutu zavojevačku politiku, kao što je i Milošević svojevremeno kalkulisao da će prosečan Srbin da ga sledi u bunar i da će na NATO bombe da reaguje zbijanjem redova uz njegov rasklimatani režim. Obojica su se gorko prevarili. Reakcija prosečnog Srbina je bila potpuno suprotna, otprilike ovakva: "ludak Milošević nam je posle svih ratova i sankcija natovario na vrat i bombe NATOa, on je zbilja moron, s njim nema budućnosti". Milošević je prvi put u svojoj karijeri prestao da bude najpopularniji političar u Srbiji posle bombardovanja 1999, i naredne godine je najuren s vlasti (iako je većina Srba i dalje bila daleko od bilo kakvog pro-zapadnog ideološkog stava). Isto tako će reagovati i prosečan Rus u narednih godinu-dve: "ovaj ludak nas je doveo do prosjačkog štapa zarad svojih megalomanskih ambicija". I kao što sam rekao u prethodnom postu na ovu temu, ovo će biti rizičan proces, kao što je i onaj u Srbiji bio rizičan, ali ne vidim kako se može izbeći.
