Mučenje terorista

Komičar Jon Stewart izjavio je u emisiji da je Truman zbog bacanja atomskih bombi bio ratni zločinac, samo da bi se par dana kasnije izvinio pred gledalištem i povukao reč. Isti Jon Stewart pripada grupi mainstream liberala koji Busha rutinski nazivaju ratnim zločincem i ne prestaje da lamentira zbog tehnika mučenja koje je njegova administracija primenjivala nad teroristima. Da je Bush ratni zločinac a Truman nije je generalni stav liberalnog mainstrema, ali teško je videti kako ove dve tvrdnje idu zajedno.

Najbolje objašnjenje stavova o mučenju sam skoro video kod Cassa Sunteina, profesora nekada sa Chicaga i sada Harvarda, kojeg je Obama nominovao za šefa glavne regulatorne agencije u izvršnoj vlasti. Kod stavova o mučenju radi se o moralnoj intuiciji, ne o razumnom argumentu. Zato što osećaju odvranost prema mučenju, ljudi su instinktivno protiv, ne razmišljajući o mogućim posledicama. Postoje veliki izgledi da mučenje nekoliko terorista spašava živote mnogo nevinih ljudi. Ali ljudi o takvim stvarima po pravilu ne razmišljaju u smislu troškova i koristi, nego se, jednostavnije za njih, vode najbližim moralnim intuicijama. I tako u želji da zauzmu ispravan moralni stav, oni postignu moralno neželjen efekat kao što je podizanje verovatnoće za stradanje nevinih civila.

Bolje objašnjenje za ovaj efekat je trgovina organima ili krvlju. Zato što je ljudima odvratno da se ljudski organi ili krv kupuju i prodaju kao na pijaci, većina je automatski protiv. Kada bi razmislili o posledicama, relativno lako bi uvideli bi da tržište organa spasava mnogo života, dok zabrana trgovine njima bukvalno ubija ljude. Ali malo nas uopšte dođe do razmatranja troškova i koristi u rasuđivanju o ovim stvarima, jer nas snažne moralne intuicije zaustave pre toga i odrede nam stav.

Stvar je složena, jer su takve intuicije u najvećem broju slučajeva jako korisne. Mi najčešće na osnovu njih, a ne na osnovu računanja troškova i koristi odlučujemo da ne ubijamo ili krademo, da poštujemo dogovor, svojinu, da budemo fer, itd. Ali u nekom broju slučajeva nas neke od njih sprečavaju da realno sagledamo troškove i koristi i navode na pogrešan put, kada iz moralnih razloga postižemo efekat koji sami moralno ne opravdavamo. U proseku je dobro imati čvrste moralne principe, ali još bolje je ponekad trezveno razmisliti o posledicama tih principa.

Slučajnost?

Hajek je bio gluv na levo uvo, a Marks na desno.

(Izvor.)

The beautiful tree

Nedavno je izašla knjiga The beautiful tree o bumu „privatnih škola“ kojima hrle najsiromašniji građani Indije, Nigerije, Kenije, Gane, svojevoljno odvajajući petinu mesečnih prihoda za školovanje dece u "privatnim" (kako ih naziva Tooley, ali reč je o nepriznatim školama). I to pored živih državnih i besplatnih škola. Autor knjige je James Tooley, profesor obrazovne politike na Univerzitetu u Newcastleu. On je angažovan u E.G.West centru koji baštini ideje Edwina Georga Westa, jednog od teoretičara i praktičara koji su proučavali i zalagali se za „ne-državne“ modalitete obrazovanja. Njegove ideje pripadaju paradigmi school choice-a (u širem smislu podrazumeva vaučerizaciju, uvođenje poreskih kredita itd.)

Knjiga The beautiful tree je lepa za čitanje i više liči na antropološku nego na policy studiju. Preporučujem za čitanje, makar ovo jedno dostupno poglavlje. Knjiga je zasnovana na oslanja na građi koju je Tooley već prezentovao ranije i uglavnom se oslanja na postojeći empirijski materijal (posebno od kraja devedesetih do danas).

Šta je proizvelo ovaj „education flight“ sirotinje? Objektivno, državne škole imaju mnogo veći potencijal za dobar rad. One imaju bolje infrastrukturne uslove, dok male privatne škole obično rade u bednim uslovima. Nastavničke plate su skoro četiri puta manje u "crnim školicama", budući da ovi nastavnici nisu u sindikatima, nemaju licencu i naravno, nemaju ni teorijske šanse da se zaposle u državnim školama. Dalje, finansijska sredstva su dostupna državi iz mnogih izvora, npr. strana pomoć za obrazovanje zemljama u razvoju udvostručena je od 1999. do 2003, a očekuje se (i traži) dalje povećanje. Država ima „moć prisile“ budući da je obrazovanje obavezno. Država takođe ima „moć primame“, budući da je obrazovanje besplatno. Konačno, i najvažnije, u državnim školama rade sindikalizovani nastavnici, sa kojima država može lepo socijalno-partnerski da pregovara o strateškim i aktuelnim pitanjima u obrazovanju. Dakle, akteri u državnoj upravi Makokoa ili Hyderabada imaju dve naizgled nesalomive poluge: moć i novac. No mehanizam ne radi.

Osnovna teza je da siromašni napuštaju državne škole koje su, doduše besplatne, ali one ne čine ono što se, npr. proklamuje (i zdušno finansira) u Dakarskom planu akcije. Prvo, u državnim školama vlada hronični apsentizam, tj. polovina nastavnika u proseku ne dolazi na posao. Drugo, mali broj nastavnika pokriva one koji ne rade, a ni motivacija im nije bogzna kakva. Konačni ishod je da su efekti obrazovanja nezadovoljavajući, što je Tooley dokazao u u prethodnim studijama gde su primenjeni testovi znanja za decu iz raznih tipova škola u navedenim zemljama.

Tooley je razotkrio mnoge predrasude: da siromašni ne idu u privatne škole, da siromašnima pripada da idu u loše škole, da siromašni ne mare za dobre škole i da siromašni neće da plate za školovanje. Pored toga, stvarno je neverovatan Toolijev entuzijazam kada govori o ovom fenomenu. Međutim, postoji još nešto u ovoj priči što nagoveštava reklama CATO-a za ovu knjigu. Na sajtu se kaže da je Tooley pronašao konačno „čarobnu formulu“ za kojom traga svetska zajednica promotera „obrazovanja za sve“, od Bono-U2 do UNESCO-a. Ovo govori još nešto osim pohvale Tooleyijevom razotkrivanju obrazovnih mitova i borbi za slobodu izbora u obrazovanju (za šta je njegov učitelj E.G.West dobio nagradu svojevremeno). O tome u sledećem postu...