Ovde je ranije bilo rasprave o tome šta je razlog dominantno levičarske nastrojenosti ogromne većine holivudskih režisera i glumaca (i producenata). U svojoj analizi na sopstvenom blogu Becker i Posner se trude da što više umanje ideološke izvore ovakvog opredeljenja filmadžija, i da to opredeljenje povežu s jedne strane sa zahtevima tržišta, a sa druge strane sa njihovom odbojnošću prema kozervativnom životnom stilu. Filmadžije vole droge, raspustan život, slobodu, a konzervativci sve to osuđuju i onda je prirodno što većina filmadžija ne voli konzervativce. Takođe, po Posneru filmadžije nisu toliko levičarski, koliko ekstremno opredeljeni, a pošto je desni ekstrem fašizam tabuisan, onda im ostaje samo levi, koji se uprkos Maou, Staljinu i svemu ostalom ipak drži.
Međutim, ovde nam odmah padaju na pamet Fridrih Hajek i Robert Nozik, i njihove analize razloga zbog kojih intelektualci dominantno prihvataju socijalizam. I Nozik i Hajek pod intelektualcima misle na "preprodavce ideja iz druge ruke", tj profesore društvenih nauka (većinu), novinare, umetnike, književne i filmske kritičare itd. Dakle, tu bi spadali i "filmski radnici". Hajekova i Nozikova analiza pokazuje da ogromna većina svih ovih grupa iz određenih konstitucionalnih razloga teži levičarskim i kolektivističkim idejama, na način na koji ekonomisti, poslovni ljudi, farmeri ili industrijski radnici ne teže. Ako prihvatimo njihovu analizu, Posnerova i Beckerova tumačenja nam moraju izgledati mnogo manje uverljivo. Zaista, moguće je da filmadžije iz nekih takoreći kontingentnih i improvizovanih razloga mrze kapitalizam, ali nije reč samo o njima. Da li se hoće reći da profesori, filmadžije, pisci, novinari, komentatori itd, mrze kapitalizam svako zbog svojih razloga? Ili možda zato što imaju slično obrazovanje i njime usađena pogrešna gledišta o društvu u kome žive? Holivud spada u širi krug "kultuirnih radnika" koji po definiciji prihvataju socijalizam, mrze kapitalizam i biznis i sve što je sa njima, direktno i indirektno povezano.
Novo istraživanje Rasmunsena pokazuje da ogromna većina američkih građana veruje da su novinari izrazito pristrasni na stranu demokrata i da se aktivno trude da naškode svojom kampanjom konzervativnim kandidatima. 49% ispitanika iz Rasmunsenovog istraživanja veruje da mediji aktivno pomažu Obami a samo 14% njih da pomažu Mekejnu. Još pogubnije po medije, preko 55% ispitanika veruje da su mediji svojom pristrasnošću veća pretnja po demokratiju od uticaja biznisa i privatnog novca.
Verujem da bi identične rezultate dalo i istraživanje mišljenja američke publike o političkim stavovima Holivuda i objektivnosti i poštenju slike koju Holivud daje o Americi - kao grotesknu levičarsku pristrasnost. Dakle, teško je govoriti da tržište zahteva od novinara da podržavaju demokrate i levičare, kao i od holivudskih režisera, glumaca i studija da prave filmove koji generalno opisuju Ameriku kao bolesno društvo a biznis kao izvor svakog zla.
Ovo na prvi pogled predstavlja izazov za shvatanje tržišta kao efikasnog. Ispada da filmska i novinarska industrija ispuštaju ogromne pare samo da bi uživali u svojim ideološkim fiksacijama, i za to ne bivaju kažnjene. Jel tako - ako postoji šansa za profit (a ovde postoji jer postoji ogromna tržanja za drugačijim filmovima i tražnja za objektivnijim ili čak suprotno neobjektivnim novinarstvom) naći će se neko ko će ga pokupiti. Ovde se ne pojavljuje niko! Zašto?
Ja priznajem da nemam rešenje. Jedan nagoveštaj nam možda pruža okolnost da novine i mediji postaju sve irelevantniji; u eri interneta, blogova, olakšanih komunikacija, youtubea, i svih ostalih čudesa nema više monopola medija na istinu. I danas im se sve manje veruje. New York Times prestaje da bude zlatni standard novinarstva i postaje levičarski bilten koji čita samo Ivy League intelektulna kasta, dok mu tiraž pada 3 ili 4 puta u poslednjih 15 ili 20 godina. Kako onda opstaju većina novina uprkos ovim tendencijama? Jedan od načina je da postanu delovima preduzeća koja posluju profitabilno po drugoj osnovi, a štampaju novine, takve kakve su, iz zadovoljstva i ideoloških poriva. Tako recimo opstaju Guardian i Independent u Engleskoj. Zašto onda nema više konzervativno-libertarijanskin novina i tv stanica ovog tipa, barem u Americi gde je sve privatno, posebno što bi one mogle da imaju veće komercijalne šanse, ako gledamo disbalans između tražnje i postojeće ponude? Ja nemam odgovor. Možda su barijere ulasku u vidu regulacije, dozvola, brendiranja i obeshrabrujućeg uticaja interneta prevelike? Možda...
