Kritika bolonjskog procesa u Vremenu. Prava insajderska - autor Dušan Pavlović sa FPN. Njegova analiza kaže otprilike bolonjski proces unosi samo formalne promene na državnim univerzitetima. Meni je ovo logična opservacija, pošto ne izgleda prirodno da subjekt i objekt reforme budu isti ljudi. Mada, ko zna, ako se baron Minhauzen izvukao iz močvare vukući samog sebe za perčin... Izgleda da Pavlović prećutno sumnja u kapacitete srpskog akademskog Minhauzena (ali o tome najmanje govori). Cela priča počinje da se vrti oko - države.
Kvalitet obrazovnog procesa po Bolonji zahteva male grupe, mentorski pristup i slično. E sad, kako to postići na fakultetima koji imaju sumanute cifre upisanih studenata? Pavlović rešava jednačinu za uspešan izalazak iz močvare:
Varijanta A: povećati broj nastavnika. To bi značilo smanjenje plata svima, probleme oko pronalaženja kvalitetnog kadra, problem sa prostorom. Ne ide.
Varijanta B: smanjiti broj studenata. To bi značilo manje školarina, odnosno manje para, odnosno manje plate nastavnika. To bi značilo i manje sredstava iz budžeta. Ne ide.
Varijanta C: smanjiti broj studenata i povećati školarine. To bi bilo "socijalno neprihvatljivo" (citiram). Ne ide.
Varijanta D: smanjiti broj studenata prema proceni fakulteta, povećati budžetska sredstva fakultetima tako "da uprave fakulteta, prilikom pravljenja te procene, ne budu opterećene novcem i platama". Bingo. Ovo je za Pavlovića pravo rešenje. Ako se to ne uradi, doći će do pogubnog ishoda tržišne bitke između privatnih i državnih fakulteta: odliva kadrova i studenata sa državnih fakulteta...
Ja stvarno ne znam zašto tu "katastrofu" Pavlović ne posmatra sa vedrije strane. Uprava i nastavnici konačno će moći da prestanu sa ponižavajućim cenkanjem oko broja studenata. Država će imati manje troškove oko nalaženja dovoljnog broja hangara da smesti one hiljade i hiljade nesrećnika koji upisuju državne fakultete. Da ne pominjem dobrobit studenata (u svim ustanovama). Državni fakulteti će nastaviti da žive u srećnoj zajednici living apart together, neće država dirati svoje omiljene feudalce. To smo već videli. Ceo sistem je istumban (bar formalno), novi zakon je uveden, svi su u bolonjskoj močvari do guše,..a jedina organizaciona promena za koju znam na državnim fakultetima jeste onaj anšlus više škole za vaspitače koji je nedavno izvrši Učiteljski fakultet u Bgd.
20 comments:
Ocigledno, resenje je u uvodjenju (bolje receno dozvoljavanju) lojalne konkurencije. To otprilike znaci da drzava treba da prestane da subvenicionise fakultete i da pocne da subvencionise studente - ako bas mora, a sto se mene tice ne mora, ja sam fax zavrsio pre 6 godina...:)
Dakle, svako ko zavrsi srednju skolu i udje u recimo gornjih 20% na nekom testu (SAT ili tako nesto), dobija od drzave recimo 50.000 (ili 200.000 - nisam bas razradio detalje) dinara godisnje u vaucerima. Sa time moze da ode na ekonomski, pravni, medicinski, ali i na Megatrend, Bracu Karic, ili gde god mu je volja, cak i na Harvard, ako ga prime. To bi onda bio pravi "level playing field" pa bi mogli da ocekujemo i razvoj kvalitetnih privatnih fakuleta. Ovako, sve dok je izbor izmedju "ne bas dobro ali dzabe" i "ne bas dobro, a jos i kosta" izbor ce biti jasan i BU ce imati znatnu prednost, a svi ostali znatnu barijeru ulasku.
Slažem se s Markom. Vaučerizacija je u današnjoj situaciji najbolje prelazno rešenje. U perspektivi, vaučeri bi postali krediti, a u međuvremenu država treba da pripremi institucionalni okvir za prelazak na privatno kreditiranje studenata. Inače, vaučere bi trebalo postepeno uvoditi i na nižim nivoima obrazovanja, kako bi se razbio monopol državnih škola, podstakla konkurencija (plaćanje po učeniku a ne po nastavniku) i podigao kvalitet obrazovanja.
Momci saborci, iste su nam pozicije. Ipak, ima jedna sitnica> jeste li videli nekada uzivo prosvetne sindikalce u pregovorima? Ja jesam, i mogu vam samo reci da su podjednako zastrasujuci kao tamilski tigrovi...
A na koji način bi se podstakla konkurencija između privatnh i "javnih" fakulteta preko dodeljenih vaučera?
Vaučeri bi obezbedili studentu, ili učeniku, slobodan izbor škole/fakulteta. Prosvetne ustanove koje ne privuku dovoljan broj đaka/studenata, bankrotirale bi i bile zatvorene, a one koje privuku veći broj otvarale bi nova odeljenja i zapošljavale nove nastavnike. Svejedno radilo se o privatnim ili "javnim". Onaj ko bolje radi nastavljao bi dalje, a onaj ko ne, gledao bi da sebi nađe drugi posao. Vrlo jednostavno. A u prelaznom periodu, dok se jasno ne vidi ko je ko i kakav record ima, država bi morala da nadgleda i jedne i druge i pobrine se da se "školom" ne naziva nešto što to uopšte nije, tj. da se održi bar minimum kriterijuma.
Tvoj predlog sa vaučerima izgleda potiče od ideje da se poveća kvalitet nastavničkog osoblja putem simulirane konkurencije. Ok.
Prvo pitanje, koliko vremena treba da prođe dok se ne iskristališu super-profesori u čitavom tom tržišnom tumbanju tamo-amo?
Drugo pitanje, čini se poslednjih godina da su studenti ti koji idu linijom manjeg otpora...čim ne mogu da polože ispite i da ispoštuju pravila igre odmah se dižu na ustanak...ok, sad će još i vaučere da dobiju da mašu sa njima...
Treće pitanje, a šta sa našim feudo-profesorima koji će čitavu stvar da iskoriste za ličnu estradu u fazonu kao ceca, ne znam da pevam ali ok imam sise... ima mnogo šibicara po našim profesorskim katedrama...
Lighthouse je sam rekao da država treba da nadgleda "minimum kriterijuma" u početku. Glavna mantra je da se država svede na minimum, a sad vidim "noćni čuvar" se poziva da malo prošeta i po jutru...
Probacu ja da odgovorim.
1. Sto se vremena tice, verujem da treba da prodje mnogo vremena (recimo, 10-ak godina), ali je to svakako manje nego da se zadrzi sustinski monopol drzavnog univerziteta.
2. Sto se mene tice, studenti su uglavnom u pravu. Ja ne mislim da su studenti krivi sto studiraju 10 godina. Uz mnogo manji napor (sto znam iz licnog isksustva) na Zapadu sustinski ne mozes da padnes ispit. Ja recimo jesam ovde zavrsio faks za 4 godine, ali ne poznajem nikog drugog da je tako nesto uradio. A nemoguce je da su SVI lenji i glupi.
3. Sustina i jeste da se ti sibicari najure, ili da predaju na nekim losim fakultetima, cije ce se diplome tako i vrednovati (na trzistu rada, naravno). Takodje, ja sam predlozio da se ti vauceri mogu koristiti i u inostranstvu - u Zagrebu, ili Sarajevu, na primer. To drasticno povecava konkurenciju odmah, pre nego sto se otvore novi fakulteti.
4. Ja ne mislim da drzava treba da nadgleda bilo sta. Jedino sta drzava treba da nadgleda je pri zaposljavanju u drzavnu sluzbu, gde neki kriterijumi moraju postojati. Ako neko hoce da zaposli nekoga ko je zavrsio Visu skolu za marketing u Malom Crnicu, gde se diploma dobija posle nedelju dana vecernje skole, ja nemam nista protiv. Ako neko hoce da plati nesto toj skoli za tako nesto, takodje nemam nista protiv. Ali, imao bih protiv da recimo Ministarstvo turizma zaposli tako neku osobu i prizna joj tu visu skolu.
Sto se sindikata tice, slazem se da je to osnovni problem. Medjutim, siguran sam da postoji nacin da se oni podmite.
Ovo je sjajno: "a sad vidim "noćni čuvar" se poziva da malo prošeta i po jutru..." :)
Inače se slažem sa Markom i Lighthousom, treba da se napravi razlika između državnog finansiranja i državne proizvodnje obrazovanja, proizvodnja je mnogo gora.
Inspektore,
Na prva tri pitanja je Marko dao odgovore kakve bih i ja dao, manje-više. Što se države kao noćnog čuvara tiče, idealno bi bilo da ona to postane. Ali ona je sada 24-časovni gospodar. Bila bi velika promena nabolje da umesto toga odmah postane ne više nego 24-časovni čuvar. Pa posle toga noćni, jutarnji i večernji čuvar. A u idealnoj, asimptotskoj budućnosti, isključivo noćni čuvar. Dakle mislim da u prelaznom periodu država može da ima ulogu nadzornika. Mislim, za razliku od Marka, čak i da treba, da bi se pre "tumbanja" svakom dala šansa da veže pojas, uspori, ubrza ili dobro pogleda znake pored puta.
Brucoši od devetnaest godina ne znaju ništa o svojoj budućoj profesiji pa nisu ni u stanju da prave izbore izmežu kvaliteta ovog ili onog fakulteta. Moraće da se oslone na čuo sam i video sam kao i na roditeljsku brigu.
Osim toga, njihove preference nisu samo kvalitet profesionalnog obrazovanja, nego u uslovima ekonomske krize i blizina fakulteta mestu stanovanja, njegova reklama (koja nema veze sa kvalitetom) i naravno cena studiranja.
Da, još nešto, na šta je Slaviša skrenuo pažnju. Državno finansiranje nije isto što i državna proizvodnja obrazovanja.
Drugo se lako pobija obiljem dokaza, širom sveta, o boljoj prosečnoj efikasnosti privatnog od državnog školstva. Dakle, skoro da nema dileme ko bi dobio u tržišnoj utakmici privatnih i državnih izvođača obrazovnih radova.
Drugo je pitanje finansiranja obrazovanja - ta rasprava je složenija jer je, pored ostalog, i moralna, a svakako zadire u samu srž liberalizma i različitih shvatanja slobode i ljudskih prava. Najkraće rečeno, moj stav je da država treba da 100% finansira obrazovanje na samom početku, a oko 0% na kraju obrazovnog procesa. Osnovna škola (kolika bila da bila) besplatna za svakog krajnjeg korisnika, a magistarske studije da se plaćaju 100% privatnim, bilo živim bilo kreditnim novcem krajnjeg korisnika. Između toga, postepen prelazak na lično/privatno-kreditno finansiranje, na osnovu pokazanog u prethodnom delu školovanja gde su svima bile date koliko-toliko jednake šanse bez obzira na poreklo.
Brucoši od 19 godina će morati početi da se navikavaju da od njih zavisi i da ne mogu ostati deca do tridesete. Kao što 19-godišnjaci u mnogim zemljama dobro znaju šta koji fakultet nudi, spremni su da putuju vozom dva-tri sata do njega svaki dan a da još i rade noću kako bi skupili za školarinu. Upoznao sam tuceta takvih iz raznih azijskih zemalja. Ti momci i devojke stvarno grizu, i zato će u sutrašnjoj globalnoj utakmici da imaju prednost pred razmaženom, iako u razvijenijoj zemlji odraslom, decom kojoj je problem prevoz od Batajnice do Kumodraža.
Uzmimo konkretan primer.
Veselinov i Vasiljević. Obojica su profesori ekonomije na FPN-u.
Veselinov je miljenik kod brucoša. Knjiga ima jedva 180 strana. Njegova predaja znanja je oskudna, nepotpuna, neprecizna i često netačna.
Vasiljević je relativno odbojan. Ali njegovi udžbenici i poznavanje ekonomije su kvalitetni.
Dakle brucoši su relevantni za ocenjivanje profesora?
Ja ipak mislim da selekciju profesorskog kadra može da izvrši menadžment fakulteta bilo privatnog bilo javnog s obzirom na svoju biznis politiku i ciljeve daljeg razvoja obrazovanja.
Inspektore, nije sporno da brucoši ne treba da biraju profesora nego univerzitet, fakultet i smer (pa i smer može kasnije, na drugoj ili trećoj godini). Kao što kad biraš letovanje biraš agenciju i određeni aranžman (a fakultativne izlete kasnije, na licu mesta), a ne biraš koji će vodič da te vodi.
Ali, loš vodič već iduće godine za agenciju znači par putnika manje. Lošeg profesora će studenti možda prepoznati, nažalost, tek kroz 5-10 godina, i onda teškom mukom popunjavati rupe u bazičnom obrazovanju umesto da za to vreme idu dalje u struci. Ipak, kad tad izbija na videlo ko vredi a ko ne, i univerziteti/fakulteti o tome moraju voditi (i vodili bi da im od toga išta zavisi) računa na vreme.
Sustina je da je moguce da losi profesori opstanu i u novom (za sada imaginarnom) sistemu. Ali je ta mogucnost mnogo manja nego sada. Niko ne tvrdi da bi takav sistem bio idealan - tvrdimo samo da bi bio bolji od sadasnjeg.
I ne samo to. Mislim da bi bio mnogo bolji od prosecnog sistema u Evropi. Siguran sam da, kada bi se takav sistem uveo, za 20 godina bi i studenti i profesori iz Evrope dolazili ovde da studiraju/predaju. Na engleskom, naravno.
Ali, da odem korak dalje... Mislim da drzavne univerzitete/fakultete/vise skole u perspektivi treba privatizovati. Posto pretpostavljam da cete se sloziti, pitanje za vas je kako? Klasicna prodaja kapitala? Izdavanje imovine profesorima? Podela akcija profesorima? Da li je to negde uopste radjeno?
Moze i tiha eutanazija, postepeni prestanak subvencija drzavnim skolama, sto ih cini skupljim. To dovodi privatne u ravnopravan polozaj, postaju bolji, studenti koriste vaucere kod njih, itd. Profesori malo strajkuju, a onda pocnu da prelaze na privatne fakultete. Na kraju se proda zgrada.
Bliži sam rešenju koje predlaže Slaviša. Jednostavno, dovesti državne i privatne škole u što je moguće više ravnopravan položaj, pa ili neka pobedi bolji a onaj ko bude znatno lošiji i ne nađe nijednu tržišnu nišu neka propadne, ili, ako nekim slučajem jesu jednako dobri, neka egzistiraju jedni protiv drugih. U oba slučaja, konkurencija državnih i privatnih fakulteta i škola među sobom i između sebe može doneti samo bolji kvalitet obrazovanja.
khm..khm.. o kakvoj se ovde konkurenciji između javnih i privatnih fakulteta radi kada slaviša već ima skicu kako da razbije ove prve...
Post a Comment