Pe nego što konačno završim SRS - Uspon projekta SNS, moram malo napisati o Reality Srbiji. Svako ko bi da zabranjuje reality show, pod bilo kojim razlogom, vodeći se brojnošću ili elitizmom može da dođe u situaciju:
1. Da se demokratski zabrane dosadne emisije o tamo nekoj kulturi ili obrazovanju od strane većine kojoj je bitnije šta prostituke i ocvale pevaljke imaju da kažu na neku temu.
2. Da se demokratski odluči o bilo kojoj ličnoj slobodi, recimo ako nekome branite da sluša mudrosti Ekrema Jevrića ili Maje Nikolić, isto tako većina može donesti nezamislivo glupe odluke, na primer da je homoseksualizam bolest, da su manjine građani drugog reda, da je batina iz raja izašla i tako dalje... Imali smo primere takve neposredne demokratije, na primer 1998. godine.
Svako ima slobodu da bira šta će da gleda. Misliti da će neko, kome su Zmaj od Šipova ili Miki interesantni i kojima posvećuje svoje vreme, gledati nešto pametno ako se reality ukine, nije baš preterano pametno. Neotuđivo je pravo da se bude glup, baš kao što je i neotuđivo pravo da se bude pametan. A čuditi se popularnosti koje reality uživa u Srbiji, pored istorije naših političkih izbora je zaista za čuđenje. Konačno upirati u reality, a propustiti da se upre u politčke odluke koje od Srbije prave istinsku banana državu trećeg sveta, govori o odustvu fokusa šta su stvarni problemi. Upirati u zabranu reality show, a ne upirti u neslobodu medija koja je veća nego 1990-ih je posebno interesantan fokus na periferne probleme.
1. Da se demokratski zabrane dosadne emisije o tamo nekoj kulturi ili obrazovanju od strane većine kojoj je bitnije šta prostituke i ocvale pevaljke imaju da kažu na neku temu.
2. Da se demokratski odluči o bilo kojoj ličnoj slobodi, recimo ako nekome branite da sluša mudrosti Ekrema Jevrića ili Maje Nikolić, isto tako većina može donesti nezamislivo glupe odluke, na primer da je homoseksualizam bolest, da su manjine građani drugog reda, da je batina iz raja izašla i tako dalje... Imali smo primere takve neposredne demokratije, na primer 1998. godine.
Svako ima slobodu da bira šta će da gleda. Misliti da će neko, kome su Zmaj od Šipova ili Miki interesantni i kojima posvećuje svoje vreme, gledati nešto pametno ako se reality ukine, nije baš preterano pametno. Neotuđivo je pravo da se bude glup, baš kao što je i neotuđivo pravo da se bude pametan. A čuditi se popularnosti koje reality uživa u Srbiji, pored istorije naših političkih izbora je zaista za čuđenje. Konačno upirati u reality, a propustiti da se upre u politčke odluke koje od Srbije prave istinsku banana državu trećeg sveta, govori o odustvu fokusa šta su stvarni problemi. Upirati u zabranu reality show, a ne upirti u neslobodu medija koja je veća nego 1990-ih je posebno interesantan fokus na periferne probleme.
