Gruzijski automobili

Danas sam od druga koji ide u Gruziju s vremena na vreme čuo vrlo zanimljivu priču - glavni izvozni proizvod Gruzije su automobili. Kako automobili, kad Gruzija nema nijednu fabriku automobila?

Pa, radi se o reeksportu - Gruzija je usled vrlo liberalne trgovinske politike postala centar trgovine polovnim automobilima u kavkaskom, čak i centralnoazijskom regionu. Gruzijski uvoznici uvoze velike količine automobila, sređuju ih (naročito japanske automobile, kojima treba i da prebace volan na levu stranu), a zatim ih izvoze državama u okruženju. Kaže mi drug da svuda po Gruziji ima malih radionica koje se ovime bave.

Elem, guglovao sam malo pre i izašlo je dosta sajtova koji o tome pišu. Otišao sam i na sajt gruzijskog zavoda za statistiku, evo najnovijih podataka:

Dakle, celih 25% izvoza čine automobili (što je oko 550 miliona dolara). Ne verujem da postoji neka zemlja na svetu kojoj automobili imaju toliko učešće u izvozu.

Naravno, radi se o reekportu, što znači da rast izvoza "vuče" i rast uvoza, ali pogledajte šta se desilo:

Svakako da dobar deo automobila ostaje i u Gruziji za domaće tržište, ali je meni neverovatno da će oni za neku godinu verovatno imati i suficit u trgovini automobilima, a da nemaju nijednu klasičnu fabriku automobila.

U ovom kratkom članku piše da u gruzijskoj "auto industriji" radi 15.000 ljudi. To je nekoliko puta više nego što ih radi u kragujevačkom Fijatu.

Dva pogleda na tržište

Podstaknut raspravama oko prethodnog posta hteo bih da napravim razliku između dva nešto različita pogleda na kapitalizam i tržište.

Prvi je jednostavniji, razumljiviji i rašireniji. Na tržište gleda kao na arenu, na ring, na konkurenciju kao na takmičenje, borbu za opstanak. Na kapitalizam gleda kao na darvinističku borbu gde najbolji preživljavaju. Opravdanje za ovaj sistem su jednaka sloboda koja imaju svi i mogu da se u ringu okušaju. Ko uspe neka preživi i profitira, ko ne uspe neka propadne.

Drugi pogled na tržište je kao iznad svega mehanizam dobrovoljne kooperacije, način mobilizacije pojedinačnih doprinosa i koordinacije različitih ciljeva  koja za rezultat ima generalno povoljne posledice za sve. Ovo ne isključuje konkurenciju, konkurencija je neizostavno deo procesa. Ali suštinu tržišnog sistema ne vidi u opstanku jačih i nestanku slabijih, nego u razmeni i saradnji, u uključenosti velikog broja pojedinaca u proces kreacije. Opravdanje za tržišni sistem onda nisu samo jednake slobode ili pravo da se zadrži profit, mada se i to podrazumeva, već povoljni rezultati koje ovakav sistem spontane koordinacije postiže. 

Mislim da prvo viđenje ne treba posebno braniti. I dobar deo poklonika i neprijatelji slobodnog tržišta, upravo tako razumeju proces. Dežurni kritičari kapitalizma najčešće uopšte ne razumeju drugo i imaju na umu isključivo prvo gledište. Međutim i neki vatreni pobornici tržišta i kapitalizma, poput Ajn Rend, takođe nastupaju za pozicija prvog gledišta. 

Aspekti koje drugi pogled potencira su ono što stvarno treba razumeti, to je ono što stavrno objašnjava ekonomsku efikasnost kapitalizma i što ga čini i intuitivno pravednim i poželjnim sistemom. Kod prvog viđenja, tržište može da bude i igra sa nultom sumom, u kojoj dobitak za jednog uvek znači gubitak za drugog. To ne bi promenilo stvari, jer i tako nešto bi jednako bilo opravdano istim pravima i slobodama, bolji bi svejedno u takmičenju pobedio. Ali drugo viđenje ima na umu da se u tržišnoj ekonomiji ustvari radi o igri sa pozitivnim zbirom, o rastu i kreaciji, gde svi, mada ne i svi jednako, nešto dobijaju. 

Prvo, takmičarsko viđenje, stavlja akcenat na opstanak najboljih. Drugo viđenje stavlja akcenat na asocijaciju putem razmene. Rikardov zakon komparativnih prednosti kaže da i manje efikasni, konkretno manje konkurentne zemlje, mogu jednako biti uključene u sistem međunarodne trgovine i od toga profitirati. Rikardov zakon komparativnih prednosti je samo poseban slučaj onoga što je Mizes zvao opštim zakonom asocijacije među pojedincima. Poruka ovog zakona je da u tržišnom sistemu ne morate nikoga pobediti i potući konkurenciju -- možete, ali sa stanovišta celog sistema poenta nije u tome. Manje efikasni nisu eliminisani, već jednako uključeni u saradnju. I najmanje konkurentna zemlja na svetu će biti izvoznik, kao što će i najmanje konkurentan radnik na slobodnom tržištu rada imati posao. Takmičenje je važan aspekt tržišta, ali takmičenje i uopšte želja da se bude bolji i napreduje je prirodni ljudski instinkt prisutan u bilo kom sistemu, pa ne ostvaruju svi sistemi jednake rezultate. Ono što odvaja sistem slobodnog tržišta od alternativa je stepen asocijacije, saradnje i nalaženja zajedničkih interesa u podeli rada.

Razmislite o reči "konkurencija" na trenutak -- tu je srpski jezik u prednosti nad engleskim. Na engleskom se ono što mi zovemo konkurencija kaže "competition" i bukvalno znači "takmičenje". Srpski, preko italijanskog, u kontekstu tržišta ne koristi reč takmičenje, već upravo "konkurencija" -- ista reč bi na engleskom, "concurrence", značila nešto kao "slaganje". Obe stvari naravno dolaze iz latinskog korena, ali dok je engleska reč bliža našem prvom viđenju tržišta, srpsko-italijanska reč "konkurencija" je, barem u izvornom značenju, bliža ovom drugom; ne radi se o pukom takmičenju, već o dosta složenijoj pojavi, o procesu usklađivanja različitih interesa kroz razmenu i asocijaciju.