Poštanska kočija

Nedavno sam ponovo gledao jedan od klasika vesterna, John Fordovu "Poštansku kočiju" (Stagecoach), iz 1939 godine.

Obično se film "Tačno u podne" sa Gari Kuperom u glavnoj ulozi smatra klasičnim "levičarskim" ostvarenjem, zapravo nekom vrstom implicitne kritike makartizma u Americi (dok je recimo "Rio Bravo" sa Džon Vejnom klasični "desničarski" odgovor na "Tačno u podne").

Međutim, pri gledanju "Poštanske kočije" shvatate da je taj film zapravo manifest progrestičke ideologije u Americi; on je toliko doktrinaran i ideološki da ponekad liči na dečju slikovnicu. Radnja je ukratko sledeća: poštanska kočija ide za grad Lordsburg, preko teritorije pobunjenih Apača, prevozeći raznoliku "galeriju tipova" američkog divljeg Zapada, a zapravo američkog društva. Način na koji su ti likovi formirani otkriva John Forda, nepogrešivog levičarskog doktrinara koji svojim filmom želi da pošalje prevashodno jednu političku poruku (iako će u jednoj prilici ironično reći da on poruke šalje poštom, a ne putem filmova, i što su ga uprkos deklarisanom progresizmu, kasnijih godina često sumnjičili da je pod uticajem John Waynea i Jamesa Stewarta s kojima se družio i snimao filmove i sam pomalo "skrenuo udesno").

Likovi u ovom filmu su skoro matematički precizno podeljeni u dve grupe - izrazite pozitivce i izrazite negativce. Logika karakterizacije svih likova je vrlo jednostavna - oni koji pripadaju "establišmentu", "višim klasama drustva" i tradicionalnoj Americi su negativci i čak zlikovci, a pripadnici marginalnih grupa ili onih koje društvo kriminalizuje, su izraziti pozitivci, esencija dobrote i ljudskosti. Zapravo jedini pravi pozitivci u filmu su kurva, doktor-pijanac i bivši robijaš koji hoće da se osveti ubicama oca i brata. Jedini neutralni lik, gospođa Malori koja je ćerka južnjačkog generala je zapravo samo oruđe putem koga će ovi politički pozitivci da još zornije demonstriraju svoju neviđenu humanost i dobrotu. Ta gospođa koja putuje kočijom da bi se pridružila mužu i koja učestvuje u velikom broju dijaloga zapravo je potpuno nevažna. Ona je reditelju potrebna samo da tokom puta rodi dete što će doktoru i kurvi omogućiti da se istaknu svojom brigom za nju ali i dete, a razbojniku da shvati da briga bivše kurve za dete dokazuje da je ona prava žena za njega. Gospođa Malori niti ima ikakav karakter, niti saznajemo šta se s njom i njenim mužem na kraju zbiva - ona je tu samo da bi mogla da promeni mišljenje o problematičnim likovima koje Ford želi da glorifikuje i time tu glorifikaciju dodatno potcrta i ojača. Ringo Kid, razbojnik, koga glumi Džon Vejn kompletira trijadu pozitivaca sa dna socijalne lestvice: Da ne znate iz konteksta da je Ringo ubica i razbojnik upravo izašao iz zatvora pomislili biste da je srednjovekovni vitez. Ne zna se da li je više nadahnut plemenitošću ili pravdoljubljem. Kao što se za Dalas, kurvu iz nekog bordela, ne zna da li je humanija prema ljudima uopšte ili tankoćutnija i istančanija u odnosima s muškarcima. Da ne znate prvi deo priče pomislili biste da je Mihailovićeva Petrija i Sena iz "Oca na službenom putu" istovremeno! Naravno, pogađate da se ovo dvoje simbola progresivne Amerike zaljubljuju i da se njihova priča lepo završava (pošto plemeniti razbojnik prethodno pobije zlikovce u Lordsburgu, a šerif, kao i svaki progresivni šerif, progleda mu kroz prste iz razloga višeg interesa (kreativnog tumačenja living Constitution danas bi rekli Fordovi istomišljenici), i pusti ga da pobegne sa svojm nevestom.

Naravno, nećete mnogo lutati ni u identifikovanju glavnih negativcaca - to su biznismen (bankar) i Južnjak, kockar i revolveraš, koji se u ratu borio u puku oca gospođe Malori. Bankar beži u Lordsburg, na kraju saznajemo, zbog optužbi za proneveru (i biva uhvaćen, a i kako bi). Inače, on je američki patriota (ponosan je na momke u konjici koji prate kočiju) i zagovornik minimalne vlade. U raspravama u samoj kočiji ogorčen je na federalnu birokratiju, visoke poreze i veliku regulaciju biznisa ("oni misle da ja ne umem da vodim svoje knjige"). Misli da političari umesto da štite biznis mešaju se u njega, i zagovara da biznismen dođe na čelo vlade. Dakle, lik sa takvim političkim ubeđenjima predstavljen je kao matori, antipatični, bezosećajni debeljko, lopov, prevarant, bigot, nesposoban za minimalno milosrđe i empatiju. Jednom rečju, zagovornik laissez-faire iz marksističkih bukvara. Drugi arhinegativac je južnjački aristokrata i separatista koji je postao kockar i revolveraš posle Građanskog rata. Za razliku od humanog i osećajnog doktora Buna, koga je iskustvo rata na strani Severa psihički uništilo te je postao akoholičar, ali nije uništilo njegovu toplu ljudsku, ali i progresivnu suštinu (još uvek mu oči zasijaju kao se pomene Linkoln), Hitklif (južnjak) je ubica s leđa (a ne plemenit i uzvišen ubica kao Ringo), što jasno metaforički pokazuje suštinu južnjačke pobune.

Jednom je Mirko Kovač napisao da prezire filmaše jer smatra da su ogromna većina njih glupaci, tročetvrtinske glave i polupismeni ljudi koji zaziru od literature i filozofije. John Ford je jedan od najboljih režisera svih vremena koji je uticao na generacije. Ipak, njegove političke konstrukcije i poruke su toliko smešne, predvidive, nemaštovite, providne i glupo-tendenciozne, da skoro poverujem u tu kovačevsku mudrost...

Oni sa bržim internetom film mogu skinuti ovde besplatno. Mogu se naći i srpski i engleski titlovi na internetu lako. Uživajte.

Globalni rizici

Lepo je kada neku zanimljivu knjigu uređuje naš čovek. Tako je Milan Ćirković (koji radi u beogradskoj opservatoriji, a ima i blog na B92) jedan od urednika zbornika "Globalni katastrofalni rizici". Knjiga predstavlja skup eseja o velikom broju rizika sa kojima se čovečanstvo suočava, od prirodnih katastrofa, poput globalnog zagrevanja ili erupcija supervulkana, do globalne totalitarne vlade.

Knjiga samo što je izašla i meni lično deluje veoma zanimljivo (uvod možete pročitati ovde). Milan Ćirković takođe deluje kao zanimljiv lik, što govori i moto koji mu stoji na sajtu: "Najveći je uspeh zamagliti liniju između posla i igre." Koliko vidim, Milanu to uspeva.

Jedan od često pominjanih ekonomista na ovom blogu, Bryan Caplan, je autor poglavlja o mogućnosti formiranja globalne totalitarne vlade. Na temu odnosa globalne vlade i globalnih rizika, Caplan kaže (a ceo tekst je sjajan):

"Jedna od najvećih lekcija u istoriji totalitarizma je da su umerenost i tromost u delovanju veoma potcenjeni. Malo problema na kraju ispadne toliko nepodnošljivo kao što se činilo u početku, a i mnoga rešenja su često bila lošija od samog problema. Na primer, države koje nisu ništa radile u borbi protiv siromaštva tokom 20. veka su često postajale bogate kroz postepeni ekonomski rast. Sa druge strane, države koje su vojevale totalni rat protiv siromaštva najčešće su, ne samo ugušile ekonomski rast, već i gladovale.

Imajući to na umu, jedan posebno zastrašujući scenario je da preterani kataklizmički strahovi postanu opravdanje za uvođenje svetske vlasti, trasirajući put za neanticipiranu globalnu katastrofu: totalitarizam. Oni koji pozivaju sve zemlje sveta da se ujedine protiv neke opasnosti treba ozbiljno da razmotre mogućnost da je samo ujedinjavanje država zbog rešavanja problema veća opasnost nego sam problem."