Lovačke priče

Blic danas piše o lovačkoj mafiji. Grupa lovaca se žali na korupciju u Lovačkom savezu Srbije. Kažu da funkcioneri saveza od 2,5 miliona evra koliko primaju od članarina ne potroše sve na kupovinu fazana već i na kupovinu stanova koji se, iz nekog razloga, ne nalaze na listi za odstrel.

Ovu inicijativu je pokrenulo dvadesetak udruženja od ukupno 227 koliko ih ima u Lovačkom savezu Srbije. U statutu piše da LSS organizuje skupštine na kome bi nezadovoljni lovci mogli da smene nepošteno rukovodstvo. I tu bi mogao da bude kraj priče, ali nije.

Korupcija u lovstvu je posledica sistema. Sva lovišta su državna ali ih država daje na korišćenje udruženjima ili savezu. Kako imovina praktično nije ničija naravno da se javlja problem korupcije. Privatno vlasništvo je efikasno rešenje. Državna lovišta bi mogla biti privatizovana ili ako ne zemlja onda bar životinje. Vlasnik bi naplaćivao usluge lova i vodio računa o svom proizvodu. Kako bi vlasnik vodio računa o životinjama koje žive slobodno u šumi je njegov problem. Kada bi sva lovišta i životinje bili privatni, savez ukoliko bi još postojao, bi isključivo bio servis vlasnicima. Čisto sumnjam da bi u tom sistemu bilo korupcije a i da je bude korupcija bi bila isključivo problem vlasnika, a ne i problem 100,000 lovaca. Oni bi u tom slučaju mogli isključivo da se fokusiraju na ono što najviše vole da rade, a to je ubijajanje životinja.

Inače, jedan od većih problema i u srpskom lovstvu su lovokradice. Privatno vlasništvo je dokazano najbolje rešenje. U Zimbabveu je tek privatno vlasništvo nad slonovima sprečilo istrebljenje ove vrste. I konačno, žito nije jedini proizvod za koji je zabranjen izvoz. Zakon o lovstvu u članu 51 navodi listu trofeja koje je zabranjeno izneti iz Srbije.

Monopol

Kada su igrali Monopol na Trgu republike, mladi LDP su hteli da metaforično prikažu kako funkcioniše jedna monopolizovana ekonomija. Igra Monopol je međutim loš primer. Ona nije ni nalik tržišnoj igri u stvarnosti. Monopol je nastao u doba američkog progresivizma, kada intelektualci zaslepljeni bogatstvom kapitalista kao što su Rockefeller, Vanderbilt ili Carnegie nisu videli boljitak koji oni svojim biznisom donose celoj zemlji. U isto vreme kada i prva antimonopolska praksa (1890 - 1914). Nastao u atmosferi neprijateljstva prema krupnom kapitalu, Monopol kao igra sadrži neke zablude tipične za nerazumevanje tržišnog procesa.

Monopol je igra sa nultim zbirom. Cela igra je u trasnferima, jedan igrač zarađuje novac samo ako ga drugi gubi. U stvarnosti je suprotno. Tržište je igra sa pozitivnim zbirom, jer do razmene dolazi samo ako donosi dobit svim učesnicima. Tržišna razmena kreira dodatnu vredost za sve učesnike, čak iako je jedan od njih potpuni monopolista.

Na stvarnom tržištu transkakcije su dobrovoljne, dok se u Monopolu svaka transakcija zasniva na prinudi - kada igrač stane na neko polje, on vlasniku polja mora da plati određenu sumu. Tako Monopol ustvari više podeća na oporezivanje od strane države, nego na transakciju između dva igrača na tržištu.

U stvarnom svetu odluku o tome šta i koliko će se proizvoditi ne donose proizvođači ili trgovci, nego potrošači. Biznis samo reaguje na zahteve potrošača. Monopol je sa druge strane igra proizvođača. Vlasnik polja gradi kuće i hotele samoinicijativno i onda naplaćuje prolaz. U stvarnosti, uspeh na tržištu se ne postiže reketiranjem, nego borbom za potrošače nižim cenama.

Igra je možda dobra, ali je metafora se ekonomijom loša. Kada se ima u vidu da Monopol igra stotine miliona ljudi širom sveta, ova igra je nanela veću štetu shvatanju tržišne ekonomije nego Joe Stiglitz i Naomi Klein zajedno.