Sudovi kao nužno zlo

Današnji citat dana, "Opasno je biti u pravu kada je država u krivu" je sjajan uvod za tekst iz Blica: Luka „Beograd“ je dobila po treći put sudski spor protiv grada u vezi sa imovinskim odnosima koji su vođeni poslednjih šest godina, ali isto tako grad ne odustaje od svojih zahteva da dođe do predmetnog zemljišta pravnim ili drugim putem jer je svestan njegove atraktivnosti. Uvod u novi politički kurs nametnuo je i sam Boris Tadić svojim izjavama da je došlo vreme kada kompanije moraju da iskažu društvenu odgovornost, te ako to ne preduzimaju, neko će morati da ih podseti na to.

Da li Đilas i Tadić (kao nekada Dinkić u vs. Astra banke ili Radiodifuzni savet vs. BK televizije) stvarno misle da rade u interesu građana ako odbijaju da sprovedu sudske odluke? Da li kao i Richard Nixon misle da predsednik ne može da uradi ništa nezakonito? Da li kao Tito smatraju da ne moraju da se pridržavaju zakona kao pijan plota?

Bez obzira ko je vlasnik Luke Beograd i na koji način je izvršena privatizacija ovog preduzeća, Đilas radi protiv interesa građana Beograda ako ne sprovodi sudske odluke. Naravoučenije ove priče je da je pravo kao i pravda krajnje subjektivna kategorija i da sudovi služe samo kao fasada vladavini prava čije odluke ne predstavljaju ništa više do interesantnog mišljenja o određenom sporu. Voleo bih da Međunarodni sud pravde donese odluku da je proglašenje nezavisnosti Kosova nelegalno da bih mogao da posmatram naše političare kako se zalažu za promociju vladavine prava.

Socijalista amater

Ivan Marović ima interesantno zapažanje; tvrdi da je Obama socijalista amater. Naime, samo bi amater nacionalizovao preduzeća koja ostvaruju gubitak. Umesto da se ugleda na prekaljene socijaliste iz Rusije ili mlade lavove iz Južne Amerike, koji nacionalizuju isključivo najprofitabilnija preduzeća koja se bave proizvodnjom i preradom nafte Obama kupuje banke i osiguravajuća društva pred bankrotom koje bi svaki ugledni socijalista pustio da propadnu. Amaterski, nema šta.

Oglasom protiv suvereniteta

Ministar za Kosovo je zatečen pošto je Blic objavio oglas kosovske agencije za privatizaciju:
Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo i nije normalno da u beogradskim novinama izlaze dokumenta sa grbom i imenom Republike Kosovo?! Ovo je strašan skandal! Sramota! Zaista nemam reči! Šokiran sam! Ne znam koliko to košta, ali bez obzira na pare, ovo je grdna sramota! Ovim bi moralo da se pozabavi Ministarstvo kulture, u čijoj su nadležnosti mediji...

Sa njim se slaže i sam urednik Blica dok istaknuti radikali tvrde da se time podriva i ustavni poredak zemlje. Apsolutno niko nije stao u odbranu slobode govora koja je valjda takođe predviđena ustavom. Razumem zašto pojedinci smatraju da je objavljivanje ovakvog oglasa sramota ali tražiti cenzuru i kažnjavanje medija, što i radi pomenuti ministar, je daleko tužnije.

Novi blog o Telekomu

Proverite odličan blog jednog našeg čitaoca i posebno poslednji tekst o Telekomu sa detaljnom analizom cena i usluga. Evo zaključka:

Rešenje za prestanak takvog jednog vida suptilne pljačke je samo u totalnoj liberalizaciji tržišta fiksne telefonije bez ikakvih uslova, kvota, pravilnika, frekvencija i ostalih oktroisanih papirologija koje se proizvode pod izgovorom da koriste državi, a u praksi svima nanose štetu. I upravo je u tome kvaka sa svim našim javnim preduzećima i državnim firmama, agencijama i javnim servisima. Svi oni se osnivaju dekretima političke elite, finansiraju, subvencionišu ili kreditiraju iz budžeta, a sve pod visoko uzdignutim barjakom javnog interesa. Ali kad pokušamo da dokučimo šta je taj javni interes, da li je on jednak zbiru svih individualnih interesa dolazimo do nejasnih rezultata. Niti je iko zadovoljan radom takvih ustanova (u najboljem slučaju, ljudi su prema njima indiferentni) niti se zna koga se može pozvati na odgovornost za nerad i nemar, za pljačku i razbojništvo.

Krugman vs. Mankiw 2

Rasprava između Krugmana i Mankiwa se svodi na pitanje da li je vremenska serija američkog BDP-a trend-stacionarna ili ima jedinični koren. Pretpostavljam da mnoge ovaj post neće zanimati, ali se nekako osećam prozvanim budući da mi je tema na diplomskom upravo bila Stohastički i deterministički trend. Pod naizgled beznačajnom tehničkom raspravom krije se suštinska rasprava oko prirode ekonomskog rasta i poslovnih ciklusa.

Prvo kratak uvod o tome šta znači stacionarna serija i zašto je potrebno serije "stacionirati". Poenta je da manje-više sve ekonomske serije imaju neki dugoročni trend. Problem sa time je da ako pokušavaš da utvrdiš da li postoji i kakva veza između dve serije, uvek ispadne da neka veza postoji (tzv. Spurious Correlation). Zato je nužno odstraniti trendove pa tek onda videti da li serije zaista imaju ikakve veze. Da bi se serija stacionirala, bitna je vrsta trenda, odnosno da li je trend deterministički ili stohastički. Takođe, da bi mogao da "predvidiš" dalje kretanje neke serije, bitno je da znaš o kakvom trendu se radi.

Deterministički trend znači da se serija može predstaviti jednačinom u kojoj je jedina nezavisna varijabla vreme, recimo sa Y(t) = f[t] + e, gde je e nekakav slučajni šok. U ovakvom modelu, očigledno je da će Yt da raste ili opada sa protokom vremena u zavisnosti od konkretnog oblika funkcije f[t], a da su sva odstupanja od linije trenda slučajna. Ukoliko se desi da nekoliko perioda za redom e bude negativan, nema veze, možemo očekivati da će nekada i biti pozitivan nekoliko perioda za redom i da će se serija vratiti na funkciju trenda. Na prvi pogled, modeliranje bilo koje ekonomske serije ovako jednostavnom formolom deluje neozbiljno. Međutim, ako pogledate kretanje američkog BDP-a, deluje iznenađujuće blizu ove vrlo jednostavne trend linije.

Sa druge strane, serija može da ima i stohastički trend, koji se u najjednostavnijem obliku prikazuje kao Y(t) = Y(t-1) + e. Ovakva serija se naziva "slučajni hod", gde nekada malo raste, pa malo opada i tako stalno i kaže se da ima jedinični koren. Ako se sa desne strane seriji doda i neki fiksni broj a, onda serija može i da raste i da veoma liči na trend-stacionarnu seriju. Problem je u tome što je njena priroda sasvim drugačija, jer su svi prethodni šokovi "ugrađeni" u seriju i ne može se "nadoknaditi" gubitak, niti se može "izgubiti" dobitak ostvaren negde u istoriji.

Zašto je sve to bitno? Bitno je ako hoćeš nešto bitno da predvidiš, a oko toga se spore Mankiw i Krugman. A posebno je zanimljivo šta njih dvojica kažu. Umesto uobičajene levičarske priče o tome kako su poslovni ciklusi veliki problem koji zahteva angažovanje države, Krugman suštinski kaže "nakon recesije sledi period ubrzanog rasta, kako bi se GDP vratio na svoj dugoročni trend, tako da recesija ne ostavlja trajne posledice". Sa druge strane, Mankiw se slaže da će rast biti relativno visok, ali TEK kada do rasta dođe. Pošto mi ne znamo da li će do rasta ponovo doći 2010, ili tek 2015. godine, naša procena rasta u 2010. mora da predstavlja ponderisanu sredinu svih mogućih scenarija, a ne najoptimističniji slučaj.

Krugmanov argument je da sada postoji dosta proizvodnih kapaciteta koji su neupošljeni i koji mogu relativno brzo da ponovo budu upošljeni i da će to dovesti do visokih stopa rasta. I, to je verovatno tačno. Ali, pošto ne znamo da li će se to desiti sledeće godine (rast 5%) ili tek 2012. (pad u 2010. od 2%), onda treba da rast u sledećoj godini procenimo kao ponderisanu ssredinu ova dva moguća scenarija. Ako procenjujemo da su oba scenarija podjednako verovatna, onda treba da rast za sledeću godinu procenimo na nivou od 1,5%, iako znamo sa sigurnošću da on neće iznositi 1,5%.

Pošto se svi ovi brojevi svode na "mislim", "verujem" i "pretpostavljam", mislim da se pitanje može rešiti jedino opkladom. Dalje citiranje istorijskih podataka, koeficijenata korelacije i determinacije i vrednosti Dickey Fuller statistike neće razrešiti ovu raspravu.