Steve Pejovich, koji je video da se Hajekov tekst "Zasto nisam konzervativac" pominje i na Pescaniku i ovde, pitao je za misljenje o toj stvari jednog od najvecih svetskih autoriteta za Hayeka i onda mi preneo email sa odgovorom. Sledi moj prevod:
"Za Hayeka je kljucno pitanje kod jednog politickog pokreta bio njegov odnos prema upotrebi sile nad drugim pojedincima. On je shvatao da levica ima mnoge hvale vredne ciljeve, ali da je sklona autoritarizmu. Njihova sredstva porazavala su mogucnost za dostizanje njihovih ciljeva. Kljucna recenica u eseju "Zasto nisam konzervativac" je sledeca: "Dozvolite da se vratim na glavnu ideju, a to je karakteristicni komfort koji konzervativac oseca prema autoritetu i njegova briga o tome da taj autoritet ne bude oslabljen, radije nego briga za ogranicenje moci autoriteta."
Hayek je kritikovao autoritarizam bilo da je levi ili desni. Njegov koncept konzervativizma je evropski: branilac statusa i klase. Edmunda Burkea je ubrajao u liberale jer Burke je bio prijatelj slobode. Mnogi tumace Hayekovu odbranu reda kao konzervativizam, i on to, u Burkeovskom smislu i jeste. Ali njegov red ili poredak je nenameravana posledica dobrovoljnih postupaka, a nije nametnut i ne odrzava se silom. "Zasto nisam konzervativac" pojavio se kao postskript u Poretku slobode. U njegovom uvodu je citat Lorda Actona koji pita ko moze biti saveznik "iskrenih prijatelja slobode". Na kontinentu, liberali su bili toliko antiklerikalni da su se udruzivali sa levicarima (cak i komunistima) -- sto je guralo religiozne prema strankama desnice."
13 June 2009
Hajek i konzervativizam
Kategorija:
Teorija
U više navrata smo ovde raspravljali o odnosu konzervativizma i liberalizma u raznim kontekstima. Jedan od nezaoblilaznih tekstova koji se često pojavljuje u tim raspravama je čuveni Hajekov dodatak na treći deo knjige "Poredak slobode", pod nazivom "Zašto nisam konzervativac"? U njemu Hajek objašnjava razliku između konzervativizma i liberalizma, i kritikuje konzervativizam kao statičnu i zatvorenu, reaktivnu ideologiju bez originalnih ideja.
Iako je ovaj tekst oduvek bio vrlo popularan i toplo prihvaćen na raznim stranama, dva dodatna procesa pospešuju prihvatanje Hajekove vizije iz ovog teksta danas. Prvo, konzervativizam je, posebno u Americi, postao vrlo nepopularan poslednjih godina. Koalicija koja je dovela Regana na vlast se raspala, razdvajanjem na neo-konzervativizam i libertarijanizam i još nekoliko pod-frakcija. Prirodna i dugotrajna veza konzervativizma i libertarijanizma je znatno oslabila. S druge strane, i sam američki libertarijanizam više nije ono što je bio. On se približava socijalizmu. Vrlo prominentni i cenjeni libertarijanci predlažu koaliciju sa levicom, i čak koncipiraju teorijsku sintezu Hajeka i Rolsa da bi se ova koalicija omogućila. Veliki broj njih je glasao za Obamu i još 2006 podržao demokrate u izborima za Kongres.
Hajekov tekst je pravi melem na ranu ako vam je ambicija ovakva vrsta preoblikovanja libertarijanizma. O tom čudnom afinitetu prema ovom tekstu mnogih ljudi, uključujući i neke od kojih ne biste očekivali da cene Hajeka, svedoči fakt da je objavljen i na sajtu Peščanika (sumnjajući da su autorke mnogo zagrejane za Hajeka, podozrevam da Gligorov stoji iza ideje objavljivanja tog članka, no to je sada manje važno). Šta je to čime ovaj tekst čak i levičarima prianja na srce? Prvo, on je vrlo retorički oštar prema konzervativizmu. To vrlo godi uhu svih "progresivaca", čak i bez obzira na sadržaj te antikonzervativne poruke (možda bi bilo još više seksi da je Hajek napao "neo-konzervativizam", ali nije loše ni ovako). S druge strane, klasični liberali se često osećaju komforno zbog Hajekove trihotomije, gde su konzervativci i progresisti/socijalisti samo dve vrste kolektivista, a liberali jedini zagovornici slobode u centru. Ovaj tekst je mnogim ljudima prava Biblija, jer im omogućava politički korektnu i udobnu poziciju - da budu za slobodu pojedinca ali da istovremeno niko ne može da im prigovori da su mračnjaci, konzervativci, zatucani, plašljivi od promena (najcrnje optužbe koje neko u Vrlom Novom Svetu može da dobije). Ima li išta bolje nego kad možete da pokažete članak vodećeg autora koga levičari opisuju kao konzervativca, gde on kaže da nije konzervativac, i štaviše, napada ove vrlo oštro.
Ali, kada pogledate kontekst, stvar je dosta složenija sa tim člankom, i treba biti vrlo oprezan kada ga čitate iz liberalne perspektive. On je napisan kao dodatak trećem, poslednjem delu "Poretka slobode" koji je naslovljen "Sloboda u državi blagostanja". Ovaj odeljak su mnogi doživeli kao Hajekovo konačno odustajanje od principa klasičnog liberalizma i pokušaj dokaza da država blagostanja nije suprotstavljena nužno slobodi. Mizes je napisao sledeće u svojoj recenziji ovde knjige: "Unfortunatelly, third part of professor Hayek's book is rather disappointing. Here the author tries to distinguish between socialism and Welfare state. Socialism, he alleges, is on decline; Welfare state is supplanting it. And he beleives that Welfare State is under certain conditions compatible with liberty. Professor Hayek has misjudged the character of Welfare State”.
Ovaj pasus je bio pristojan zbog ogromnog ličnog prijateljstva koje je Mizes gajio prema Hajeku, i on nikad nije upotrebio neku jaču reč od ovoga. Ali, Mizesovi poznanici su tvrdili da je Mizes bio "šokiran" "Poretkom slobode" i onim što je on video kako Hajekovo potpuno odricanje od liberalizma (i u tome nije ostao usamljen do danas). Ceo treći deo Hajekove knjige je pokušaj pomirenja liberalizma i države blagostanja u više važnih tačaka. Sve ovo nije nikakva novost, ali je važno za razumevanje teksta"Zašto nisam konzervativac". Hajek, za razliku od Mizesa, nikad nije verovao u laissez-faire; u "Putu u ropstvo" on tvrdi da "ništa nije nanelo više štete liberalizmu od glupog insistiranja nekih liberala na rigidnom načelu laissez-faire", dodajući da ispravno shvaćen liberalizam nije "statična vera". Hajek je pripadao grupi "neoliberala" koji su pokušavali da reformišu klasični liberalizam i da ga prolagode realnosti države blagostanja. U istu grupu su spadali Roepke ili Henry Simons, osnivač čikaške škole koji je u knjizi "Pozitivni program za Laissez-faire" izneo manifest neo-liberalizma. U tom Simonsovom programu vidimo da njegov laissez-faire podrazumeva visoko progresivne poreze, nacionalizaciju železnice i teške industrije, te agresivnu antitrustnu politiku i zabranu ili ograničavanje reklamiranja. Hajek je entuzijastično podržao tu knjigu. On je kritikovao socijalizam, ali nije video alternativu u dogmatskom laissez-faire, već (pod uticajem Carla Poppera) u umerenom i uravnoteženom državnom intervencionizmu koji će ponovo na inovativan način izgraditi "liberalnu veru".
Pamflet"Zašto nisam konzervativac?" treba čitati u tom okviru - on je zapravo obračun sa laissez-faire liberalizmom, ne sa "konzervativizmom", i predstavlja promociju nove "dinamične" neoliberalne vere. Ima tu i tamo gestikuliranja starom liberalnom retorikom, pozivanja na Medisona, Berka, Tokvila itd, čak, da zbrka bude potpuna, i optuživanja konzervativaca za saradnju sa socijalistima, ali to su sve manje važni aspekti teksta. Glavna primedba protiv "konzervativaca" koju Hajek iznosi u ovom postskriptumu je da oni nemaju poverenja u promene, da su statični, da nemaju kreativnih načela – isti oni prigovori koje u "Putu u ropstvo" upućuje laissez-faire liberalizmu. Mnogi ljudi su bili i ostali zavedeni Hajekovom visokoparnom retorikom u ovom tekstu, i pričom da jedino liberalizam ima opšta načela putem kojih može da se suprotstavi socijalistima. Ali, kvaka 22 je što on pod "načelima" ne misli na načela laissez-faire liberalizma u konvencionalnom smislu te reči, već na laissez-faire a la Henry Simons, na "inteligentni inžinjering" i "obnovu" liberalnih ideja kroz "inovativne programe" koji će pomiriti ekstreme liberalizma i socijalizma. On nikad nije ostavljao sumnju da je to njegova ideja. Pogledajte šta on kaže: "Puno je vrednosti konzervativca koje me privlače više nego vrednosti socijalista, pa ipak za jednog liberala značaj koji on sam pridaje nekim posebnim ciljevima nije dovoljno opravdanje za to da prisiljava druge da im služe. Ne sumnjam u to da će neki od mojih konzervativnih prijatelja biti šokirani onim što će oni smatrati „ustupcima" modernim shvatanjima, koja sam učinio u trećem delu ove knjige." On jasno priznaje da on ustupke socijalizmu smatra delom "izgradnje liberalizma", a prigovore tim ustupcima u ime načela klasičnog liberalizma (poput ranije citiranih Mizesovih) - plašljivim sentimentima "konzervativaca"! Ovo je zapravo jedna jezička manipulacija, gde je njegov neoliberalni "treći put" podmenut kao istinski liberalizam, a istinski liberalizam otpisan kao "konzervatizam". Ali, ta jezička manipulacija je bila vanredno uspešna. Hajek je svojim poperovskim (re)definisanjem liberalizma kao "dinamične vere" koja ide u susret promenama, uspeo da svoje rastakanje liberalizma u welfare state konsenzusu, zapravo prikaže kao esenciju i so samog liberalizma! A da su zatucani, "rigidni" i "statični", od "promena" preplašeni zagovornici laissez-fairea koji "vuku nazad" (u mračni, XIX vek, naime) - "konzervativci", s kojima on neće ništa da ima. I to je najdublja prljava tajna ovog teksta!
P.S. Ovaj post ne treba shvatiti kao obuhvatnu kritiku Hajeka, koji je jedan od najvećih ekonomskih i političkih mislilaca 20 og veka, posebno ne knjiga poput Cene i proizvodnja, Kontrarevolucija nauke, Individualizam i ekonomski poredak, ili Kobna ideja. Ovaj post je bio posvećen manje privlačnoj Hajekovoj strani, za koju se, po nesreći, vrlo često kače mnogi dobronamerni ljudi, verujući da Hajek tu brani ono što ne brani.
Iako je ovaj tekst oduvek bio vrlo popularan i toplo prihvaćen na raznim stranama, dva dodatna procesa pospešuju prihvatanje Hajekove vizije iz ovog teksta danas. Prvo, konzervativizam je, posebno u Americi, postao vrlo nepopularan poslednjih godina. Koalicija koja je dovela Regana na vlast se raspala, razdvajanjem na neo-konzervativizam i libertarijanizam i još nekoliko pod-frakcija. Prirodna i dugotrajna veza konzervativizma i libertarijanizma je znatno oslabila. S druge strane, i sam američki libertarijanizam više nije ono što je bio. On se približava socijalizmu. Vrlo prominentni i cenjeni libertarijanci predlažu koaliciju sa levicom, i čak koncipiraju teorijsku sintezu Hajeka i Rolsa da bi se ova koalicija omogućila. Veliki broj njih je glasao za Obamu i još 2006 podržao demokrate u izborima za Kongres.
Hajekov tekst je pravi melem na ranu ako vam je ambicija ovakva vrsta preoblikovanja libertarijanizma. O tom čudnom afinitetu prema ovom tekstu mnogih ljudi, uključujući i neke od kojih ne biste očekivali da cene Hajeka, svedoči fakt da je objavljen i na sajtu Peščanika (sumnjajući da su autorke mnogo zagrejane za Hajeka, podozrevam da Gligorov stoji iza ideje objavljivanja tog članka, no to je sada manje važno). Šta je to čime ovaj tekst čak i levičarima prianja na srce? Prvo, on je vrlo retorički oštar prema konzervativizmu. To vrlo godi uhu svih "progresivaca", čak i bez obzira na sadržaj te antikonzervativne poruke (možda bi bilo još više seksi da je Hajek napao "neo-konzervativizam", ali nije loše ni ovako). S druge strane, klasični liberali se često osećaju komforno zbog Hajekove trihotomije, gde su konzervativci i progresisti/socijalisti samo dve vrste kolektivista, a liberali jedini zagovornici slobode u centru. Ovaj tekst je mnogim ljudima prava Biblija, jer im omogućava politički korektnu i udobnu poziciju - da budu za slobodu pojedinca ali da istovremeno niko ne može da im prigovori da su mračnjaci, konzervativci, zatucani, plašljivi od promena (najcrnje optužbe koje neko u Vrlom Novom Svetu može da dobije). Ima li išta bolje nego kad možete da pokažete članak vodećeg autora koga levičari opisuju kao konzervativca, gde on kaže da nije konzervativac, i štaviše, napada ove vrlo oštro.
Ali, kada pogledate kontekst, stvar je dosta složenija sa tim člankom, i treba biti vrlo oprezan kada ga čitate iz liberalne perspektive. On je napisan kao dodatak trećem, poslednjem delu "Poretka slobode" koji je naslovljen "Sloboda u državi blagostanja". Ovaj odeljak su mnogi doživeli kao Hajekovo konačno odustajanje od principa klasičnog liberalizma i pokušaj dokaza da država blagostanja nije suprotstavljena nužno slobodi. Mizes je napisao sledeće u svojoj recenziji ovde knjige: "Unfortunatelly, third part of professor Hayek's book is rather disappointing. Here the author tries to distinguish between socialism and Welfare state. Socialism, he alleges, is on decline; Welfare state is supplanting it. And he beleives that Welfare State is under certain conditions compatible with liberty. Professor Hayek has misjudged the character of Welfare State”.
Ovaj pasus je bio pristojan zbog ogromnog ličnog prijateljstva koje je Mizes gajio prema Hajeku, i on nikad nije upotrebio neku jaču reč od ovoga. Ali, Mizesovi poznanici su tvrdili da je Mizes bio "šokiran" "Poretkom slobode" i onim što je on video kako Hajekovo potpuno odricanje od liberalizma (i u tome nije ostao usamljen do danas). Ceo treći deo Hajekove knjige je pokušaj pomirenja liberalizma i države blagostanja u više važnih tačaka. Sve ovo nije nikakva novost, ali je važno za razumevanje teksta"Zašto nisam konzervativac". Hajek, za razliku od Mizesa, nikad nije verovao u laissez-faire; u "Putu u ropstvo" on tvrdi da "ništa nije nanelo više štete liberalizmu od glupog insistiranja nekih liberala na rigidnom načelu laissez-faire", dodajući da ispravno shvaćen liberalizam nije "statična vera". Hajek je pripadao grupi "neoliberala" koji su pokušavali da reformišu klasični liberalizam i da ga prolagode realnosti države blagostanja. U istu grupu su spadali Roepke ili Henry Simons, osnivač čikaške škole koji je u knjizi "Pozitivni program za Laissez-faire" izneo manifest neo-liberalizma. U tom Simonsovom programu vidimo da njegov laissez-faire podrazumeva visoko progresivne poreze, nacionalizaciju železnice i teške industrije, te agresivnu antitrustnu politiku i zabranu ili ograničavanje reklamiranja. Hajek je entuzijastično podržao tu knjigu. On je kritikovao socijalizam, ali nije video alternativu u dogmatskom laissez-faire, već (pod uticajem Carla Poppera) u umerenom i uravnoteženom državnom intervencionizmu koji će ponovo na inovativan način izgraditi "liberalnu veru".
Pamflet"Zašto nisam konzervativac?" treba čitati u tom okviru - on je zapravo obračun sa laissez-faire liberalizmom, ne sa "konzervativizmom", i predstavlja promociju nove "dinamične" neoliberalne vere. Ima tu i tamo gestikuliranja starom liberalnom retorikom, pozivanja na Medisona, Berka, Tokvila itd, čak, da zbrka bude potpuna, i optuživanja konzervativaca za saradnju sa socijalistima, ali to su sve manje važni aspekti teksta. Glavna primedba protiv "konzervativaca" koju Hajek iznosi u ovom postskriptumu je da oni nemaju poverenja u promene, da su statični, da nemaju kreativnih načela – isti oni prigovori koje u "Putu u ropstvo" upućuje laissez-faire liberalizmu. Mnogi ljudi su bili i ostali zavedeni Hajekovom visokoparnom retorikom u ovom tekstu, i pričom da jedino liberalizam ima opšta načela putem kojih može da se suprotstavi socijalistima. Ali, kvaka 22 je što on pod "načelima" ne misli na načela laissez-faire liberalizma u konvencionalnom smislu te reči, već na laissez-faire a la Henry Simons, na "inteligentni inžinjering" i "obnovu" liberalnih ideja kroz "inovativne programe" koji će pomiriti ekstreme liberalizma i socijalizma. On nikad nije ostavljao sumnju da je to njegova ideja. Pogledajte šta on kaže: "Puno je vrednosti konzervativca koje me privlače više nego vrednosti socijalista, pa ipak za jednog liberala značaj koji on sam pridaje nekim posebnim ciljevima nije dovoljno opravdanje za to da prisiljava druge da im služe. Ne sumnjam u to da će neki od mojih konzervativnih prijatelja biti šokirani onim što će oni smatrati „ustupcima" modernim shvatanjima, koja sam učinio u trećem delu ove knjige." On jasno priznaje da on ustupke socijalizmu smatra delom "izgradnje liberalizma", a prigovore tim ustupcima u ime načela klasičnog liberalizma (poput ranije citiranih Mizesovih) - plašljivim sentimentima "konzervativaca"! Ovo je zapravo jedna jezička manipulacija, gde je njegov neoliberalni "treći put" podmenut kao istinski liberalizam, a istinski liberalizam otpisan kao "konzervatizam". Ali, ta jezička manipulacija je bila vanredno uspešna. Hajek je svojim poperovskim (re)definisanjem liberalizma kao "dinamične vere" koja ide u susret promenama, uspeo da svoje rastakanje liberalizma u welfare state konsenzusu, zapravo prikaže kao esenciju i so samog liberalizma! A da su zatucani, "rigidni" i "statični", od "promena" preplašeni zagovornici laissez-fairea koji "vuku nazad" (u mračni, XIX vek, naime) - "konzervativci", s kojima on neće ništa da ima. I to je najdublja prljava tajna ovog teksta!
P.S. Ovaj post ne treba shvatiti kao obuhvatnu kritiku Hajeka, koji je jedan od najvećih ekonomskih i političkih mislilaca 20 og veka, posebno ne knjiga poput Cene i proizvodnja, Kontrarevolucija nauke, Individualizam i ekonomski poredak, ili Kobna ideja. Ovaj post je bio posvećen manje privlačnoj Hajekovoj strani, za koju se, po nesreći, vrlo često kače mnogi dobronamerni ljudi, verujući da Hajek tu brani ono što ne brani.
Subscribe to:
Posts (Atom)