Tvitujem tako ja dva citata Musolinija i Hitlera iz 1930-ih, nemisleći da sam nešto posebno kontroverzno rekao. Musolini kaže "Kapitalizmu je odzvonilo," Hitler kaže "Ja sam socijalista". Kad odjednom, nagrne lavina uvređenih tviteraša: te pojednostavljujem stvari (na Tviteru!), te brukam liberalizam, te sam intelektualno nepošten.
Sve me je to iznenadilo na nekoliko nivoa.
Prvo, mislio sam da je bliskost fašizma i komunizma opšte poznata stvar. Ta stvar istorijski uopšte nije sporna. Musolini je bio sindikalni vođa i socijalista, dok mu Prvi svetski rat nije raspršio iluzije da su radnici nadnacionalni i klasno osvešćeni. Komunisti su pre rata mislili da će se radnici udružiti međunarnodno po klasnoj osnovi protiv buržoazije (otuda Internacionale), a u ratu je ispalo suprotno -- probudila se druga i jača vrsta kolektivizma, nacionalizam, i radnici su se, kao i većina drugih ljudi, priklonili svojim nacionalnim vojskama. Musolini je kao inteligentan političar brzo shvatio šta treba da radi i posle rata svom socijalizmu pridružio i nacionalizam. Tako je nastao nacionalni socijalizam, u italijanskoj verziji fašizam, u nemačkoj nacizam.
Ako i dalje mislite da su ovakvi nazivi njihovih partija slučajni, pogledajte programe. Fašizam je samo ekonomski ublažena i nacionalno ojačana verzija socijalizma. Kao takav on nije jednak socijalizmu/komunizmu, ali ove ideologije jesu srodne i bliske. I jedno i drugo su samo podvrste kolektivizma, zajedništva pod državnim autoritetom; a nasuprot njima je nešto sasvim drugo, individualizam ili liberalizam, ideologija u kojoj je pojedinac a ne kolektiv najvažniji, gde je sloboda pojedinca (da govori, svira, peva, ili da trguje, uvozi, izvozi, zapošljava i otpušta) važnija od navodne kolektivne dobrobiti, bilo ekonomske bilo nacionalne, u tumačenju trenutne vlasti. Pogledajte i nastupe, simbole, muziku, arhitekturu -- sve je to u komunizmu i fašizmu vrlo slično. Nasuprot klasičnom liberalizmu.
Drugo, vrlo se malo shvata koliko je ovaj pokret, nažalost, bio uspešan. Istorija dvadesetog veka je istorija uspona kolektivizma i to se do današnjeg dana uglavnom nastavlja. Komunistički i nacistički ekstrem su eliminisani, ali osnovna ideja kolektivizma je vrlo prisutna. Ne zaboravite da je fašizam nekada bila lepa reč; ona ne znači ništa drugo do "zajedništvo". Koliko ljudi je danas, bilo gde u svetu, protiv nacionalnog zajedništva? Zar ne čujemo stalno da je najvažnije da se Srbi slože (ili bilo ko drugi, isto se čuje i u drugim zemljama), da je nacionalni interes iznad svega? Zar nije Kenedi rekao "ne gledaj šta država može da uradi za tebe, gledaj šta ti možeš da uradiš za državu"? Koliko nas danas ima problem sa ovom izjavom? Vrlo mali broj, ona je čuvena i širom sveta se citira sa odobravanjem. A izjava je, da izvinite, klasično fašistička -- ona upravo predlaže stavljanje Države iznad pojedinca. Upravo je to bila Musolinijeva novina, u vreme dok je fašizam bio dobra reč i dok su mu se, sa retkim izuzecima, divili širom sveta.
Veštačko udaljavanje komunizma i fašizma, njihovo prikazivanje ne kao srodnih nego kao suprotstavljenih ideologija je delom zasluga socijalističke (ili socijaldemokratske) kontrole nad obrazovanjem, ali je delom i spontana posledica rastućeg kolektivizma. Socijalizam i fašizam jesu suprostavljeni u okviru kolektivizma. Kao kad mislite da su Zvezda i Partizan najveći neprijatelji, zato što vam je vidik sužen na beogradsku sportsku scenu. A ne vidite da su u nekom širem kontekstu, u konteksu evropskog sporta, Zvezda i Partizan ustvari dva vrlo slična kluba. Tako je prihvatanje kolektivizma kao datog, kao jedino mogućeg, donelo iluziju da su njegove dve verzije, fašizam i socijalizam, potpuno suprotstavljene stvari. Ovome je doprineo i Drugi svetski rat. Tako je bilo u Jugoslaviji, a to još i više čujem u Rusiji, fašizam se ustvari tretira kao sinonim za nemačku nacističku vojsku. Tako se o Drugom svetskom ratu govori kao o borbi protiv "fašizma", i to ponajviše u zemljama koje su dobrovoljno prihvatile veliki broj izvornih fašističkih ideja, od ekonomskog kolektivizma, preko državne brige za nacionalnu kulturu, do politike podsticaja rađanja. Velika ironija.
I konačno, kad su se komentatori uvredili na ukazivanje na sličnost fašizma i komunizma, ja nisam bio načisto ni na čijoj su oni strani. Šta se od ta dva ovde brani, koji je od dva totalitarna režima uvređen poređenjem sa onim drugim? Pretpostavljam komunizam, jer se danas percipira kao dobroćudniji. Ali komunizam je doneo mnogo više žrtava od fašizma, gde god je proban. Staljin, Mao, Pol Pot, Kastro nisu nesrećni slučajevi, oni su pravilnost kod ovakvih režima -- u totalitarnim režimima nužno je da najgori dođu na vlast. Ako se nećkate, ako pokazujete znake neodlučnosti i obzira, budete eliminisani. Takva je priroda totalitarnih režima. Hitlerove i Staljinove unutrašnje dvorske borbe, njihovi mehanizmi manipulacije saradnika su bili vrlo slični. Od ideja do metoda i implementacije, fašizam i socijalizam su vrlo slične ideologije i slične političke prakse. Nešto potpuno drugačije, na potpuno suprotnoj strani od njih, je klasični liberalizam.
