Efikasnost javnog sektora u Srbiji

Da li postoji potreba za merenjem efikasnosti javnog sektora? Naročito za libertarijance. Ako ste anarhokapitalista, odgovor je očigledan i to negativan. Ako niste, onda odgovor može biti pozitivan. Problem sa merenjem efikasnosti javnog sektora je taj što nemamo benčmark - samo slobodno tržište može da da odgovor na pitanje šta, koliko i kako proizvoditi ali čim se uplete javni sektor, slobodnog tržišta više nema. Stoga se ne može meriti apsolutna efikasnost (osim u nekim posebnim slučajevima) nego samo relativna tj da li je određeni javni sektor efikasan u odnosu na neki drugi. Prethodno pomenuti posebni slučajevi su oni gde postoji privatni sektor koji može da posluži kao mera, iako distorzije na tržištu nastale uplivom javnog sektora tu mogu toliko da poremete situaciju da bilo kakva komparacija bude nemoguća (na primer, u slučaju obrazovanja postoje i privatne škole te možemo da vidimo rezultate tih učenika kao i troškove njihovog obrazovanja i to uporedimo sa rezultatima državnih škola).

Međutim, šta meriti? Da li to raditi samo sa minimalnim ingerencijama države - pravosuđe, vojska, policija, malo administracije? Proširiti bazu tako da uključi one sektore u kojima je država dominantan pružalac usluga usled ''tržišnih neuspeha'': zdravstveno osiguranje, obrazovanje, distribucija dohotka? Ili treba meriti celokupno uplitanje države - omladinsku politiku, kulturu itd?

Efikasnost javnog sektora je posebno bitna u zemljama koje imaju visoke stope poreza zbog visoke javne potrošnje, a nalaze se u fiskalnim problemima (što je govoto cela Evropa). Ako je efikasnost javnog sektora na niskom nivou, samo njenim podizanjem moguće je smanjiti javnu potrošnju te i smanjiti poreze, a da nivo usluga javnog sektora ostane isti (bojazan da bi smanjenje javne potrošnje dovelo do smanjenja kvaliteta usluga koji se pružaju od strane države građanima je glavni argument protiv smanjenja javne potrošnje). 

Ja sam pokušao, sa manje ili više uspeha, da izračunam efikasnost javnog sektora u Srbiji. Ceo članak je dostupan na sajtu Libeka ovde ću samo izbaciti par najzanimljivijih informacija. Uzeo sam u obzir 17 post tranzicijskih zemalja (sve zemlje iz Centralne i Istočne  Evrope koje su ušle u EU, i zemlje Balkana sa Turskom), i njihove rezultate u 7 oblasti: administracija, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura, distribucija, stabilnost i ekonomske performanse. Ovi rezultati su izračunati na osnovu nekoliko parametara (na primer, administracija na osnovu nivoa korupcije, kvaliteta sudstva, visine administracije i prisustva sive ekonomije). U odnosu na prosek, prikazani su rezultati koje javni sektori u ovim zemljama postižu. 

Da bi se izračunala efikasnost, potrebno je porediti inpute i outpute - resurse i rezultate. Gornja tabela je output, a za input može da posluži nivo javne potrošnje. Poređenjem dolazimo do krajnjih rezultata (x osa nivo javne potrošnje a y osa rezultati javnog sektora):

Ne samo da Srbija ima najlošije rezultate javnog sektora, nego i za njih mora da plati znatno višom javnom potrošnjom pa imamo najmanje efikasan javni sektor. Očekivao sam da će Srbija da ima loše rezultate u ovoj kalkulaciji, ali da ima ovako loše, nisam očekivao (naročito kada se uporedimo sa zemljama iz regiona na istom nivou ekonomskog razvoja: Bugarskom, Rumunijom, Albanijom i Bosnom). Kada bi se efikasnost javnog sektora u Srbiji podigla na prosečnu, to bi moglo da dovede do značajnog smanjenja javne potrošnje od skoro 15% BDP-a. Dovoljno da se eliminiše budžetski deficit, i još da se smanje nameti na rad. Da li će do toga da dođe - naravno da ne, političari tačno znaju gde su problemi, ali ne žele da počnu da ih rešavaju jer će da izgube vlast tj moć. Čini mi se da je najveća korist ovoga je to da nemamo više samo opštu viku da je javni sektor u Srbiji izuzetno neefikasan i da je to razlog propadanja, nego sada imamo i egzaktne brojeve i podatke koji podržavaju tu tvrdnju.

Dva zanimljiva linka

Prvo prevara sa organskom brzom hranom odlično ilustruje koliko su organik, ekofrendli, houmejd i ostali entuzijasti ful of bulšit.

Drugo, zašto ne uspeva reforma ekonomskog obrazovanja koju su pokušali da iniciraju mnoge (leve) studentske grupe.

Dr kelner

Peter Schiff je nedavno govorio o "balonu" u visokom obrazovanju u SAD. Malo detaljnije sam pisala o tome prošle godine prošle godine, a Zeljka ovde. 

Visoko obrazovanje je već decenijama jedna od visoko pozicioniranih vrednosti u svim sistemima. Cela priča je počela još kada su sociolozi doneli vest da je obrazovanje najbolja prečica do boljeg socijalnog statusa. To je  postalo takođe jedno od narodnih verovanja. Naravno, kao i svako verovanje, ovo ima zrno istine u realnosti: zaista je generalno bolje imati više škole nego manje. Ali to je samo jedno od verovanja koje niko ne poštuje kao Dekalog. Kada pojedinac odlučuje o tome da li će nastaviti školovati na univerzitetu, uvek racionalno gleda da li se to zaista isplati, da li ima dovoljno kapaciteta (finansijskih, kognitivnih, socijalnih) da ulaže pare u taj poduhvat koji donosi potencijalnu dobit mnogo kasnije.

Problem nastaje kada folk sociologiju prigrle oni koji imaju instrumente da postavljaju pravila i unose turbulencije na tržište. Bilo da se proglasi "pravo na visoko obrazovanje" ili dele krediti za školarine, nastaje ono što opisuje P. Schiff: "...ima mnogo ljudi sa diplomama koji kelnerišu, čiste toalete, voze taksi, imaju ogroman dug koji treba da otplate od svojih malih plata".  Zanimljivo je da se jedna od najčešćih kritika devijacija socijalizma odnosila se baš na "propast meritokratskog principa". Ne znam koliko se brinulo o otplati kredita obrazovnih bumera, više se lamentiralo nad sudbinama mnogih asistenata higijeničarke sa doktoratom iz nuklearne fizike.


Izgleda da je u Srbiji ideja državnog kreditiranja školarina još aktivna. U Strategiji razvoja obrazovanja predviđa se ovo (str. 217): "Srеdstvа zа sufinаnsirаnjе škоlаrinе studеnti bi оbеzbеđivаli iz krеditа kоје bi nudilа Nаciоnаlnа rаzvојnа bаnkа i zаintеrеsоvаnе kоmеrciјаlnе bаnkе (i kоје bi svi tаkvi studеnti pо zаvršеtku studiја vrаćаli), а svе tе krеditе bi subvеnciоnisаlа držаvа." Videćemo kako će to raditi taksisti nove generacije.

Marketing u visokom obrazovanju

Megatrend je objavio da će upisati celu jednu generaciju studenata za džaba, tačnije 2500 studenata. Ministar prosvete, (kako nam naša praksa u poslednjih 9 godina pokazuje, nije potrebno reči ime, kogod da je obavljao tu funkciju bio je jedna od slabijih karika u vladi) počeo je nešto neodređeno da hvali i da priča o socijalnoj odgovornosti, veltšmecu i sličnim tlapnjama. Uglavnom, na nivou dosadašnjih izjava i dela, slaba dvojka i to samo u našoj zonskoj ligi.

Međutim, vlasnik Megatrenda je promućuran preduzetnik, a ne filantrop. I za to mu skidam kapu. Računica je da je bolje od 2500 studenata naplatiti dve godine po 1500 evra, nego od, recimo, 1500 studenata naplatiti tri godine. U momentu kada su mu drugi privatni univerziteti smanjili broj upisanih studenata Megatrend je pametno reagovao.

Čemu to?

Poslednjih meseci pratim muke nekih solidno pametnih ljudi koji bi da prave neke pare u sopstvenoj režiji ili da budu menadžeri. Upisali su oni MA i slične poslediplomske studije ekonomije jerbo im kod nas trebaju akademska zvanja kada pišu CVs i tu i tamo pokušavaju da se pozicioniraju i namaknu neki ugovor. I njima uporno pričaju na različitim fakultetima da oni moraju da se drže akademskih standarda, da pišu akademski, da uče različite stvari, koje će im u životu doneti samo negativnu vrednost - valja to zaboraviti. Iskren da budem i moje studije na EF u Kamerničkoj su mi uglavnom pokazale da mogu biti uporan kao magarac, da imam određenu dozu mazohizma i da od svega toga što sam tamo pročitao i naučio mogu 80% odmah da zaboravim da mi ne kvari poces razmšljanja & delanja. A onih 20% je uglavnom slabo utrživo. Kada pogledam šta donosi novac, a to je jedino što ima smisla, jer je zarada upravo odraz percepcije društva o nečijoj korisnosti, to uglavnom nije stiglo s EF. To je pod uslovom da hoćete da se bavite ičim što liči na biznis. Ako hoćete da se bavite prodajom onoga što su vam već prodali gistro za utrživo znanje, onda ima nekog smisla, doduše perverznog. Prvi pravi pomak u mom utrživom znanju nastao je kada nije bilo državnog strukturiranja akademskog programa, jer iako ne dobih priznatu titulu na jednim poslediplomskim studijama, tamo sam više naučio nego na celom EF.

Kopka me besmisao naših akademskih studija ekonomije i sličnih oblasti već duže, a i dosta ozbiljni ljudi koji se bave preduzetništvom kao praksom, a ne teorijom alhemije se drže iste logike - to je čist gubitak vremena. U ovom trenutku, mnogo bolja znanja se dobijaju na specijalizovanim kursevima od kojih su neki od 5-6, dana, neki malo duži, ali nijedan ne prelazi muku kroz koje prođe student EF koji uči neki od tamošnjih mastodontsko-pompeznih velikih ništa. Ako se ima sreće pa se ceo proces takvog učenja odvija uz realnu praksu, jedna godina rada sa tri-četiri krusa vredi koliko i ceo EF od Kameničke, potpisujem. Naravno, ako niste ludi da odete negde gde vam kao glavni kvalitet onoga što ćete učiti najavljuju, ekipu iz... pogađate. I da budem potpuno precizan i godina prakse kao konobara vredi više nekom ko hoće da traži posao ili započne svoj nego sabrana Ekonomika preduzeća, Ekonomsko-matematički modeli i Ekonomika saobraćaja i još dosta kandidata.

Zamislimo, recimo, menadžera koji nikada u svojoj praksi neće imati potrebu da strukturira problem na način koji mu nameće standard za završni rad na MA ili neki od radova u video igrici Bolonja, gde skupljate bodove, potpise, srca i zvezdice. Čemu onda da ga neko tera u hipoteze, metodologiju naučnog rada, izvore verifikacije, hardvarski sistem citiranja, literarni pregled i slične stvari koje toj neodređenoj nauci daju privid naučnosti, umesto da se ljudi tu uče kako da rešavaju probleme koje život nosi, a ne da se isti proglašavaju banalnim. Kao nikada do sada čini mi se tačna teza da je visoko školstvo, barem u ekonomiji, jedan običan dinosaur, koji doduše može i snažno da ugrize gde treba zbog puste inercije.

Stoga i visoko školstvo koje se bavi onim što se zove menadžment i slične srodne oblasti uopšte ne bi trebalo da bude strukturirano na današnji način. Neki od načina koji bi bili interesantni je da se svaki modul posebno plaća, odnosno da nema fiksne školarine i core predmeta i zahteva da onaj ko hoće da uči druge mora proći kroz dril kvazi-nauke. Moja je pretpostavka da bi tu nestalo 80% sadašnjih programa, 20% se pretvorilo u nešto pametnije, razmišljanje potisnulo reprodukciju, a veštine teoriju zbog teorije.

I za kraj, ako se status quo održava jer je to lep izvor za ukorenjene interese, hajde da ti ukorenjeni onteresi dobijau direktno iz poreza dva puta više, ali da ništa ne rade. I to bukvalno, baš ništa. I tada će racio korist zbog prestanka sistematskog deevultivnog inženjeringa mozgova mladih ljudi / trošak poreskih davanja biti dosta velik broj.

Planeri i učenici

Dugo je već prisutna priča o racionalizaciji u obrazovnom sistemu. Na nivou osnovnog školstva, višak nastavnika se povezuje sa smanjenjem broja učenika. Na srednjoškolskom nivou, govori se o „upražnjenim mestima“ za određene profile. Pre nekoliko meseci, u Politici se pojavio tekst o racionalizaciji mreže srednjih škola koje ne uspevaju da upišu dovoljan broj učenika. Autor vidi rešenje u kreiranju novih smerova. Ali, pitanje je na osnovu čega treba da se konstruišu profili. Autor smatra da je problem što „ne postoje egzaktni podaci o stvarnim potrebama tržišta radne snage niti ozbiljno predviđanje budućih kadrovskih potreba. Nijedna ustanova kod nas se time detaljno i ozbiljno ne bavi. Kada bi takva predviđanja postojala i bila zasnovana na istraživanjima i analizi tržišta rada, obrazovnom sistemu bi bilo daleko lakše da se tome prilagodi.“ Sad ne bih ulazila u problematičnost pretpostavke o direktnoj vezi obrazovnog sistema i tržišta rada (čak i da postoji neka svemoćna ustanova za projekcije).

Zanimljivije je to što ovo rešenje Ministarstva prosvete nije sasvim uskladu sa preporukama o racionalizaciji koja je urađena za MP 2007 (ne mogu sad nigde da nađem link na sajtu MP, ali dokument se zove Racionalizacija srednjoškolskog sistema obrazovanja u Srbiji/Rationalization of Serbian secondary school system, autori: John West, André Peer). Neke njihove podatke koristim ovde.

Od 157 četvorogodišnjih profila u 2006, 50% učenika upisuje 12 profila. Razlike su ogromne između, sa jedne strane smerova koji se popunjavaju sa 90% (gimnazija, ekomonija/pravo/administracija, zdravstvo, lične usluge, trgovina/ugostiteljstvo/turizam) i smerova koji ostaju prazni ido 50% (geodezija/građevinarstvo, geologija/rudarstvo/metalurgija, mašinstvo/obrada metala, poljoprivreda, tekstilstvo, šumarstvo). Šta je još upečatljivo? Učenici ne upisuju smerove III stepena. Čak i u okviru „neizabranih smerova“ postoji velika razlika između III i IV stepena (npr. umašinstvu 66% za III prema 88% za IV stepen ili hemija/nemetali/grafičarstvo sa 60% u III i 93% u IV stepenu). Takođe, učenici III stepena kasnije polažu ispite i dobijaju diplome IV stepena (što je baš povoljno za razne koruptivneaktivnosti). Ove proporcije su dosta stabilne tokom godina (na nivou vrste smerova i na nivou stepena).

Iz svega navedenog sledi, međutim, da je rešenje prostije od traganja za velikim planerom koji će proceniti „potrebe tržišta rada“. Racionalnost kolektivnog aktera vidi se u tome što jasno sledi smerove koji su opšteg karaktera ili su procenjeni kao direktno zaposlivi. Takođe, jasno je da postoji tendendcija ka sertifikatima IV stepena. To je suprotno od uobičajenog uverenja da treba učenike specijalizovati. Zaista, svaki pokušaj specijalizacije profila na nivou srednjeg obrazovanja – nemoguća je i beskorisna misija. Ljudi treba da se opismene i steknu „opštetransferne veštine“, a posle će već učiti u realnom „svetu rada“ ili eventualno specijalizovanim školama (koje neće upisivati sa 15 godina). Suština promene trebada bude desegmentacija, tj. nekoliko relativno opštih smerova. Plus, uvođenje opštije srednje škole bi raspršilo višedecenijsku famu oko toga da se čovek „zaposli u struci“.

Fakultet kao signal

Diplomci sa državnih fakulteta i dalje imaju prednost u zapošljavanju, mada veoma blagu:

Poslodavci će ove druge pre zaposliti ako su u pitanju poslovi ekonomiste, menadžera ili novinara, dok će za poslove koji se tiču prava, tehnologije i informatike prednost dati zainteresovanom sa diplomom državnog fakulteta.

Državni fakulteti su u Srbiji verovatno i dalje teži za završavanje, mada to ne znači da se na njima nauči više korisnih ili pametnih stvari. Ali poslodavci, osim u nekim usko specijalizovanim oblastima, a i to na veoma generalnom nivou, ne zapošljavaju zbog znanja koje svršeni student ima. Naprotiv, teorija signalizacije kojom se u poslednje vreme objašnjava veza između obrazovanja i zapošljavanja kaže ovako: poslodavci ne traže završen fakultet zato što su studenti na njima naučili nešto što će znati da upotrebe na poslu, nego zato što završen fakultet daje signal da je osoba koju zapošljavate pametna, vredna i odgovorna.

To naročito važi za oblasti u kojima se konkretni posao koji ćete raditi bolje uči iz prakse nego iz knjiga. Kada poslodavac zaposli studenta sa državnog umesto privatnog ekonomskog ili biznis fakulteta, on ne mora misliti da državni fakultet daje više znanja. Umesto toga, njemu završeni državni fakultet signalizira da je taj kandidat za posao bio vredan, uporan i položio neke teške ispite, bez obzira da li se na njima radilo o upotrebljivom ili irelevantnom znanju.

Sve to može biti slučaj i sa drugim kandidatom, ali većina poslodavaca nema vremena i sredstava da to proverava -- lakše im je da diplomu državnog fakulteta uzmu kao signal.

Imajući u vidu ukorenjene predrasude protiv privatnih fakulteta, rekao bih da u Srbiji signalizacija igra važnu ulogu. I uz sve subvencije državnim, čak je iznenađujuće da privatni imaju ovako dobre, skoro izjednačene rezultate.

Srbija, 21. vek

Rasprava o udžbenicima:


Лично не сматрам да се више научи кад се пише по књизи. Више се постиже када ученик задатак препише у свеску.

Ne znaju majke šta je dobro za njihovu decu

Jedna škola u Čikagu je zabranila deci da donose hranu od kuće za užinu. Direktorka kaže da deca od kuće često donose nezdravu hranu, poput kokakole i čipsa. Sa druge strane, škola im navodno nudi vrlo zdravu hranu.

Ako vam nije već očigledno, radi se o državnoj školi.

Meni je kao roditelju bitno da mi se deca zdravo hrane. Ali mi nije SAMO to bitno - bitno mi je i da uživaju u hrani, da jedu šta vole i da budu srećni. Direktorki škole su takve trivijalnosti očigledno nebitne.

Budućnost obrazovanja?

Pogledajte odličnu prezentaciju Salmana Khana, osnivača Khan akademije, koja se bavi online "predavanjima". Ukratko, snimili su više od dve hiljada predavanja, na različite teme, od matmatike, preko biologije, do ekonomije i finansija, može da ih gleda ko i kada hoće.

Povodom štrajka prosvetara

Pročitajte tekst Waltera Russela Meada o američkom obrazovnom sistemu i uticaju "čarter" škola.

Inače, "čarter" škole su uglavnom američki izum. Radi se o novoosnovanim "privatnim" školama koje se uglavnom finansiraju iz budžeta, ali se na njih ne odnose mnoga od pravila koja važe u državnim školama. Više o njima, pogledajte na Vikipediji.

Nešto vrlo slično postoji i u Švedskoj. 

Neki PISA rezultati

Baza podataka o PISA istraživanju je odlična. Evo nekoliko nalaza na koje sam, manje-više slučajno, naleteo.

Recimo, jedno pitanje je "koliko često komunicirate email-om sa ostalim đacima?" Očekujete, jel da, da oni koji više komuniciraju mejlom imaju bolje rezultate na PISA testu? Evo prosečnih rezultata za OECD zemlje.

Zanimljivo je videti i kako su procentualno raspoređeni odgovori na ovo pitanje - 41,5%, 22,5%, 20,1% i 13,5%. Najniži procenat odgovora "nikada" ima Katar sa oko 21,5%, a najviši ima, verovali ili ne, Finska, sa oko 70%. Zanimljivo, jel da?

Nekoliko podataka za Srbiju. Po PISI, 76% učenika ima i koristi kompjuter, još 6% ima, ali  ne koristi i nekih 16% nema kompjuter (razlika do 100% su nedostajući odgovori). Što se Interneta tiče, oko 60% ima i koristi Internet, oko 6% ima, ali ne koristi, a 32% nema pristup Internetu.

Hajde da pogledamo korelaciju između igranja single player igrica (pošto postoji posebno pitanje za online igrice koje zahtevaju saradnju). Evo rezultata:

Dakle, ograničeno igranje je KORELISANO sa boljim uspehom u svim predmetima, a svakodnevno igranje sa lošijim uspehom.

Ponovo naglašavam KORELISANO. Ovo ne znači da ograničeno igranje igrica nije štetno, ili da preterano igranje jeste štetno. Ako mene pitanje, ovo znači da TIP DETETA koji se igra svakodnevno, u proseku nije dobar tip deteta za školu - čak i ako mu se igranje igrica zabrani, to ne znači da će on onda da počne da uči. Možda će da počne više da gleda TV, ko zna. Isto tako, ne vredi decu terati da se igraju po malo, teško će im to pomoći da poprave uspeh u školi.

Zanimljivo je i ovo - odgovor na pitanje "Koliko vremena dnevno provedeš čitajući stvari iz zadovoljstva?"

Deluje da, što dete više čita iz zadovoljstva, učinak na ocenu čitanja postoji, dok je kod matematike i nauke vrlo ograničen. Ali, ponovo, ja ne mislim da ovo znači da dete koje više čita iz zadovoljstva ZBOG TOGA ima bolje rezultate. Jednostavno, deca koja uopšte čitaju iz zadovoljstva su deca koja su bolja u školi. Inače, raspored odgovora na ovo pitanje je takođe zanimljiv:

Znači, ako vas iole zanimaju podaci, obavezno pogledajte PISA sajt - ima gomila podataka o učenicima, roditeljima, školama, praktično šta god da vas zanima.

Bolje od Power Pointa

Pogledajte sajt RSA Animate. Teško mi je da objasnim o čemu se tačno radi, recimo da se radi o real-time karikaturizaciji nekog govora. Pošto naravno nikome nije jasno šta sam upravo rekao, pogledajte sami jedan od videa, koji se bavi govorom Kena Robinsona.

Problem sa PISA testom

OECD kaže da PISA test "procenjuje koliko su učenici pri kraju osnovnog obrazovanja stekli znanja i veština koje su neophodne za puno učešće u društvu". Međutim, kada pogledate testove, shvatite da to nije baš tako - PISA nije test "znanja i veština", već test razmišljanja, zaključivanja i primene znanja. U stvari, PISA testovi dosta liče na test inteligencije.

I onda, problem nastaje kada se na osnovu PISA rezultata procenjuju obrazovni SISTEMI, a bez skretanja pažnje na to da je PISA skor u stvari veoma korelisan sa IQ-om. Recimo, ako pogledate poslednje PISA podatke, možete da vidite da se u prvih 5 zemalja/regiona nalaze Šangaj, Hong Kong, Singapur, Južna Koreja i Finska i da zaključite da te zemlje/regioni imaju superiorne obrazovne sisteme. Međutim, onda pogledate listu zemalja po prosečnom IQ-u (koja je, naravno i očekivano, veoma sporna) i vidite sledeće zemlje na vrhu - Hong Kong, Južna Koreja, Japan, Tajvan i Singapur.

Dobro, šta sve to znači i kakve to veze ima? Ja razmišljam ovako.

Uspeh u obrazovanju zavisi primarno od dve stvari - detetove inteligencije i kvaliteta samog obrazovanja. Ukoliko u jedan obrazovni sistem ulaze deca koja su inteligentnija nego u drugi obrazovni sistem, očekivano je i da nakon obrazovanja ta deca budu uspešnija, čak i ako su dva obrazovna sistema potpuno ista. Ukratko, sami PISA rezultati nam ne govore mnogo, jer ne uzimaju u obzir razliku u inteligenciji dece, već svu razliku objašnjavaju kvalitetom obrazovnog sistema.

Onda me nije mrzelo, pa sam napravio tabelu u kojoj sam povezao PISA i IQ rangove, pa izračunao razliku između ta dva. U tabeli imam 56 zemalja. Poenta je da ako je zemlja odlična po PISA rangu, a relativno loša po IQ rangu, radi se o dobrom obrazovnom sistemu. Sa druge strane, ako je IQ dobar, a PISA skor loš, onda nešto ne valja u obrazovnom sistemu. Evo šta sam našao.

Po ovome, najgore obrazovne sisteme imaju Austrija, Luksemburg, Italija, Kazahstan i Tajvan, a najbolje imaju Irska, Finska, Australija, SAD i Novi Zeland. Recimo, Finska sa 18. najinteligentnijom nacijom ima druge najbolje PISA skorove, a SAD sa 29. nacijom po inteligenciji ima 16. PISA skorove (od ovih 56 koji se preklapaju u dva spiska). Sa druge strane Austrija sa devetim IQ skorom zauzima tek 33. mesto po PISI. Na donjem grafikonu su prikazane sve zemlje, pa kliknite da bi mogli da pročitate imena.

Nažalost, na pitanje "Gde je tu Srbija?", nemam konkretan odgovor, jer Srbije nema na listi zemalja za koje je računat IQ. Ali, nedostatak podataka me svakako neće sprečiti da iznesem svoj stav. :)

Elem, PISA skorove imamo, pa nam treba samo IQ. Evo procenjenih IQ-ova za zemlje u okruženju: Makedonija 91, Albanija 90, Bosna 90, Hrvatska 90. Mislim da neću mnogo da pogrešim ako i za Srbiju pretpostavim 90. Sa tim IQ skorom bi delili 43. mesto sa Hrvatskom, a po PISA skoru smo 37. u ovom mom spisku, što znači da naš obrazovni sistem relativno dobro "radi" i delio bi od 15. do 18. mesta sa Poljskom, Francuskom i Meksikom.

Ne moram ni da napomenem da se svemu ovome može staviti mnogo prigovora, ali sam pomislio da bi nekome moglo da bude zanimljivo. Ali, mislim da je osnovne poentu - da PISA skorovi ne zavise samo od kvaliteta obrazovnog sistema, nemoguće osporiti.

PISA

Postoji jedna stvar koja je notorna, a to je da naši đaci, a bogami i studenti, dobijaju diplome bez da su imali prilike da nauče veštine i da rešavaju praktične probleme. Kako je život uglavnom sazdan od praktičnih stvari i veština, rezultati PISA testa nam govore da smo sve samo ne zemlja sa dobrim obrazovnim sistemom. Ustvari, razmišljajući o nesposbnosti naše dece da rešavaju prilično jednostavne, ali, avaj, praktične probleme sve više mi se čini da bi upravo njihove nastavnike trebalo testirati. Verujem da bi rezultati bili poražavajući, ali i da bi se došlo do uzroka. A još bi ubili i štajkački instinkt sistema koji gotovo 98% sredstava troši na plate.

Markuze 2010

Priča o studentskim kreditima i rastu zaduženosti u obrazovanju (o kojoj sam pisala nedavno) postala je predmet interesovanja “levih” pristupa obrazovanju. Izgleda da je došlo do preokreta u krugovima društvenih teoretičara o obrazovanju koji se još uvek drže “klasne paradigme”. Pre trideset godina, dominirala je Burdijeova teorija društvene reprodukcije koja glasi: obrazovanje služi tome da omogući generacijsko obnavljanje postojeće klasne podele društva. Sistem je tako podešen da privileguje buržuje, pošto vrednuje njihove klasno odgajene predispozicije, sve što čini prednost u školi - od estetskog ukusa do društvenih veza. Masovni porast broja studenata nije bilo lako objasniti ovom paradigmom. Masovnost studiranja je shvaćena kao nova forma klasne reprodukcije (dobri i loši univerziteti) ili kao sistemska maska za problem nezaposlenosti (obdaništa za veliku decu).

Današnja priča o rastućem obrazovno-kreditnom balonu nužno okreće levo orijentisanu teoriju naglavačke. Novi diskurs obrazovne proletarizacije  (Edufactory) bazira se na ideji da su univerziteti nove fabrike,odnosno da se nekadašnja borba radnika i kapitalista premešta na novo polje obrazovanja. Novi način porobljavanja koristi suptilni mehanizam kreditnog zaduživanja. Nekada radnici nisu smeli ući u univerzitetske hramove, a danas ih mame šargarepom.

Obe pozicije zanemaruju istu stvar - racionalnost samih đaka/studenta. Ideja da nije reč o prinudi učenika da odaberu škole koje donose brzo zaposlenje, pojavila se 1973. Na osnovu podataka o školovanju francuskih đaka, Rejmon Budon je pokazao da nema tako direktnog preslikavanja društvene pozicije na obrazovnu putanju. Njegova teza je da obrazovne odluke nisu ni rezultat tvrdog materijalističkog determinizma, ali ni maksimizacijskog principa procene koristi i štete. Kalkulacije su sasvim specifične, gradualne, kontekstualne, određene preferencijama nečije “referentne grupe”. Šta to znači? Kada neko procenuje da li da uđe u tu avanturu studiranja on procenuje koliko se to isplati i da li donosi socijalnu, novčanu i drugu korist u odnosu na njegovo konkretni socijalni kontekst - porodične želje, lične sposobnosti i ambicije. To se čini u svakoj fazi obrazovnog puta iznova, u svakoj tački, u skladu sa trenutnim stanjem stvari. Vrlo zdravorazumski zvuči, ali trebalo je vremena da se ovaj model prihvati.

Osnova procene pojedinca kako će trasirati svoju obrazovnu putanju uvek se zasniva na određenim pretpostavkama o stvarnosti. I tu je ključni previd Edufactory-ja i Burdijea. Oni posmatraju masovne mekdonalds diplome samo kao odraz sistematskog uvlačenja proletarijata u obrazovno i kreditno ropstvo. Novi proleteri su prinuđeni da idu u školu ceo život da bi imali posao, jer treba održavati u pogonu “mašinu” novog edukacijskog kapitalizma. Neka je sve ovo i istina, ali novi revolucionari zaboravljaju da u osnovi ovog procesa stoji jedna opšteprihvaćena pretpostavka: veći obrazovni nivo, direktno vodi većem blagostanju. Nisu samo proleteri bili upecani na ovu ideju, već i državni darodavci koji su sipali miljarde zarad “ulaganja u obrazovanje”. Deo tog ulaganja su i krediti. Trojkaš je dobio od države signal da ovakvo zaduživanje donosi potencijalno dugoročno blagostanje uz mali rizik. Zato je spustio svoju lestvicu za procenu rizika što ne bi inače uradio. Isti efekat ima direktno finansiranje univerziteta. Uvek se indukuje instant-konkurencija za državne resurse onih koji proizvode/prodaju diplome. U Britaniji je visokoobrazovna industrija veća od farmaceutske (s tim što 60% prihoda čine javni izvori, kako se navodi u Browne reportu).  Konačan efekat trke britanskih univerziteta jeste, između ostalog, ono što je već srpskim studentima poznato: nearly all parents with children at university hear disturbing reports of overcrowded ‘seminars’ and minimal contact hours or attention to written work.

Koliko je veliki balon obrazovanja?

Naišla sam na temu o zaduženosti američkih i kanadskih studenata i mislim da se nekako nadovezuje na Željkin post o balonu obrazovanja. Detaljnu ekonomsku strane problema  imate ovde.

Državno finansiranje visokog obrazovanja podstaklo je rast studentskih dugova u SAD i Kanadi. Lista univerziteta sa najvećim dugovima pokazuje da tu ima veoma različitih univerziteta. Studentski krediti koje garantuje država i direktni federalni krediti čine najveći deo studentskih kredita (100 milijardi dolara godišnje u odnosu na 10 milijardi privatnih). Od 2003/4 prosečni kumulativni dug se povećavao u proseku za 5.6% odnosno 1139 dolara godišnje po studentu. Procena privatnog i državnog duga  u SAD (jun 2010): 833 milijardi dolara.Trenutno stanje dugovanja možete videti na ovom semaforu.

Državna uprava se domišlja kako da ovo stanje sredi. Uvedene su razne inovacije, konsolidacije dugova, čak je primenjen model peer-to-peer rotacionih šema Muhameda Junusa. Posebno je zanimljiva aktuelna priča o mahinacijama univerziteta u vezi sa federalnim programom kreditiranja Pell Grant. Možda ovo treba imati na umu kada se govori o vaučerizaciji srpskog visokog školstva.

Superheroji

Pre par dana smo komentator Nemanja i ja imali raspravu vezano za post Staljinizam u obrazovanju. Nemanja je, između ostalog, rekao:

Nedostaje nam jedan vizionar, koji će potezima u sadašnjosti proizvesti ogromne "dividende" u bližoj budućnosti.

Danas Don Budro linkuje na članak Tomasa Fridmana, u kojem on kaže da su nam za poboljšanje kvaliteta obrazovanja potrebni superljudi. Komentar Dona Budroa:

Relying on the intervention of superheroes is indeed one way to go. A far better way, however, is to introduce consumer choice and competition. Although much more mundane than the prospect of altruistic action heroes sweeping in to teach our children, giving parents choice (say, through tuition tax credits) will spark the many ordinary men and women working in K-12 schools to work harder and more creatively to educate their students.

We successfully rely upon consumer choice and competition rather than super heroes to keep the likes of supermarkets, restaurants, and hardware stores ever-dedicated to serving their customers well. Let’s do the same with schools.

Staljinizam u obrazovanju

Još jedan odličan članak Miodraga Kostića za Akter, ovoga puta o domaćem visokoškolskom obrazovanju:

Tako, kad nekome date monopol, da ne mora nikome da odgovara za kvalitet proizvoda i usluga, desi se ovo što se našem visokoškolskom sistemu desilo, da imaju loš proizvod, i da još uz to može sebi da dozvoli da maltretira svoje kupce. Šta mislite, ako im se dozvoli da budu još nedodirljiviji i neosetljivi na tržište, da li će se to odraziti većim ili manjim kvalitetom njihovih usluga? Da li će njihovi kupci biti zadovoljniji? Dok god država daje pare fakultetima da studentima pružaju usluge za čiji kvalitet ne moraju nikome da odgovaraju, a ne studentima na ruke da oni sami odaberu gde će studirati, imaćemo ovu jadnu situaciju. Šta ćete kad nam je ekonomija (bar deklarativno) u kapitalizmu, a visokoškolsko obrazovanje u socijalizmu (čak staljinizmu). Kad, kao na Zapadu, svi fakulteti budu na slobodnom tržištu visokog obrazovanja, kad studenti budu mogli da biraju profesore (a ne profesori studente), i kad rezultati rada i prava konkurentna prednost budu merilo uspeha, znaću da smo na dobrom putu.

Naučno je dokazano: igranje igrica ne poboljšava uspeh u školi

Dva profesora ekonomije (jedan sa Čikaga, drugi sa Kolumbije) su na VoxEU postavili tekst pod naslovom "The Effect of Home Computer Use on Children Outcomes", u kojem su testirali mit da deca koja imaju kompjuter imaju i bolje ocene u školi.

Naravno, imam i ja par drugara koji su uspevali da ubede roditelje da im treba PC (sve sa najboljom grafičkom kartom) "za školu", ali mislim da je većini ljudi jasno da je PC pre svega IGRAČKA. Naravno, na Internetu se može naći gomila poučnih stvari, ali koje dete će pre koristiti PC da nešto sazna o detinjstvu Vuka Karadžića, nego da gleda smešne klipove na Jutjubu, igra poslednji GTA ili traći vreme na Fejsu?

Elem, u Rumuniji su mislili da će, samo ako država deci kupi kompjutere (u stvari, da vaučere), poteći med i mleko, da će se deca odjednom zainteresovati za nauku i da će Rumunija, kao pionir razvoja zasnovanog na ekonomiji znanja, brzo sustići Zapad. Malo karikiram, naravno, ali su svakako mislili da će kompjuteri pomoći u tome. Šta je rezultat? Evo citata:

Our analysis shows that providing home computers to low-income children in Romania lowered academic achievement even while it improved their computer skills and cognitive ability. How do we interpret these findings? The Euro 200 programme was extremely successful in increasing home computer ownership and use among low-income children.

Yet despite the efforts of the Romanian Ministry of Education to encourage the use of these computers for educational purposes, relatively few children have educational software installed on their computer, and fewer still report using their computer for educational purposes. This may have contributed to the decline in academic achievement. In other words, time spent on a computer may have displaced valuable educational activities. On the other hand, access to a home computer resulted in increased computer skills which may lead to improved labour market outcomes in the future.