23 May 2011
Zona sumraka
Kategorija:
Verovali ili ne
Znate li za novu zaveru? Čak je jača i od inflacije u Srbiji - u pitanju je kišna zavera Evrope koja se ujedinila protiv Irana.Ovakvi likovi negde nastupaju u Trećem oku, kod nas su pretprošle decenije bili u udarnim terminima, a negde su na čelu države ili da budem precizan skoro da su na čelu države. Mada je više nego sigurano da bi prva faca Irana bila i grotesknija. Ali da im praštamo jer su nam principijelni saveznici u borbi za guranje prsta u oko celom svetu.
A gde je sada Superdusan?
Kategorija:
humor
Nekontrolisani izvoz trešanja, u najavi i izvoz kajsija. Ogroman skok cena na domaćem tržištu. Pride i domaći proizvođači zarađuju masno. Ja očekujem od superministra da primeni istu logiku ili da ukine zabranu za pšenicu, budući da je ovaj "poremećaj" mnogo veći. Doduše trešnje idu u "bratsku" Rusiju, pa da ne cepidlačimo.
Sevdah u kandžama marksista
Ako niste znali:
kaže Svetlana Slapšak na Peščaniku.
Dakle, u nebuloznoj "kultur-kritičkoj" vizuri ove ljute marksistkinje, tradicionalnni sevdah je kombinacija estetskog kiča i patrijarhalne opresije. A jedino pomodna, world music prerada, upakovana u bluz aranžmane nam otkriva pravu stvar - emancipatorski potencijal sevdalinke. Da bismo to saznali morao je da dođe mladi pevač Damir Imamović, da svojim improvizacijama otkrije skrivenu revolucionarnu bit sevdalinke: da ona poziva na nekakvu političku pobunu, revoluciju a nije malograđanska zabava i otuđena, larpurlartistička razbibriga viših slojeva. Glupost je neunuištiva, ali ovo spada u rubriku onog što Amerikanci nazivaju "beyond idiocy". Ne samo da je (naj)mlađi Imamović totalno apolitična figura, barem u načinu kako razume svoju umetnost,nego je i njegov povratak sevdahu po sopstvenom samorazumevanju ne zazivanje interpretativnih i filozofskih inovacija, već upravo pokušaj da se sevdah od takvih inovacija očisti, da se vrati senzibilitetu i stilu "poravnog" pevanja iz otomanskih vremena: da se protok vremena u pesmi uspori i vrati što bliže izvornom zvuku i štimungu. Zato su, između ostalog, i njegove verzije standarda sevdaha bar za trećinu duže od onih koje smo najčešće navikli da slušamo. Gde je tu bilo kakva politička "poruka", bilo kakav poziv na "biblioteku" (pretpostavljam na čitanje Marksa i Engelsa), ili ne daj bože, na nekakvu političku revoluciju, to samo um razočarane maoistkinje može da vidi.
Ali, komesarka ima još za čitaoca:
"LGBT sevdalinka"? Što da ne? Autorka očigledno misli da "neka ljubi ko god koga hoće" za narodnog pevača iz ranog 17 veka ima značenje "neka socijalnu promociju steknu sve seksualne orijentacije, bez govora mržnje i netolerancije", a ne "neka ljubi ko kod koga hoće, hetroseksualno". U vreme i na mestu nastanka sevdalinki, homoseksualizam je smatran bolešću i znakom opsednutosti šejtanom. Možete li da zamilite tradicionalnog, verujućeg muslimana u 16 ili 17 veku koji peva o "seksualnoj emancipaciji"? Kao i uvek kad komesari 21 veka uzmu da izlažu ideal estetskog to je predvidivo: izanđala kič viktimologija plus par natuknica o svetskoj revoluciji i pobuni. Sevdalinka ne peva o ljubavi, dertu, "sevdahu", o ličnoj ili ljubavnoj tragici, ne otkriva ništa o životu u orijentalnom svetu, ona je samo naracija o "žrtvama socijalne opresije" i obećanje moguće LGBT komunističke revolucije u budućnosti.
Ovo nije ništa novo: čudo da smo i dosad čekali na "revolucionarnu", "naprednu" sevdalinku: Fado je već doživeo sličnu sudbinu početkom i sredinom 20 veka, kad su mladi komunistički "kulturni radnici" zaključili da ta muzika svojom apolitičnošću i fiksacijom za ljubavnu tematiku nije na visini istorijskog zadatka. Pa su pokušali da stvore novi, revolucionarno i klasno svesni fado koji bi pevao o bedi radničke klase. Jedini problem je što niko nije hteo da sluša to smeće. Fašistički malograđani, željni jeftinog sentimentalizma Amalije Rodrigueš i Fernanda Mauricija!
Ali to je bar imalo nekog šarma i naivnosti: revolucionari koji veruju da je sve partijsko i političko, uključujući i umetnost. Ali Slapšakova govori iz jedne druge perspektive: to je kombinacija starog komunističkog verovanja da je umetnost pobuna protiv kapitalističke stvarnosti i opresije, ali kombinovano sa dogmama postmoderne dekadence: gej "prava", genderi, "pluralizam", kao i umetnost kao oruđe širenja "tolerancije" i "razumevanja". Kao i mladi portugalski komunisti početkom 20 veka, tako i stara jugoslovenska komunistkinja početkom 21-og, zapravo nije zadovoljna umetnošću, u ovom slučaju umetnošću sevdaha, i načinom kako ona obavlja svoju "društveno-političku funkciju". I investira u imaginarnu postmodernu preobrazbu od strane Damira Imamovića koja bi trebalo da tradicionalni sevdah upodobi kulturnom horiznotu postmodernog politički korektnog zombija, onog za koga ona piše svoj uradak na Peščaniku.
Za vas, evo jedne male enciklopedijske odrednice o sevdahu, kao i jednog primera dekadentnog, seksističkog, opresivnog, larpurlartističkog sevdaha u izvođenju Zaima Imamovića, dede pomenutog Damira (i uz svo uvažavanje Damira, ipak boljeg pevača).
Ljubavni motivi tako kod Damira Imamovića i njegove publike postaju znaci društvene situacije, koja prvo poziva na reinterpretaciju, a zatim i na pobunu. Sevdalinke Damira Imamovića su eksplozivni paketi značenja: saslušajte jednu, i asocijacije vam neće biti alkoholizirano plakanje i bašte sa cvećem, kafom i baklavama, već krvava realnost sprečavanja, zataškavanja, cenzuriranja i ućutkivanja seksualne i drugih sloboda. Damirove sevdalinke vode u biblioteku, a onda na ulice.
kaže Svetlana Slapšak na Peščaniku.
Dakle, u nebuloznoj "kultur-kritičkoj" vizuri ove ljute marksistkinje, tradicionalnni sevdah je kombinacija estetskog kiča i patrijarhalne opresije. A jedino pomodna, world music prerada, upakovana u bluz aranžmane nam otkriva pravu stvar - emancipatorski potencijal sevdalinke. Da bismo to saznali morao je da dođe mladi pevač Damir Imamović, da svojim improvizacijama otkrije skrivenu revolucionarnu bit sevdalinke: da ona poziva na nekakvu političku pobunu, revoluciju a nije malograđanska zabava i otuđena, larpurlartistička razbibriga viših slojeva. Glupost je neunuištiva, ali ovo spada u rubriku onog što Amerikanci nazivaju "beyond idiocy". Ne samo da je (naj)mlađi Imamović totalno apolitična figura, barem u načinu kako razume svoju umetnost,nego je i njegov povratak sevdahu po sopstvenom samorazumevanju ne zazivanje interpretativnih i filozofskih inovacija, već upravo pokušaj da se sevdah od takvih inovacija očisti, da se vrati senzibilitetu i stilu "poravnog" pevanja iz otomanskih vremena: da se protok vremena u pesmi uspori i vrati što bliže izvornom zvuku i štimungu. Zato su, između ostalog, i njegove verzije standarda sevdaha bar za trećinu duže od onih koje smo najčešće navikli da slušamo. Gde je tu bilo kakva politička "poruka", bilo kakav poziv na "biblioteku" (pretpostavljam na čitanje Marksa i Engelsa), ili ne daj bože, na nekakvu političku revoluciju, to samo um razočarane maoistkinje može da vidi.
Ali, komesarka ima još za čitaoca:
Čitav novi svet subverzije i ironije se otvara na razmeđi kritičkoga čitanja i autentičnog uživanja. “Sneg je pao na behar na voće, neka ljubi ko god koga hoće”, kaže jedna od starih sevdalinki: vreme nije “prirodno”, ciklus plodnosti nije uvek poštovan u prirodi, zašto bi ljubav morala biti ograničena na “prirodno”, heteroseksualno područje? Damir traži verzije pesama, koje govore o drugim, skrivenim realnostima i njihovim žrtvama. Zabranjena područja značenja nas vraćaju pitanjima smisla otpora, kao i verovanju da se ona nikada ne mogu sasvim sakriti. Pobunjenička sevdalinka, oslobođena komercijalne nužde i društvenih okvira koji su je ogrančavali, izlazi iz zabrana i zaborava, i upisuje se u našu kulturu kao mogućni izraz naših potreba i aspiracija, ne samo kao sentimentalno podsećanje na to kako su se naši stari umeli zabavljati.
"LGBT sevdalinka"? Što da ne? Autorka očigledno misli da "neka ljubi ko god koga hoće" za narodnog pevača iz ranog 17 veka ima značenje "neka socijalnu promociju steknu sve seksualne orijentacije, bez govora mržnje i netolerancije", a ne "neka ljubi ko kod koga hoće, hetroseksualno". U vreme i na mestu nastanka sevdalinki, homoseksualizam je smatran bolešću i znakom opsednutosti šejtanom. Možete li da zamilite tradicionalnog, verujućeg muslimana u 16 ili 17 veku koji peva o "seksualnoj emancipaciji"? Kao i uvek kad komesari 21 veka uzmu da izlažu ideal estetskog to je predvidivo: izanđala kič viktimologija plus par natuknica o svetskoj revoluciji i pobuni. Sevdalinka ne peva o ljubavi, dertu, "sevdahu", o ličnoj ili ljubavnoj tragici, ne otkriva ništa o životu u orijentalnom svetu, ona je samo naracija o "žrtvama socijalne opresije" i obećanje moguće LGBT komunističke revolucije u budućnosti.
Ovo nije ništa novo: čudo da smo i dosad čekali na "revolucionarnu", "naprednu" sevdalinku: Fado je već doživeo sličnu sudbinu početkom i sredinom 20 veka, kad su mladi komunistički "kulturni radnici" zaključili da ta muzika svojom apolitičnošću i fiksacijom za ljubavnu tematiku nije na visini istorijskog zadatka. Pa su pokušali da stvore novi, revolucionarno i klasno svesni fado koji bi pevao o bedi radničke klase. Jedini problem je što niko nije hteo da sluša to smeće. Fašistički malograđani, željni jeftinog sentimentalizma Amalije Rodrigueš i Fernanda Mauricija!
Ali to je bar imalo nekog šarma i naivnosti: revolucionari koji veruju da je sve partijsko i političko, uključujući i umetnost. Ali Slapšakova govori iz jedne druge perspektive: to je kombinacija starog komunističkog verovanja da je umetnost pobuna protiv kapitalističke stvarnosti i opresije, ali kombinovano sa dogmama postmoderne dekadence: gej "prava", genderi, "pluralizam", kao i umetnost kao oruđe širenja "tolerancije" i "razumevanja". Kao i mladi portugalski komunisti početkom 20 veka, tako i stara jugoslovenska komunistkinja početkom 21-og, zapravo nije zadovoljna umetnošću, u ovom slučaju umetnošću sevdaha, i načinom kako ona obavlja svoju "društveno-političku funkciju". I investira u imaginarnu postmodernu preobrazbu od strane Damira Imamovića koja bi trebalo da tradicionalni sevdah upodobi kulturnom horiznotu postmodernog politički korektnog zombija, onog za koga ona piše svoj uradak na Peščaniku.
Za vas, evo jedne male enciklopedijske odrednice o sevdahu, kao i jednog primera dekadentnog, seksističkog, opresivnog, larpurlartističkog sevdaha u izvođenju Zaima Imamovića, dede pomenutog Damira (i uz svo uvažavanje Damira, ipak boljeg pevača).
Subscribe to:
Posts (Atom)