Pages

30 July 2008

Austrijska škola i mejnstrim

Branko Milanović na primeru izbora između rada i slobodnog vremena opisuje suštinu neoklasične ekonomije:

"Економска теорија даје одговор на то који је оптимални избор: докле год добитак од рецимо више новца који зарађујемо на уштрб мање слободног времена претеже, треба да наставимо са радом. Али, у тачки где је новчани добитак од додатног рада једнак губитку задовољства услед мање слободног времена, треба да престанемо са радом. То је та оптимална, равнотежна, тачка."

Ključna razlika sa austrijskom školom je u reči "treba". Milanović je u pasosu opisao kako razmišlja neoklasična ekonomija ili ekonomski mejnstrim. Ekonomija nam, po ovom gledištu, daje odgovor koji je optimalan izbor. Na osnovu teorije, mi navodno znamo šta treba da uradimo da bi ostvarili najbolji rezultat.

Ali da li nam zaista treba ekonomska nauka da bi znali odgovor kad treba da prestanemo sa radom? Ili kako da napravimo neki drugi izbor. Da li stvarno, bez ekonomske teorije koja nam kaže šta je optimalna tačka, mi sami ne bi mogli da zaključimo šta da uradimo? Ustvari, da li ekonomska nauka uopšte može bilo šta da nam kaže o našim izborima? Ona nam kaže da na margini treba izjednačiti troškove i koristi, ali kako znamo te troškove i koristi?

Zato austrijska škola posmatra stvari potpuno obratno: činjenica da smo u nekom trenutku odlučili da prestanemo sa radom govori da je taj trenutak optimalna tačka. Ne govori ekonomija nama, nego mi govorimo ekonomiji. Mi svoj izbor pravimo iz subjektivnih, ko zna kakvih razloga. A činjenica da smo nešto izabrali, govori da je taj izbor za nas (bio) optimalan.

Optimalna tačka je teorijski ista u oba slučaja, i u neoklasičnoj i u austrijskoj varijanti -- tamo gde se naši granični troškovi izjednačavaju sa graničnim koristima. Ali uzročnost je drugačija. Neoklasičari podrazumevaju da nauka nekako spolja utvrđuje šta je optimalan izbor, pa nas onda o tome informiše. Austrijanci kažu suprotno. Samo činjenica da smo izvršili nekakav izbor može dati informaciju da je izbor bio optimalan. A troškove i koristi, koji su uvek strogo subjektivni, smo nekako već izmerili sami.

Ovo možda izgleda kao obična sholastička zavrzlama, ali praktične posledice su ogromne. Najpoznatija i najveća je debata o mogućnosti funkcionisanja socijalizma, koju su Mises i Hayek vodili sa neoklasičarima od 1920-ih do 1940-ih. Debata je istovremeno definisala ovu razliku koja prethodno nije bila tako jasna, označila raskid dve škole, i nažalost potisikivanje austrijske u drugi plan. Neoklasičari su, uglavnom, tvrdili da socijalizam može funkcionisati, i to tako što će centralni planeri proceniti granične troškove i koristi, i onda na osnovu njih izračunati potrebni nivo proizvodnje svakog artikla. Hayekov austrijski pogled je bio da stvar kao što su granični troškovi i granične koristi ne postoje nezavisno od aktera koji ih snose. Ne odlučuje firma ili pojedinac da nešto kupi ili proda na osnovu toga što je izmerio troškove i koristi, nego obrnuto -- samo na osnovu toga što je kupio ili prodao mi možemo reći da je njegova korist veća od troška. Iako najveći broj ekonomista nije prihvatio, a neoklasična ekonomija očigledno ni dalje ne razume ili ne prihvata ovaj argument u potpunosti, vreme je pokazalo ko je bio u pravu. Socijalizam nije bio samo neefikasan, nego je od početka patio od hroničnih viškova i nestašica. Što je pokazalo da centralni planeri nisu mogli imati ni blagu predstavu o tome šta, kome, koliko i o kojoj ceni treba.

Milanovićev tekst je o nečem sasvim drugom, ali ova početna definicija me je podsetila kako austrijanci drugačije gledaju na stvari i kako male razlike u osnovnim konceptima vode do velikih razlika u zaključcima.

That's all folks!

Cekić i Vasić su smenjeni sa čela Radiodifuzne agencije odakle su godinama maltretirali medije i građane Srbije. O incidentu zbog kojeg su smenjeni smo već pisali početkom jula. Ispravna odluka. Sledeći korak bi trebalo da bude ukidanje ovlašćenja RRA koja im dozvoljavaju da praktično vode uređivačku politiku svih medija u Srbiji. Naravno, privatizovanje RTS bi bilo posebno korisno.

Šta treba da brine ekonomiste

Pre više godina smo Slaviša i ja vodili jednu polemiku na Katalaksiji o Ronaldu Kouzu i njegovoj znamenitoj teoremi. (ovde, ovde, ovde i ovde)

Jedna od stvari koje je Slaviša tu pomenuo je dvojnost između "ekonomske" i "vrednosne" kritike Kjoto protokola - može se ukazivati na ekonomske štete od tog Protokola, negativne efekte na ekonomski rast, neefektivnost u smislu uticaja na klimu itd, ali s druge strane i na moralni ili vrednosni status promena koje takve politike nameću, pri čemu je on prevashodno insistirao na ovom tehničkom apsektu. To je tzv. cost-benefit analiza koja je poznata u ekonomskoj teoriji (naravno, povod za tu njegovu generalizaciju je bio spor oko cost-benefit analize kao metoda odlučivanja u slučaju sporova o vlasničkim prava u kontekstu Kouzove teoreme). Moja bojazan je bila opštijeg karaktera - iako sam se slagao i sad se slažem da je ekonomska i ekološka štetnost Kjoto prorokola vrlo važna stvar, na duži rok nije presudno da li bi Kjoto protokol imao negativne efekte po svetsku ekonomiju, a bez vidljivih pozitivnih efekata po klimu (što je danas opšteprihvaćena stvar), već kakav tip institucionalnih i političkih promena zahteva njegova primena; uvođenje jedne vrste centralnog planiranja, arbitrarna procena kolike treba da budu emisije CO2, što podrazumeva promenu tipa društva u kome živimo. Na stranu ogromna korupcija i rent-seeking koji bujaju u trouglu vlada-industrijski lobiji-NGOi, vladi se daju ingerencije da kontroliše i reguliše potrošnju energije i time zapravo ekonomski sistem polako prevodi iz tržišne privrede u režim kontrolisane, planske privrede. Pri svemu tome Kjoto protokol je uzet samo kao cinični izgovor za formiranje globalne nadnacionalne vladavine. Francuski predednik Žak Širak je rekao kako je "Kjoto protokol samo prvi korak kao uspostavi globalne vladavine i da ga treba primeniti i ako ne postoji naučna osnova za njega". Sadašnji britanski ministar inostranih poslova Dejvid Miliband rekao je da "klimatske promene pružaju novi osnov za širenje EU, i da je odnos između EU i klimatskih promena odnos između agenta koji traga za idealom za koji će se boriti i ideala koji čeka nekog da ga sprovede u delo". Jasno je da političarima i birokratima Kjoto protokol i takozvane klimatske promene služe samo kao alibi za ono što oni inače žele da urade iz drugih razloga: da uvedu svetsku vladu, globalnu regulaciju ekonomije ili dalji proces centralizacije EU (ili najčešće sve te stvari zajedno kao deo jedinstvenog projekta).

Međutim, nisu samo promene političko-ekonomskog sistema nužna posledica ambicije da se kontroliše emisija CO2. "Promene u načinu života" su jedna od stvari koje takođe postaju stvarnost, i to ne kao privatna kampanja neke grupe već kao državna politika. IPCC u svom poslednjem izveštaju promenu životnog stila u pravcu manje potrošnje energije smatra jednim od načina izlaska na kraj sa klimatskim promenama, a skoro sve ekološke organizacije ultimativno zahtevaju siromaštvo i skromnost kao uslov "spasenja planete".

Kad pogledate ove dalekosežne socijalne i političke promene koje se nameću pod izgovorom borbe s klimatskim promenama, a zapravo iz razloga koji su mnogo stariji - mržnje prema kapitalizmu i slobodnom tržištu i želje da se oni zamene državnom kontrolom naših života - postaje jasno i da ekonomska cost-benefit analiza ima vrlo ogranično dejstvo u oblikovanju javne politike. Nije reč o borbi sa ekonomsko prosvećivanje masa i donosilaca odluka, već o borbi sa opasnim i destruktivnim idejama koje se promovišu pod krinkom humanizma i spasavanja planete. A to je mnogo teža i neizvesnija borba. Ekonomija kao nauka sve više gravitira ka političkoj, pravnoj pa i filozofskoj analizi društva, posebno ona koja se bavi analizom funkcuionisanja tržišta - realni svet a ne cost-benefit matematički modeli pružaju najbolje objašnjenje zašto kapitalistički sistem funkcioniše,a li i opasnost po taj sistem ne potiče usled nerazumevanja detalja tehničkih argumenata u prilog tržištu, već iz atavističkog moralnog protesta proiv individualizma. To su najboji ekonomisti poput Hajeka, Bjukenena ili Pejovića odavno shvatili.