Tomo Jančić, iz zavoda za zapošljavanje, kaže da Crnoj Gori nedostaje 4,800 konobara, 1,200 sobarica, 300 recepcionera a nabrojao je i još sličnog osoblja. Predrag Jelušić, iz crnogorskog turističkog udruženja, sa druge strane tvrdi da je nemoguće odrediti koliko ljudi je zaposleno (a shodno tome i koliko fali) zbog toga što mnogi rade na crno. Drugim rečima pitanje je da li problem nedostatka radnika i postoji.
Rad na crno, neformalna ekonomija, off the books, druga ekonomija, ispod stola... su razna imena za istu pojavu - visok trošak državne regulacije odnosno za nefikasnost zakona. Kao što je objasnio Enrique Ghershi, saradnik Hernanda de Sota, političari i pravnici ne razumeju da zakoni sa sobom povlače i određene troškove i to ne samo u novčanom smislu već i po pitanju utrošenog vremena i pribavljanja informacija. Pošto se ljudi uglavnom ponašaju racionalno, manje se pridržava zakona kada je ovaj trošak veći, i obrnuto. Nepoštovanje zakona nije posledica kulturoloških i tradicionalnih karakteristika već isključivo racionalnog ponašanja pojedinca. Konačno, nepoštovanje zakona nije uzrok razvoju crnog tržišta već posledica propisivanja neefikasnih pravila. Razvijene zemlje imaju manje sive ekonomije jer imaju efikasnije zakone pa je isplativo pridržavati ih se. Ta računica u zemljama u razvoju, a u velikoj meri i kod nas, ne postoji.
Pravi trošak sive ekonomije nije manjak u budžetu od nenaplaćenog poreza, kao što se obično smatra, već količina neostvarenih privrednih aktivnosti. Ljudi zaposleni u sivoj ekonomiji obično ne mogu da podignu kredite, uplate osiguranje ili traže pravnu zaštitu, što ih sprečava da dalje unapređuju svoje poslove. Pravi trošak je ustvari manji broj uspešnih kompanija u Srbiji, odnosno manje Jevrosimovića, Đorđevića i sličnih. U Peruu na primer 60 procenata ljudi (odnosno radnih sati) se utroši u sivoj ekonomiji a taj rad stvara samo 38 procenata BDP. Ograničeni razvoj poslova u sivoj ekonomiji su razlog za nižu produktivnost.
Umesto da broje koliko ljudi im fali za sezonske poslove u Crnoj Gori, njihova vlada bi trebalo da se fokusira na smanjivanje troškova poslovanja. To bi prevelo veliki broj ljudi u formalnu ekonomiju, unapredilo produktivnost i dugoročno obezbedilo veća budžetska primanja i samoj vladi. Građani Crne Gore bi, razume se, odmah osetili boljitak.
13 June 2008
Građanske slobode u Americi
Kategorija:
Lične slobode
Ja sam uvek mislio da je velika "briga" američkih levičara za sudbinu građanskih sloboda u Americi posle 11 septembra samo jeftina i providna ideološka maska za anti-amerikanizam i želju da se pomogne teroristima i iskoristi retorika ljudskih prava za još jedan napad na Bušovu administraciju. Pri svemu, tome same građanske slobode nisu bile mnogo važne, već njihova politička upotreba.
Ta moja stara desničarska dogma (na kojoj su mi zamerali i zameraju čak i prijatelji sa TR), ovih dana je dobila, čini mi se, vrlo ubedljivu potvrdu. U novoj odluci Vrhovnog Suda Amerike, pravo habeas corpus je prošireno i na "neprijateljske borce" koji nisu kročili na teritoriju SAD. To praktično znači da će Gvantanamo zatvor morati da bude zatvoren, ili će zatvorenici morati da dobiju zakonska prava po Ustavu SAD.
I naravno, borci za građanske slobode, na čelu sa voljenim Njujork Tajmsom su odmah zapevali erotične ode "novom prodoru u zaštiti ljudskih prava i još jednom udarcu Bušovoj politici". Hrabra tanka većina Vrhovnog suda i liberalna javnost Amerike zaštitili američki Ustav i građanske slobode od nasrtaja zlog i agresivnog predsednika iz Teksasa.
Ali, tu počinju problemi. Po odluci Boumediene vs Bush, pravo zaštite "neprijateljskih boraca" proteže se samo na baze na teritoriji Amerike, tj Gvantanamo. Ako američka vlada drži zatvorenike u Iraku ili Avganistanu, ili ih preda nekom trećem, njima nema pomoći američkog Ustava. Pouka bilo kom predsedniku - nemoj da šalješ zatvorenike u Gvantanamo, već napravi zatvor negde drugde i nećeš imati problema. Kao što rekoh, briga za ljudska prava je selektivno oruđe političke borbe. Veći ulog je očuvati emocionalno značenje i simboliku Gvantanama za levičarsko javno mnenje (to se zove defining atrocity još od Vijetnama), i još jednom dokazati da je Buš zlikovac i prekršitelj zakona, nego zaista rešiti problem, ili čak zaista zaštititi građanska prava terorista po američkim ustavnim standardima. I oni su, kao i sve ostalo, samo pioni u političkoj igri.
Još zanimljivija stvar o "liberalnoj" brizi za građanske slobode je u sledećem. Na osnovu himni i oda Vrhovnom sudu i kletvi Bušovog "špijuniranja građana" i svih ostalih stvari koje ste mogli da slušate od Njujork Tajmsa prehodnih godina pomislili biste možda da su oni apolutni šampioni ljudskih prava. Ali, valjda samo dan ili dva posle objave presude Boumediene v. Bush, NYT objavljuje tekst u kome hvali politiku kažnjavanja verbalnog delikta u Kanadi i Evropi, i zagovara ukidanje ustavne zaštite slobode govora koju priža I amandman američkog Ustava. Povod je sudsko gonjenje jednog Kanađanina, Marka Steyna, koji je "uvredio" islam, a koje, gonjenje, list uzima kao svetao primer zaštite ljudskih prava.
Kad pročitate tekst iz Tajmsa jasno vam je ne samo da oni zagovaraju ukidanje ustavne zaštite slobode govora, već i da rezervišu pravo ograničenja te slobode samo za slučajeve napada na religijske i rasne manjine. Recimo za korporativne lidere to ne važi. Ili za nepopularne predsednike. To je pokušaj da se iz Evrope ili Kanade preslikaju zakoni čija je svrha uglavnom da se nametne politička korektnost u osetljivim pitanjima, ili da se onemogući bilo kakva kritika radikalnog islama.
Briga američkih "liberala" za građanske slobode važi samo za islamske teroriste, ne i za manje simpatične grupe ljudi, poput onih koji teroriste ili njihovu ideologiju kritikuju.
Ta moja stara desničarska dogma (na kojoj su mi zamerali i zameraju čak i prijatelji sa TR), ovih dana je dobila, čini mi se, vrlo ubedljivu potvrdu. U novoj odluci Vrhovnog Suda Amerike, pravo habeas corpus je prošireno i na "neprijateljske borce" koji nisu kročili na teritoriju SAD. To praktično znači da će Gvantanamo zatvor morati da bude zatvoren, ili će zatvorenici morati da dobiju zakonska prava po Ustavu SAD.
I naravno, borci za građanske slobode, na čelu sa voljenim Njujork Tajmsom su odmah zapevali erotične ode "novom prodoru u zaštiti ljudskih prava i još jednom udarcu Bušovoj politici". Hrabra tanka većina Vrhovnog suda i liberalna javnost Amerike zaštitili američki Ustav i građanske slobode od nasrtaja zlog i agresivnog predsednika iz Teksasa.
Ali, tu počinju problemi. Po odluci Boumediene vs Bush, pravo zaštite "neprijateljskih boraca" proteže se samo na baze na teritoriji Amerike, tj Gvantanamo. Ako američka vlada drži zatvorenike u Iraku ili Avganistanu, ili ih preda nekom trećem, njima nema pomoći američkog Ustava. Pouka bilo kom predsedniku - nemoj da šalješ zatvorenike u Gvantanamo, već napravi zatvor negde drugde i nećeš imati problema. Kao što rekoh, briga za ljudska prava je selektivno oruđe političke borbe. Veći ulog je očuvati emocionalno značenje i simboliku Gvantanama za levičarsko javno mnenje (to se zove defining atrocity još od Vijetnama), i još jednom dokazati da je Buš zlikovac i prekršitelj zakona, nego zaista rešiti problem, ili čak zaista zaštititi građanska prava terorista po američkim ustavnim standardima. I oni su, kao i sve ostalo, samo pioni u političkoj igri.
Još zanimljivija stvar o "liberalnoj" brizi za građanske slobode je u sledećem. Na osnovu himni i oda Vrhovnom sudu i kletvi Bušovog "špijuniranja građana" i svih ostalih stvari koje ste mogli da slušate od Njujork Tajmsa prehodnih godina pomislili biste možda da su oni apolutni šampioni ljudskih prava. Ali, valjda samo dan ili dva posle objave presude Boumediene v. Bush, NYT objavljuje tekst u kome hvali politiku kažnjavanja verbalnog delikta u Kanadi i Evropi, i zagovara ukidanje ustavne zaštite slobode govora koju priža I amandman američkog Ustava. Povod je sudsko gonjenje jednog Kanađanina, Marka Steyna, koji je "uvredio" islam, a koje, gonjenje, list uzima kao svetao primer zaštite ljudskih prava.
Kad pročitate tekst iz Tajmsa jasno vam je ne samo da oni zagovaraju ukidanje ustavne zaštite slobode govora, već i da rezervišu pravo ograničenja te slobode samo za slučajeve napada na religijske i rasne manjine. Recimo za korporativne lidere to ne važi. Ili za nepopularne predsednike. To je pokušaj da se iz Evrope ili Kanade preslikaju zakoni čija je svrha uglavnom da se nametne politička korektnost u osetljivim pitanjima, ili da se onemogući bilo kakva kritika radikalnog islama.
Briga američkih "liberala" za građanske slobode važi samo za islamske teroriste, ne i za manje simpatične grupe ljudi, poput onih koji teroriste ili njihovu ideologiju kritikuju.
Subscribe to:
Posts (Atom)