Helikopterski novac

Kad smo već kod teme, uz prokazivanje Friedmana kao inflacioniste obavezno ide i pominjanje čuvenog helikoptera. Friedman je, kaže se, pozivao da se novac baca iz helikoptera i to je dokaz da je bio zagovornik inflacije.

Friedmanova metafora sa helikopterom nema zaista nikakve veze sa inflatornom politikom. Ona je odgovor na kejnzijanski argument da je centralna banka u nekim situacijama nemoćna. Kejnzijanci, naime, vide kamatne stope kao glavni instrument i glavni mehanizam prenosa uticaja monetarne politike na ekonomiju. Ovo je ustvari dominantni pogled, dugo je to bio i ostao je do danas. Ako pitate slučajno odabranog ekonomistu ili bankara kako centralna banka vodi monetarnu politiku, najverovatniji odgovor koji ćete dobiti je da ona to radi upravljanjem kamatnim stopama.

U situaciji kad su kamatne stope veoma niske ili čak na nuli -- kao što je od SAD preko EU do Japana bio slučaj u proteklih par godina -- kejnzijanci kažu da centralna banka ne može više da vodi ekspanzivnu monetarnu politiku jer kamatne stope ona ne može da spusti ispod nule. Međutim, pošto se pretpostavlja da se radi o recesionoj deflaciji, gde padaju i realni sektor i cene, neka vrsta ekspanzivne politike je potrebna. U tom slučaju, kejnzijanci kažu, neophodno je da stimulus bude fiskalni. Pošto su kamate već na nuli, centralna banka je nemoćna i čak i kad bi to htela, ne može da ekspanzivnom monetarnom politikom podstakne privredu niti kreira inflaciju.

Nonsens, kaže Friedman. Ključna stvar u monetarnoj politici nisu kamatne stope, već količina novca u ekonomiji. Centralna banka uvek može da kratkoročno podstakne realnu ekonomiju i stvori inflaciju. Ako nikako drugačije, može da uzme i baci veliku količinu novca iz helikoptera. To što su kamate nula je irelevantno -- ljudi će pokupiti novac, potrošiti ga i cene će na kraju morati da porastu.

Otuda metafora se helikopterom. Radilo se o objašnjenju različitih puteva uticaja centralne banke na ekonomiju. Helikopter je tu da objasni da nisu ključne kamate, već da je ključna količina novca.

Ben Bernanke je upotrebio istu metaforu pre desetak godina dok je još bio akademik, pišući o tadašnjoj japanskoj deflaciji. Zato ga sada zovu Helikopter Ben, ali ideja je bila ista -- nasuprot tadašnjim tvrdnjama japanskih ekonomista, jednostavno nije bilo tačno da japanska centralna banka ne može kratkoročno podstaći realnu ekonomiju i sprečiti deflaciju, što je upotrevljavano kao opravdanje za fiskalni stimulus. Neka su kamate i na nuli -- novac se i dalje može nekako ubaciti u ekonomiju, makar i uz pomoć helikoptera. 

Ovo ne znači da je Bernanke Friedmanov sledbenik u drugim stvarima ili da bi Friedman odobrio ovo što sada kao guverner Feda radi Bernanke -- ali o tome više u knjizi koja izlazi za par nedelja.

Friedman i inflacija

Postoji jedna stvar koju neki noviji "austrijski" ekonomisti nikako da shvate. Stvar je jednostavna. Ako u ekonomiji imate određenu količinu novca, a zatim ta količina iz nekog razloga naglo opadne, uslediće ekonomska recesija. 

Količina novca u ekonomiji je glavna determinanta nivoa cena. Promene količine novca, međutim, ne utiču samo na cene, već u kratkom roku utiču pre svega na realnu ekonomiju. Ako povećate količinu novca, nećete odmah dobiti porast cena, nego će prvo porasti proizvodnja i zaposlenost. Tek onda, posle nekog unapred nepoznatog vremenskog perioda, porašće cene a realna ekonomija će se vratiti na svoj prethodni ili još niži nivo. To zna svaki političar -- zato su uvek u iskušenju da radi kratkoročnih poboljšanja štampaju novac.

Isto važi i za smanjenje novčane mase. Ako količina novca u ekonomiji opadne, neće opasti cene, nego će pre svega realna ekonomija biti pogođena. Opašće proizvodnja, porašće nezaposlenost, dogodiće se recesija. Sa opadanjem količine novca vremenski period potreban za prilagođavanje cena je još duži nego u slučaju njenog rasta. Cene se, dobro je poznato, teško kreću nadole. Kad količina novca u ekonomiji opadne možete imati višegodišnju duboku recesiju pre nego što se cene prilagode novoj realnosti.

Kada je Milton Friedman objasnio da je lek protiv Velike depresije 1930-ih trebalo da bude povećanje novčane mase, on je u vidu imao upravo to. Novčana masa je, iz nekoliko razloga, da sada ne ulazimo u njih, prilikom Velike depresije opala za celih 40%. To je uslovilo dobrim delom bespotrebnu i bespotrebno dugačku recesiju i najbolji lek za to je bilo vraćanje novčane mase na prethodni nivo. 

Postojanje ovog efekta kretanja novčane mase na realnu ekonomiju može da spori samo neko ko veruje u savršenu fleksibilnost cena. Kad bi cene vrlo lako opadale, onda bi pad novčane mase jednostavno rezultirao padom cena i realne recesije ne bi bilo. Ali cene ne padaju lako iz niza razloga -- ekonomskih (teško je koordinisati ko će prvi spustiti svoju cenu, svi čekaju jedni druge), psiholoških (novčana iluzija, ljudi bolje vide nominalne iznose svojih plata nego šta se za njih može kupiti), pravnih (dugoročni ugovori i nemogućnost smanjenja cena i plata zbog njih) i političkih (sindikati, štrajkovi). Sve je to moguće jednom prevazići, ali dok se ne prevaziđe imali ste nekoliko godina bepostrebnog pada realnog društvenog proizvoda i visoke nezaposlenosti.

Novi austrijanci, pod kojima mislim na grupu okupljenu oko Mizes instituta -- možemo ih zvati i Ron Paul austrijanci, rotbardovci, Mizes institut austrijanci (sa naglaskom na Institut ne na Mizes) -- su preskočili neke od ovih lekcija i u želji da dokažu svoje antiinflatorne kredencijale oni zanemaruju ceo problem i napadaju Friedmanov "inflacionizam", ne videći o čemu se ovde ustvari radi. Tek se ponekad neko od njih seti pravih problema iza opadanja novčane mase i pokuša da se umesto moralizatorske antiinflatorne retorike pozabavi suštinom. U  tom slučaju je potrebno nekako dokazati da cene jesu fleksibilne nadole i najbolje što se može su tekstovi poput ovoga. Naravno, sve to protivrečni ne samo gomili sistematskih istraživanja nego i sasvim očiglednim činjenicama. Da uzmemo samo neke skorije primere, zašto je u baltičkim zemljama prilikom poslednje svesno deflatorne politike GDP opadao za po 15-20%, dok cene nisu uspele da opadnu ni za 1%? Zašto Grčka nikako ne uspeva da spusti realne cene i plate i postane konkurentnija?

Eto u tom konteksu je Friedman predlagao monetarnu ekspanziju. Ako već imate centralnu banku i vodite monetarnu politiku (što on nije naročito preporučivao), a dogodi vam se da novčana masa opadne -- bolje je novčanu masu vratiti na prethodni nivo nego prolaziti kroz godine recesije. 

Promene količine novca, naviše a posebno naniže, mogu da ozbiljno pogode realnu ekonomiju. Stariji Austrijanci su to dobro znali -- Mizes je znao, Hayek je znao. Tek je Rothbarda i njegove sledbenike potreba za isticanjem sopstvenih anti-inflatornih kredencijala navela na negiranje očiglednih istina.

PS. 

Moja knjiga o svetskoj ekonomskoj krizi i borbama ekonomskih teorija koje je prate je u štampi, pa ću u narednih par meseci blogovati najviše o ovim temama. Knjigu sam i pisao jer neka objašnjenja ne mogu da stanu u postove, ali postovi će služiti kao dopuna, posebno kad se radi o tekućim temama.