Koliko ja vidim, sistem sprečavanja sukoba interesa u Srbiji nema nikakve logike, iz najmanje tri razloga.
1. Gradonačelnicima je zabranjeno da budu poslanici.
Ja mislim da ova odredba nema nikakve logike, ja apsolutno ne vidim u kakvom su "sukobu interesa" te dve pozicije. Jedini "poluargument" je da će gradonačelnik da se bori za svoju opštinu, a da ga druge ne zanimaju. Možda, ali ako tako mislite, onda ne možete u isto vreme da se zalažete za većinski izborni sistem.
I, još nešto - voleo bih da mi neko objasni u kakvom je sukobu interesa gradonačelnik koji u je u parlament izabran kao predstavnik opozicione partije. Zašto je njemu zabranjeno da obavlja te dve funkcije?
2. Direktoru javnog preduzeća NIJE zabranjeno da bude poslanik.
Ovo tek nema nikakvog smisla. On kao poslanik, između ostalog, može da glasa o potvrđivanju garancije za firmu u kojoj je direktor. Evo ovde i ovde. Da ne kažem da glasa i o drugim zakonima koji imaju vrlo direktan efekat na poslovanje firme koju vodi.
3. Moram da priznam da meni čak ni to da neko ko je ministar ne može da bude poslanik nema previše logike. U mnogim zemljama premijer i ministri praktično moraju da budu i poslanici. Na brzinu sam proverio par imena i evo ko je sve poslanik u Ujedinjenom Kraljevstvu, "kolevci parlamentarne demokratije": Dejvid Kameron, Vilijam Hejg, Džordž Ozborn. Ali, nije to neki vrlo čudan engleski sistem - Angela Merkel je takođe poslanica, kao i Gvido Vestervele i recimo Danijel Bar, ministar zdravlja Nemačke. Dakle, proverio sam šest imena i svi su poslanici. Naravno, ima zemalja i sa suprotnom praksom, ali suština je da veoma daleko od očiglednog tvrdnja da su funkcije poslanika i ministra "nespojive" i da to "nema nigde".
Ovo poslednje je naročito bitno iz sledećih razloga:
1. Ministri praktično moraju da budu izabrani političari. To znači da nema nestranačkih ministara i premijera, već, ako hoćeš da budeš ministar, moraš da se baviš politikom. Ja mislim da je takvo rešenje daleko transparentnije i poštenije od ovog danas u Srbiji, gde imamo nestranačkog premijera.
2. Ministri moraju da sede u Skupštini, slušaju prozivke i ulaze u raspravu sa poslanicima opozicije. Potpuno je nelogična situacija da vladu od napada opozicije brane ljudi poput Nade Kolundžije ili Branka Ružića, koji u najboljem slučaju imaju samo blagu predstavu o tome kako i zašto je vlada donela neku odluku.
Po mom mišljenju, odredbe o sprečavanju sukoba interesa praktično jedino imaju smisla kada se radi o suprotstavljenosti privatnog i državnog interesa. U svim ostalim situacijama radi se samo o recikliranju stare komunističke ideje o "sprečavanju gomilanja funkcija".
O gomilanju funkcija svoj stav treba da daju birači, na izborima.
1. Gradonačelnicima je zabranjeno da budu poslanici.
Ja mislim da ova odredba nema nikakve logike, ja apsolutno ne vidim u kakvom su "sukobu interesa" te dve pozicije. Jedini "poluargument" je da će gradonačelnik da se bori za svoju opštinu, a da ga druge ne zanimaju. Možda, ali ako tako mislite, onda ne možete u isto vreme da se zalažete za većinski izborni sistem.
I, još nešto - voleo bih da mi neko objasni u kakvom je sukobu interesa gradonačelnik koji u je u parlament izabran kao predstavnik opozicione partije. Zašto je njemu zabranjeno da obavlja te dve funkcije?
2. Direktoru javnog preduzeća NIJE zabranjeno da bude poslanik.
Ovo tek nema nikakvog smisla. On kao poslanik, između ostalog, može da glasa o potvrđivanju garancije za firmu u kojoj je direktor. Evo ovde i ovde. Da ne kažem da glasa i o drugim zakonima koji imaju vrlo direktan efekat na poslovanje firme koju vodi.
3. Moram da priznam da meni čak ni to da neko ko je ministar ne može da bude poslanik nema previše logike. U mnogim zemljama premijer i ministri praktično moraju da budu i poslanici. Na brzinu sam proverio par imena i evo ko je sve poslanik u Ujedinjenom Kraljevstvu, "kolevci parlamentarne demokratije": Dejvid Kameron, Vilijam Hejg, Džordž Ozborn. Ali, nije to neki vrlo čudan engleski sistem - Angela Merkel je takođe poslanica, kao i Gvido Vestervele i recimo Danijel Bar, ministar zdravlja Nemačke. Dakle, proverio sam šest imena i svi su poslanici. Naravno, ima zemalja i sa suprotnom praksom, ali suština je da veoma daleko od očiglednog tvrdnja da su funkcije poslanika i ministra "nespojive" i da to "nema nigde".
Ovo poslednje je naročito bitno iz sledećih razloga:
1. Ministri praktično moraju da budu izabrani političari. To znači da nema nestranačkih ministara i premijera, već, ako hoćeš da budeš ministar, moraš da se baviš politikom. Ja mislim da je takvo rešenje daleko transparentnije i poštenije od ovog danas u Srbiji, gde imamo nestranačkog premijera.
2. Ministri moraju da sede u Skupštini, slušaju prozivke i ulaze u raspravu sa poslanicima opozicije. Potpuno je nelogična situacija da vladu od napada opozicije brane ljudi poput Nade Kolundžije ili Branka Ružića, koji u najboljem slučaju imaju samo blagu predstavu o tome kako i zašto je vlada donela neku odluku.
Po mom mišljenju, odredbe o sprečavanju sukoba interesa praktično jedino imaju smisla kada se radi o suprotstavljenosti privatnog i državnog interesa. U svim ostalim situacijama radi se samo o recikliranju stare komunističke ideje o "sprečavanju gomilanja funkcija".
O gomilanju funkcija svoj stav treba da daju birači, na izborima.
