A film govori više od hiljadu slika. Ili, to je barem teorija Hansa Roslinga, koji pokušava da udahne život u do bola dosadne Power Point prezentacije. Naime, Hans je razvio poseban software, koji se zove Gapminder i čiji je cilj da dinamizuje statističke podatke. Primer sjajne prezentacije možete videti u Roslingovom obraćanju na TED konferenciji.
Posebno je zanimljivo to što je Google otkupio prava na taj software i učinio ga besplatnim preko servisa Google Docs. Nakon 15 minuta igranja, uspeo sam da napravim ovo.
Kada kliknete na link, dobićete grafikon sa krugovima. Svaki krug predstavlja jednu od zemalja u tranziciji. Različitim bojama su obojeni različiti regioni, što se vidi u gornjem desnom delu grafikona. Na X-osi se nalazi EBRD-jeva ocena napretka u tranziciji, a na Y-osi je GDP per capita. U polju select možete odabrati zemlje koje želite da pratite. Odaberite Srbiju, onda pustite PLAY dugme u donjem levom uglu ekrana. Videćete kretanje Srbije u ovom koordinantnom sistemu, kroz vreme.
Ono što se na prvi pogled vidi je koliko dugo kružić koji označava Srbiju stoji u mestu, čak i ide na dole-levo, dok manje-više svi ostali kružići, praktično svih boja (osim Belorusije i Centralne Azije) idu na gore-desno. Tek od 2000. i "naš" kružić kreće na desno veoma brzo, a onda, od 2002.-2003. usporava...
Možete odabrati i više zemalja i porediti ih. Probajte kombinaciju Hrvatska-Srbija, ili Slovenija-Srbija, ako baš hoćete da se deprimirate.
02 April 2009
Država nikada za nas nije ništa uradila, ali bolje i to nego privatizacija
Kategorija:
Kultura
Pročitajte tekst u današnjoj Politici. U njemu Ljiljana Đurić, predsednica Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije, iznosi mnogo optužbi na račun države. Te ne stara se dovoljno o kulturi, te umetnici su svedeni na prosjački štap, te posebno su ugroženi slobodni umetnici.
Sve je to možda tačno. Ali, da se država tako ophodi prema mojoj struci, ja bih tražio privatizaciju, jer bih, posle 20 godina lošeg iskustva, valjda shvatio da ne mogu od države da se nadam nekom rešenju. A umetnici kažu da "privatizacija može da ugrozi postojanje kulturnih institucija". Malo mi liči na ono "nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i sve nam uzeli".
U tekstu ima mnogo bisera. Na primer, problem starih balerina. Naime, zakonom je (navodno) propisano da je granica za odlazak u penziju 50 godina, a ključni argument za žalbu je "žena od 50 godina ne može da igra Žizelu". Pa, ne mogu ni ja da igram Žizelu, pa ne tražim penziju. U penziju ne ide onaj ko ne može da igra Žizelu, nego onaj ko je suviše star ili bolestan da nešto radi. Zamislite neku gimnastičarku koja u 22. godini traži da ode u penziju jer je prestara za gimnastiku.
Takođe, iznosi se problem slikara koji "mogu da održe jednu izložbu godišnje, za koju dobiju 50.000 dinara, a od te sume se ne može živeti". Odmah se setim jedne moje drugarice koja je mnogo želela da studira istoriju umetnosti, ali mi je rekla "ali tu nemam šansi da nađem pristojan posao..." I upisala žena Pravni fakultet i sad je advokat. Poenta je da umetnike niko nije terao da se bave slikarstvom, glumom ili baletom. Zašto bi sada svi mi ostali bili dužni da plaćamo za njihove greške u izboru karijere?
Umetnost je kao sport - nekoliko ljudi je veoma uspešno i zarađuje veoma mnogo para, a velika većina ne uspe da se probije. Ali, ako neka propala fudbalska nada, nakon 15 godina igranja u beton ligi završi karijeru, pa nađe običan posao, zašto to ne bi mogli da rade i umetnici?
Sve je to možda tačno. Ali, da se država tako ophodi prema mojoj struci, ja bih tražio privatizaciju, jer bih, posle 20 godina lošeg iskustva, valjda shvatio da ne mogu od države da se nadam nekom rešenju. A umetnici kažu da "privatizacija može da ugrozi postojanje kulturnih institucija". Malo mi liči na ono "nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i sve nam uzeli".
U tekstu ima mnogo bisera. Na primer, problem starih balerina. Naime, zakonom je (navodno) propisano da je granica za odlazak u penziju 50 godina, a ključni argument za žalbu je "žena od 50 godina ne može da igra Žizelu". Pa, ne mogu ni ja da igram Žizelu, pa ne tražim penziju. U penziju ne ide onaj ko ne može da igra Žizelu, nego onaj ko je suviše star ili bolestan da nešto radi. Zamislite neku gimnastičarku koja u 22. godini traži da ode u penziju jer je prestara za gimnastiku.
Takođe, iznosi se problem slikara koji "mogu da održe jednu izložbu godišnje, za koju dobiju 50.000 dinara, a od te sume se ne može živeti". Odmah se setim jedne moje drugarice koja je mnogo želela da studira istoriju umetnosti, ali mi je rekla "ali tu nemam šansi da nađem pristojan posao..." I upisala žena Pravni fakultet i sad je advokat. Poenta je da umetnike niko nije terao da se bave slikarstvom, glumom ili baletom. Zašto bi sada svi mi ostali bili dužni da plaćamo za njihove greške u izboru karijere?
Umetnost je kao sport - nekoliko ljudi je veoma uspešno i zarađuje veoma mnogo para, a velika većina ne uspe da se probije. Ali, ako neka propala fudbalska nada, nakon 15 godina igranja u beton ligi završi karijeru, pa nađe običan posao, zašto to ne bi mogli da rade i umetnici?
Tržište u turizmu
Kategorija:
Razno,
Regulacija,
Svet
Skoro sam bio u jednom game parku (safari parku) u Keniji pa mi je palo na pamet da napišem post o ekonomiji značajnih turističkih mesta, kao što su recimo piramide, Angkor Wat, Petra ili razni game parkovi po Africi. Svako od ovih mesta koje privlače stotine hiljada turista godišnje predstavljaju ozbiljan izvor prihoda za ljude koji žive u neposrednoj blizini, i meni je po pravilu interesantnije da pričam sa ljudima koji zarađuju od prevoza ili pružanja usluga turističkog vodiča nego samo razgledanje.
U Petri na primer uslugu prevoza mogu da pružaju samo beduini i to isključivo sa magarcima, konjima i kamilama. Broj magaraca je neograničen, a samim tim je i cena najpovoljnija. Broj konja je ograničen ali je situacija sa konjima ipak liberalnija nego sa kamilama kojih može da ima najviše 30. Ne mogu sada tačno da se setim ali mislim da vlasnici kamila takođe ne mogu da se menjaju. U suštini, od svake kamile godišnje u Petri može da se zaradi (ako se pravilno sećam) i preko $30,000, što je za Jordan ogromna cifra. Naravno, u Petri kao i u skoro svakom taksi prevozu na u razvijenom svetu, ne postoji slobodno tržište zbog čega turisti plaćaju relativno visoke cene prevoza.
Angkor Wat u Kambodži, omiljeno mesto Angeline Jolie, mi je bio pogotovu interesantan jer se u vreme mog boravka u tom delu sveta vršila transformacija sistema prevoza. Dugi niz godina su prevoz u parku nudili tuk tuk vozači, mogle su da se iznajme bicikle (ranije i motori) a za najegzotičnije turiste bili su u ponudi slonovi. Pod pritiskom ekocentrista vlada je u jednom trenutku donela odluku da zabrani prevoz tuk tuk vozačima i da uprava parka kupi neki broj vozila na struju. Naime, većina dušebrižnika tvrdi da izduvni gasovi izjedaju ruševene. To je naravno izazvalo ogromne proteste jer su pokušali da zamene prilično liberalan sistem prevoza gde svaki tuk tuk plaća fiksnu cenu po turi, hteli da zamene zabranom rada. Kako veliki broj ljudi u Sim Ripu živi od prevoza ta odluka dok sam ja bio tamo je bila privremeno zamrznuta. Ne znam koja je situacija sada. Uglavnom, u Angkor Watu nije bilo velikih ograničenja i tržište je funkcionisalo prilično slobodno, kao što je uostalom slučaj u Kambodži uopšte.
Amboseli game park u podnožju Kilimandžara u Keniji je u državnom vlasništvu. Pitanje prevoza je prilično dobro uređeno, svako može da dođe čim hoće, od automobila do aviona, i za svako vozilo postoji tarifa. Ono što je interesantno je da postoje različite cene za strance i za rezidente. Ne dovodim u pitanje drugačiju cenovnu politiku, ali kako je park u državnom vlasništvu osoblje nacionalnog parka registruje veliki broj poseta stranaca kao posete rezidenata. Iz najbolje namere da naplate što je više novca moguće, otvorili su prostor za korupciju, koja eto postoji i u predivnim parkovima prirode.
Za prevoz do piramida u Kairu se obavezno koriste konji ili kamile. Tu je situacija prilično liberalna po pitanju broja životinja, ali uslugu mogu da pružaju samo preduzetnici koji imaju štale u neposrednoj blizini, tako da je i tu ulazak na tržište pomalo ograničen iako generalno postoji konkurencija.
Jedan savet: Usluge turističkih vodiča često deluju skupo. Mogu da idu i do 50 dolara. Bez obzira koliko znate ili ne znate o mestu, moje je iskustvo da od vodiča uvek naučite više nego da se šetate sa otvorenim travel guidom u ruci. Uvek će vam reći zanimljive detalje ne samo o mestu koje obilazite već i o načinu života ljudi koji žive u okolini. Ako već potrošite ogroman novac na put do neke lokacije, nemojte štedeti novac na vodiču. Sigurno će vam učiniti posetu interesantnijom.
U Petri na primer uslugu prevoza mogu da pružaju samo beduini i to isključivo sa magarcima, konjima i kamilama. Broj magaraca je neograničen, a samim tim je i cena najpovoljnija. Broj konja je ograničen ali je situacija sa konjima ipak liberalnija nego sa kamilama kojih može da ima najviše 30. Ne mogu sada tačno da se setim ali mislim da vlasnici kamila takođe ne mogu da se menjaju. U suštini, od svake kamile godišnje u Petri može da se zaradi (ako se pravilno sećam) i preko $30,000, što je za Jordan ogromna cifra. Naravno, u Petri kao i u skoro svakom taksi prevozu na u razvijenom svetu, ne postoji slobodno tržište zbog čega turisti plaćaju relativno visoke cene prevoza.
Angkor Wat u Kambodži, omiljeno mesto Angeline Jolie, mi je bio pogotovu interesantan jer se u vreme mog boravka u tom delu sveta vršila transformacija sistema prevoza. Dugi niz godina su prevoz u parku nudili tuk tuk vozači, mogle su da se iznajme bicikle (ranije i motori) a za najegzotičnije turiste bili su u ponudi slonovi. Pod pritiskom ekocentrista vlada je u jednom trenutku donela odluku da zabrani prevoz tuk tuk vozačima i da uprava parka kupi neki broj vozila na struju. Naime, većina dušebrižnika tvrdi da izduvni gasovi izjedaju ruševene. To je naravno izazvalo ogromne proteste jer su pokušali da zamene prilično liberalan sistem prevoza gde svaki tuk tuk plaća fiksnu cenu po turi, hteli da zamene zabranom rada. Kako veliki broj ljudi u Sim Ripu živi od prevoza ta odluka dok sam ja bio tamo je bila privremeno zamrznuta. Ne znam koja je situacija sada. Uglavnom, u Angkor Watu nije bilo velikih ograničenja i tržište je funkcionisalo prilično slobodno, kao što je uostalom slučaj u Kambodži uopšte.
Amboseli game park u podnožju Kilimandžara u Keniji je u državnom vlasništvu. Pitanje prevoza je prilično dobro uređeno, svako može da dođe čim hoće, od automobila do aviona, i za svako vozilo postoji tarifa. Ono što je interesantno je da postoje različite cene za strance i za rezidente. Ne dovodim u pitanje drugačiju cenovnu politiku, ali kako je park u državnom vlasništvu osoblje nacionalnog parka registruje veliki broj poseta stranaca kao posete rezidenata. Iz najbolje namere da naplate što je više novca moguće, otvorili su prostor za korupciju, koja eto postoji i u predivnim parkovima prirode.
Za prevoz do piramida u Kairu se obavezno koriste konji ili kamile. Tu je situacija prilično liberalna po pitanju broja životinja, ali uslugu mogu da pružaju samo preduzetnici koji imaju štale u neposrednoj blizini, tako da je i tu ulazak na tržište pomalo ograničen iako generalno postoji konkurencija.
Jedan savet: Usluge turističkih vodiča često deluju skupo. Mogu da idu i do 50 dolara. Bez obzira koliko znate ili ne znate o mestu, moje je iskustvo da od vodiča uvek naučite više nego da se šetate sa otvorenim travel guidom u ruci. Uvek će vam reći zanimljive detalje ne samo o mestu koje obilazite već i o načinu života ljudi koji žive u okolini. Ako već potrošite ogroman novac na put do neke lokacije, nemojte štedeti novac na vodiču. Sigurno će vam učiniti posetu interesantnijom.
Problem iz najboljih namera
Kategorija:
Razno,
Regulacija,
Svet
Luanda je u suštini mali grad iako ima 4 miliona stanovnika. Većina ljudi živi u naseljima u blizini grada (shantytowns, favelas,), dok sam grad nije mnogo veći 
od Novog Sada. Kada je grad pravljen, a glavna tvrđava u gradu postoji više od 400 godina iako se grad naravno razvijao kasnije, infrastruktura je osmišljena za populaciju od 400,000 stanovnika (to su priče starosedelaca nemam neku posebnu potvrdu). Ulice su uske, uglavnom imaju samo dve trake, i njihovo širenje je ograničeno kućama i zgradama. Vodovod, kanalizacija i struja su takođe veliki problem jer je sve osmišljeno za značajno manji broj ljudi.
U skoro svim zemljama u Africi, po dobijanju nezavisnosti od tokom šezdesetih godina prošlog veka (Angola 1975), počinju velike migracije stanovništva prema glavnim gradovima. To je delimično bila posledica i industralizacije koje su mahom sve afričke zemlje, ugledajući se na Sovjetski Savez, u to vreme sprovodile. Ni Luanda nije izuzetak. Danas milioni ljudi koji žive oko Luande svakodnevno dolaze na posao u glavni grad. To u ovom inače malom gradu izaziva neviđeni saobraćajni haos. Primera radi, destinacija od moje kuće do kancelarije ne zahteva više od 20 minuta šetnje ali mi često treba i 90 minuta da taj put pređem kolima. Ponekad mi se desi da provedem šest sati u kolima ukoliko idem na sastanak u drugom delu grada (distanca ne veća 4-5 km u jednom pravcu). Definitivno najgori saobraćaj
koji sam do sada doživeo, a mislim da sam dosta putovao. Voziti noću po Luandi je pravo uživanje, ne samo što nema gužve već se i grad čini mnogo čistijim.
Jednostavno rešenje za problem saobraćaja jednostavno ne postoji. Ulice su male a ogroman broj ljudi mora da cirkuliše gradom. Gradski prevoz u suštini ne postoji. Pre dve ned
elje su počela da rade 300 autobusa gradskog prevoza, ali pošto koriste iste ulice i trake kao i ostala vozila, tu o uštedama vremena nema govora. Metro i druga prevozna sredstva ne postoje jer je grad prilično mali. Postoji voz koji dnevno ide do najvećeg naselja van grada ali ga malo ljudi koristi. Često ne radi a i prilično je opasan zbog kriminala. Praktično jedino rešenje je izgradnja ulica sa više nivoa, mada ne znam koliko je to realistično.
Angolska elita pak smatra da su problem u saobraćaju isključivo neobrazovani vozači i taksi odnosno kombi vozači (kanduljeros) koji su jedini način prevoza za veliku većinu ljudi. Juče su počeli da primenjuju novi zakon koji bi trebalo da uvede red u saobraćaj. Pored standardnih zabrana vožnje pod dejstvom alkohola, pričanja mobilnim telefonom u kolima i povećanja kazni, dosetili su se da uvedu obavezu vezivanja pojaseva na svim sedištima. Šta je tu problem? Pa većina kombi taksija nema pojaseve za sve putnike i uglavnom voze 15 ljudi umesto 8 koliko imaju sedišta
. Prvi rezultat novih pravila je da se juče i danas velika većina ljudi ili nije pojavila na poslu ili su stigli sa zakašnjenjem od nekoliko sati. Naime, mnogi kombi vozači u strahu od kazni su prestali da voze. Oni koji voze, mogu da pokupe manje ljudi, pa je cena prevoza skočila između 100 i 200 procenata. Još uvek se ne zna tačna cifra. Do sada je prevoz koštao oko između $0.75 i $1. Iz najboljih namera da reše problem u Luandi je već dva dana pravi haos. Naravno, gužve u gradu nisu manje nego što su bile ranije jer kombi vozači predstavljaju ipak predstavljaju relativno mali broj vozila na ulicama.
Marko je prošle godine pričao o situaciji u Santijagu, pa mi se paralela učinila simpatičnom. Poenta je da u svakom naizgled haosu postoji red, a da pravi haos nastupa kada planski pokušavamo da uvedemo red.
od Novog Sada. Kada je grad pravljen, a glavna tvrđava u gradu postoji više od 400 godina iako se grad naravno razvijao kasnije, infrastruktura je osmišljena za populaciju od 400,000 stanovnika (to su priče starosedelaca nemam neku posebnu potvrdu). Ulice su uske, uglavnom imaju samo dve trake, i njihovo širenje je ograničeno kućama i zgradama. Vodovod, kanalizacija i struja su takođe veliki problem jer je sve osmišljeno za značajno manji broj ljudi.
U skoro svim zemljama u Africi, po dobijanju nezavisnosti od tokom šezdesetih godina prošlog veka (Angola 1975), počinju velike migracije stanovništva prema glavnim gradovima. To je delimično bila posledica i industralizacije koje su mahom sve afričke zemlje, ugledajući se na Sovjetski Savez, u to vreme sprovodile. Ni Luanda nije izuzetak. Danas milioni ljudi koji žive oko Luande svakodnevno dolaze na posao u glavni grad. To u ovom inače malom gradu izaziva neviđeni saobraćajni haos. Primera radi, destinacija od moje kuće do kancelarije ne zahteva više od 20 minuta šetnje ali mi često treba i 90 minuta da taj put pređem kolima. Ponekad mi se desi da provedem šest sati u kolima ukoliko idem na sastanak u drugom delu grada (distanca ne veća 4-5 km u jednom pravcu). Definitivno najgori saobraćaj
koji sam do sada doživeo, a mislim da sam dosta putovao. Voziti noću po Luandi je pravo uživanje, ne samo što nema gužve već se i grad čini mnogo čistijim.Jednostavno rešenje za problem saobraćaja jednostavno ne postoji. Ulice su male a ogroman broj ljudi mora da cirkuliše gradom. Gradski prevoz u suštini ne postoji. Pre dve ned
elje su počela da rade 300 autobusa gradskog prevoza, ali pošto koriste iste ulice i trake kao i ostala vozila, tu o uštedama vremena nema govora. Metro i druga prevozna sredstva ne postoje jer je grad prilično mali. Postoji voz koji dnevno ide do najvećeg naselja van grada ali ga malo ljudi koristi. Često ne radi a i prilično je opasan zbog kriminala. Praktično jedino rešenje je izgradnja ulica sa više nivoa, mada ne znam koliko je to realistično.Angolska elita pak smatra da su problem u saobraćaju isključivo neobrazovani vozači i taksi odnosno kombi vozači (kanduljeros) koji su jedini način prevoza za veliku većinu ljudi. Juče su počeli da primenjuju novi zakon koji bi trebalo da uvede red u saobraćaj. Pored standardnih zabrana vožnje pod dejstvom alkohola, pričanja mobilnim telefonom u kolima i povećanja kazni, dosetili su se da uvedu obavezu vezivanja pojaseva na svim sedištima. Šta je tu problem? Pa većina kombi taksija nema pojaseve za sve putnike i uglavnom voze 15 ljudi umesto 8 koliko imaju sedišta
. Prvi rezultat novih pravila je da se juče i danas velika većina ljudi ili nije pojavila na poslu ili su stigli sa zakašnjenjem od nekoliko sati. Naime, mnogi kombi vozači u strahu od kazni su prestali da voze. Oni koji voze, mogu da pokupe manje ljudi, pa je cena prevoza skočila između 100 i 200 procenata. Još uvek se ne zna tačna cifra. Do sada je prevoz koštao oko između $0.75 i $1. Iz najboljih namera da reše problem u Luandi je već dva dana pravi haos. Naravno, gužve u gradu nisu manje nego što su bile ranije jer kombi vozači predstavljaju ipak predstavljaju relativno mali broj vozila na ulicama.Marko je prošle godine pričao o situaciji u Santijagu, pa mi se paralela učinila simpatičnom. Poenta je da u svakom naizgled haosu postoji red, a da pravi haos nastupa kada planski pokušavamo da uvedemo red.
Tehnologija i magija
Jedan od čuvena tri zakona Arthura C. Clarka je "Svaka dovoljno napredna tehnologija se ne razlikuje od magije."
Ovoga sam se setio gledajući prezentaciju Pattie Maes iz MIT Media Labsa, koju je održala na TED konferenciji u februaru. Predstavila je sistem koji se sastoji od veb kamere, malog projektora i mobilnog telefona, a koji služi za... Pa, teško je ukratko opisati čemu služi, a oni ga definišu kao "interfejs koji povezuje fizički svet oko nas sa digitalnim informacijama".
Suštinski, veb kamera služi da prepoznaje oblike i tekst, mobilni služi da na internetu nađe neku informaciju, a projektor služi da tu informaciju prezentuje. Na primer, gledate knjige u knjižari, kamera pročita naslov knjige, preko mobilnog se nađe ta knjiga na Amazonu, a projektor prikaže komentare sa Amazona. Posebno zanimljivo je to što kamera prati prste korisnika i tako se sistemu šalju naredbe.
Sve to prilično liči na scenu iz Minority Reporta u kojoj Tom Cruise pregleda mesto zločina. Sve u svemu, veoma, veoma zanimljivo
Ovoga sam se setio gledajući prezentaciju Pattie Maes iz MIT Media Labsa, koju je održala na TED konferenciji u februaru. Predstavila je sistem koji se sastoji od veb kamere, malog projektora i mobilnog telefona, a koji služi za... Pa, teško je ukratko opisati čemu služi, a oni ga definišu kao "interfejs koji povezuje fizički svet oko nas sa digitalnim informacijama".
Suštinski, veb kamera služi da prepoznaje oblike i tekst, mobilni služi da na internetu nađe neku informaciju, a projektor služi da tu informaciju prezentuje. Na primer, gledate knjige u knjižari, kamera pročita naslov knjige, preko mobilnog se nađe ta knjiga na Amazonu, a projektor prikaže komentare sa Amazona. Posebno zanimljivo je to što kamera prati prste korisnika i tako se sistemu šalju naredbe.
Sve to prilično liči na scenu iz Minority Reporta u kojoj Tom Cruise pregleda mesto zločina. Sve u svemu, veoma, veoma zanimljivo
Jos jedan eko-mentol
Kategorija:
Ekologija,
Socijalizam
Prijatelji su me kritikovali sto koristim izraz "eko-mentoli" za "envajornemntaliste". Kazu, to je uvredljiv izraz. OK, ja reših da odustanem od tog termina i umesto njega koristim anglicizam "eko-mentalisti".
A onda sam procitao sledeći tekst na nasem slobodarskom Pescaniku koji je moju odluku iz temelja poljuljao. Zove se "Ekonomija vs životna sredina". Autor je izvesni David Owen i njegova teza je da je ekonomska kriza dobra za zivotnu sredinu jer smanjuje emisije CO2 (iz nekog nepoznatog razloga, prevodilac stalno pise SO2, ali to je drugi gas, sumpor-dioksid, koji je, za razliku od CO2, zaista otrovan, i ne bi ga trebalo mešati s prvim).
Dakle, ovaj autor je za razliku od mnogih svojih saboraca kristalno jasan i iskren. Osnovni problem zašto životna sredina propada i recimo Kjoto protokol ne moze da se ostvari, po njemu je - prosperitet. Jedini način da se privedemo pameti je ekonomsko propadanje. On stoga jako hvali zdrave ekološke efekte kolapsa socijalističkih privreda s početka tranzicije, ali mu je mila i ova najnovija racesija u Americi i na Zapadu. Samo kad bi duže potrajala! Ljudi manje voze, manje se greju, neki manje jedu, mozda će početi i da umiru tu i tamo, manje gladnih usta, manje traktora i kombajna koji brekću i pumpaju CO2 da bi proizveli žito i krompir da ih nahrane. Divota! Planeta u ravnoteži! Cveće cveta, ptičice pevaju. Slušajte kako zvuči Jevandjelje Regresa: "Iz dimnjaka zatvorenih fabrika ne kulja SO2, nezaposleni ređe voze i manje uključuju peći, rashladne uređaje i grejače za bazene. Društva i porodice koji se nađu u finasijskim nevoljama štede na avio-transportu. Čak i bogatiji ljudi za vreme recesije manje kupuju.". Amen! Ima li vece srece, blagodeti i nadahnuca za jednog eko-mentola (bip bip) od siromastva i propadanja ljudi?
Ali, umesto da pomognu ovaj blagorodnni proces spasavanja planete uništenjem civilizacije i coveka kroz ekonomski kolaps, vlade ljudskih zemalja se potpuno neobjašnjivo trude da podstaknu potrosnju i poprave stanje ekonomije. Ne shvataju koliko planeta voli kad ljudi pate:
"Korist koju životna sredina ima od propadanja ekonomije je, iako realna, mala, jer je podložna intervencijama vlade koja, razumljivo, želi da vrati ljude na posao i postara se da oni opet počnu da kupuju čak i proizvode koji im nisu neophodni. Vlada to čini pomoću programa za oživljavanje potrošnje kod prosečnih kupaca i pomoću javnih radova, kao što je izgradnja novih puteva i aerodroma. Naše najbolje namere povodom zaštite prirode i smanjenja emisije SO2 tope se u sudaru sa realnošću ekonomskog propadanja, bankrotiranih firmi i nezaposlenosti. Kako da ljudi manje voze, jer je to neophodno za oporavak životne sredine, kada ih istovremeno podstičemo da kupovinom novih automobila pomognu našoj posustaloj ekonomiji?"
Da, zaista, slaba vajda od kolapsa koji se ne može trajno održati! Kako da cementiramo blagodeti ekonomskog propadanja na dugi rok, kad ljudi stalno hoće više i ne žele da pocrkaju, ili se barem vrate u pećinu? I kao da ove kejznijanske nihilisticke abrakadabre za povratak na posao nisu dovoljne, u zaveru uništenja okoline putem povladjivanja želji naroda da ždere i vozika se, uključila se čak i industrija obnovljivih goriva, jer hoce da smanji cenu goriva! A to je loše. Taman je cena goriva tokom prosle godine porasla dvostruko, i ljudi manje voze i vise se muče, a oni vec tragaju za načinima da nađu efikasnije supstitute, i time praktično ponište sve humanističke efekte skupe nafte. Oh, kada bismo samo mogli da poskupimo naftu sto puta, a da sprečimo bilo kakav tehnološki proboj koji bi to nadomestio novim oblicima energije: "Dvostruko povećanje cene benzina podstaklo je vozače da manje voze, što je za životnu sredinu dragoceno. To je smanjilo potrošnju i kilometražu, podstaklo ulaganje u obnovljive oblike energije, povećalo broj biciklista na ulicama i smanjilo buku. Ali dvostruko ekonomičniji utrošak goriva bi učinio da ovaj podsticaj nestane. Prelaženje više milja pomoću iste količine benzina ne pomaže oporavku životne sredine. To samo dovodi do povećanja vožnje kolima, jer odgovor vozača na sniženje troškova vožnje je da više voze. Povećanje iskoristivosti goriva može imati loš uticaj na životnu sredinu, sem ako nije praćeno kontrapodsticajima koji primoravaju vozače da pronađu druge načine prelaženja razdaljina do sto milja. A nacionalna politika o ugljen dioksidu će, ukoliko želi da nešto stvarno postigne, morati da vrati cene američkog goriva bar na nivo na kojem su bile leta 2008. Električni automobili nisu magično rešenje, i to ne samo zbog toga što struja koja ih pokreće negde mora da bude proizvedena, već i zbog toga što smanjenje troškova vožnje pospešuje kretanje ljudi po čitavoj planeti. Na taj način se promovišu oblici razvoja koji su sa stanovišta zaštite životne sredine destruktivni."
Osim čistog ludila, ovaj citat sadrži i jednu kognitivnu dimenziju - on pokazuje u cistom obliku ono sto mnogi eko-mentalisti povremeno prikrivaju, a to je da je ostvarenje "zelenih" ideala moguce samo radikalnim odricanjem od bilo kakve energije i siromasenjem. Nikako se ne sme dozvoliti tehnološki progres, jer on omogucava evoluciju načina korišćenja energije koja samo perpetuira užas civilizacije. Tu više nema nikakve oblande "ekološki privhatljivih" oblika energije. Svaka nova tehnologija je loša, čak i električni automobili, jer podstiče kobno "šetanje ljudi tamo amo po planeti" sto pospešuje oblike razvoja koji su sa stanovišta okoline destruktivni". Hm, pretpostavljam da bi ljudi trebalo da sede u svom selu, ili svom delu šume, kao sto su sedeli tokom hiljada godina kamenog doba, i sve do unazad 100 ili 200 godina, pre pocetka ove apokalipse. Dal bi mozda voljeni autor prvi prihvatio život u pećini, bez erkondisna, vakcina, automobila, kompjutera na kome kuca svoje idiotizme, šik odece od sintetičkih vlakana koja greje ili hladi i svega ostalog sto sada verovatno ima? Nesto sumnjam, ali cak i da jeste, voleo bih da govori u svoje i u ime slicnih ludaka, a ne i svih nas.
Zakljucak mu je, kako i dolikuje, tacka na I: "Konačni uspeh ili poraz Obaminog programa koji će biti predstavljen u Kopenhagenu ove godine zavisiće od snage naše volje da onoga trenutka kada globalna ekonomija prestane da se tetura ne prihvatimo politiku koja će nas ponovo gurnuti u ambis.". Dakle, ekonomski napredak je "ambis" i jedini nacin da se spasimo jeste da sprečimo svim mogućim sredstvima bilo kakav ekonomski razvoj. Recimo, jednim opštim nuklearnim ratom koji bi zbrisao civilizaciju i sveo broj ljudi na jedno 100 miliona. To bi u dogledno vreme sprečilo padanje u kobni ambis ekonomskog i opšteg progresa i povecanja emisija CO2. Ili bar kao skromniji korak da naredimo vladama da bombarduju polovinu infrastrukture i fabrika, te da sravne sa zemljom noću stambene kvartove jedno pet-šest svetskih megalopolisa. Sve to bi svakako na izvesno vreme takodje desetkovalo emisije CO2 kao i onaj radikalniji i dosledniji predlog (iako bi se nesto energije potrosilo na letove aviona, ali, sta ćemo, to je cena spasenja od prpgresa). Problem ne bi bio rešen trajno, ali mora se uciniti makar nesto.
Žao mi je sto krsim obecanje, ali po mom skromnom sudu ovaj autor nije čak ni eko-mentol, nego samo mentol, i to vrlo mračan (mozda depresivan, vrag bi ga znao).
A onda sam procitao sledeći tekst na nasem slobodarskom Pescaniku koji je moju odluku iz temelja poljuljao. Zove se "Ekonomija vs životna sredina". Autor je izvesni David Owen i njegova teza je da je ekonomska kriza dobra za zivotnu sredinu jer smanjuje emisije CO2 (iz nekog nepoznatog razloga, prevodilac stalno pise SO2, ali to je drugi gas, sumpor-dioksid, koji je, za razliku od CO2, zaista otrovan, i ne bi ga trebalo mešati s prvim).
Dakle, ovaj autor je za razliku od mnogih svojih saboraca kristalno jasan i iskren. Osnovni problem zašto životna sredina propada i recimo Kjoto protokol ne moze da se ostvari, po njemu je - prosperitet. Jedini način da se privedemo pameti je ekonomsko propadanje. On stoga jako hvali zdrave ekološke efekte kolapsa socijalističkih privreda s početka tranzicije, ali mu je mila i ova najnovija racesija u Americi i na Zapadu. Samo kad bi duže potrajala! Ljudi manje voze, manje se greju, neki manje jedu, mozda će početi i da umiru tu i tamo, manje gladnih usta, manje traktora i kombajna koji brekću i pumpaju CO2 da bi proizveli žito i krompir da ih nahrane. Divota! Planeta u ravnoteži! Cveće cveta, ptičice pevaju. Slušajte kako zvuči Jevandjelje Regresa: "Iz dimnjaka zatvorenih fabrika ne kulja SO2, nezaposleni ređe voze i manje uključuju peći, rashladne uređaje i grejače za bazene. Društva i porodice koji se nađu u finasijskim nevoljama štede na avio-transportu. Čak i bogatiji ljudi za vreme recesije manje kupuju.". Amen! Ima li vece srece, blagodeti i nadahnuca za jednog eko-mentola (bip bip) od siromastva i propadanja ljudi?
Ali, umesto da pomognu ovaj blagorodnni proces spasavanja planete uništenjem civilizacije i coveka kroz ekonomski kolaps, vlade ljudskih zemalja se potpuno neobjašnjivo trude da podstaknu potrosnju i poprave stanje ekonomije. Ne shvataju koliko planeta voli kad ljudi pate:
"Korist koju životna sredina ima od propadanja ekonomije je, iako realna, mala, jer je podložna intervencijama vlade koja, razumljivo, želi da vrati ljude na posao i postara se da oni opet počnu da kupuju čak i proizvode koji im nisu neophodni. Vlada to čini pomoću programa za oživljavanje potrošnje kod prosečnih kupaca i pomoću javnih radova, kao što je izgradnja novih puteva i aerodroma. Naše najbolje namere povodom zaštite prirode i smanjenja emisije SO2 tope se u sudaru sa realnošću ekonomskog propadanja, bankrotiranih firmi i nezaposlenosti. Kako da ljudi manje voze, jer je to neophodno za oporavak životne sredine, kada ih istovremeno podstičemo da kupovinom novih automobila pomognu našoj posustaloj ekonomiji?"
Da, zaista, slaba vajda od kolapsa koji se ne može trajno održati! Kako da cementiramo blagodeti ekonomskog propadanja na dugi rok, kad ljudi stalno hoće više i ne žele da pocrkaju, ili se barem vrate u pećinu? I kao da ove kejznijanske nihilisticke abrakadabre za povratak na posao nisu dovoljne, u zaveru uništenja okoline putem povladjivanja želji naroda da ždere i vozika se, uključila se čak i industrija obnovljivih goriva, jer hoce da smanji cenu goriva! A to je loše. Taman je cena goriva tokom prosle godine porasla dvostruko, i ljudi manje voze i vise se muče, a oni vec tragaju za načinima da nađu efikasnije supstitute, i time praktično ponište sve humanističke efekte skupe nafte. Oh, kada bismo samo mogli da poskupimo naftu sto puta, a da sprečimo bilo kakav tehnološki proboj koji bi to nadomestio novim oblicima energije: "Dvostruko povećanje cene benzina podstaklo je vozače da manje voze, što je za životnu sredinu dragoceno. To je smanjilo potrošnju i kilometražu, podstaklo ulaganje u obnovljive oblike energije, povećalo broj biciklista na ulicama i smanjilo buku. Ali dvostruko ekonomičniji utrošak goriva bi učinio da ovaj podsticaj nestane. Prelaženje više milja pomoću iste količine benzina ne pomaže oporavku životne sredine. To samo dovodi do povećanja vožnje kolima, jer odgovor vozača na sniženje troškova vožnje je da više voze. Povećanje iskoristivosti goriva može imati loš uticaj na životnu sredinu, sem ako nije praćeno kontrapodsticajima koji primoravaju vozače da pronađu druge načine prelaženja razdaljina do sto milja. A nacionalna politika o ugljen dioksidu će, ukoliko želi da nešto stvarno postigne, morati da vrati cene američkog goriva bar na nivo na kojem su bile leta 2008. Električni automobili nisu magično rešenje, i to ne samo zbog toga što struja koja ih pokreće negde mora da bude proizvedena, već i zbog toga što smanjenje troškova vožnje pospešuje kretanje ljudi po čitavoj planeti. Na taj način se promovišu oblici razvoja koji su sa stanovišta zaštite životne sredine destruktivni."
Osim čistog ludila, ovaj citat sadrži i jednu kognitivnu dimenziju - on pokazuje u cistom obliku ono sto mnogi eko-mentalisti povremeno prikrivaju, a to je da je ostvarenje "zelenih" ideala moguce samo radikalnim odricanjem od bilo kakve energije i siromasenjem. Nikako se ne sme dozvoliti tehnološki progres, jer on omogucava evoluciju načina korišćenja energije koja samo perpetuira užas civilizacije. Tu više nema nikakve oblande "ekološki privhatljivih" oblika energije. Svaka nova tehnologija je loša, čak i električni automobili, jer podstiče kobno "šetanje ljudi tamo amo po planeti" sto pospešuje oblike razvoja koji su sa stanovišta okoline destruktivni". Hm, pretpostavljam da bi ljudi trebalo da sede u svom selu, ili svom delu šume, kao sto su sedeli tokom hiljada godina kamenog doba, i sve do unazad 100 ili 200 godina, pre pocetka ove apokalipse. Dal bi mozda voljeni autor prvi prihvatio život u pećini, bez erkondisna, vakcina, automobila, kompjutera na kome kuca svoje idiotizme, šik odece od sintetičkih vlakana koja greje ili hladi i svega ostalog sto sada verovatno ima? Nesto sumnjam, ali cak i da jeste, voleo bih da govori u svoje i u ime slicnih ludaka, a ne i svih nas.
Zakljucak mu je, kako i dolikuje, tacka na I: "Konačni uspeh ili poraz Obaminog programa koji će biti predstavljen u Kopenhagenu ove godine zavisiće od snage naše volje da onoga trenutka kada globalna ekonomija prestane da se tetura ne prihvatimo politiku koja će nas ponovo gurnuti u ambis.". Dakle, ekonomski napredak je "ambis" i jedini nacin da se spasimo jeste da sprečimo svim mogućim sredstvima bilo kakav ekonomski razvoj. Recimo, jednim opštim nuklearnim ratom koji bi zbrisao civilizaciju i sveo broj ljudi na jedno 100 miliona. To bi u dogledno vreme sprečilo padanje u kobni ambis ekonomskog i opšteg progresa i povecanja emisija CO2. Ili bar kao skromniji korak da naredimo vladama da bombarduju polovinu infrastrukture i fabrika, te da sravne sa zemljom noću stambene kvartove jedno pet-šest svetskih megalopolisa. Sve to bi svakako na izvesno vreme takodje desetkovalo emisije CO2 kao i onaj radikalniji i dosledniji predlog (iako bi se nesto energije potrosilo na letove aviona, ali, sta ćemo, to je cena spasenja od prpgresa). Problem ne bi bio rešen trajno, ali mora se uciniti makar nesto.
Žao mi je sto krsim obecanje, ali po mom skromnom sudu ovaj autor nije čak ni eko-mentol, nego samo mentol, i to vrlo mračan (mozda depresivan, vrag bi ga znao).
Subscribe to:
Posts (Atom)