Obama i trgovina

"We know that the status quo in Washington just won't do. Not this time. Not this year. We can't keep playing the same Washington game with the same Washington players and expect a different result – because it's a game that ordinary Americans are losing....It's a game where trade deals like NAFTA ship jobs overseas and force parents to compete with their teenagers to work for minimum wage at Wal-Mart. That's what happens when the American worker doesn't have a voice at the negotiating table, when leaders change their positions on trade with the politics of the moment, and that's why we need a President who will listen to Main Street – not just Wall Street; a President who will stand with workers not just when it's easy, but when it's hard.",

kaže Barak Obama, sve izgledniji demokratski kandidat na predsedničkim izborima u SAD, i ako to postane, i verovatni sledeći američki predsednik.

Sad, ova njegova izjava, u svetlu ovih naših prethodnih oporih postova i diskusija u poslednja dva-tri dana, i problema s kojima je Srbija suočena, može izgledati zaista kao neko akademsko pitanje. Ali, nije. Vrlo je važno za čitav svet, šta misli i šta govori predsednik SAD. Kao što ekonomija celog sveta drhti kad se na Wall Streetu kine (kako kaže istinit kliše), tako i intelektualni i politički krajolik najvećeg dela sveta trpi promene kada američki predsednik preduzme neku akciju ili usvoji neku filozofiju: To je prosto politička fizika.

Šta nam govori Obamin citat: ima dve mogućnosti - ili je reč o ispraznom levičarskom populizmu, ili je reč o beznadežnoj ekonomskoj nekompetenciji. Ili, čemu sam ja sklon kao zaključku - i o jednom i o drugom.

Prosto je nemoguće čak ni notirati, a kamoli raspraviti, u okvirima jednog kraćeg komentara, sve greške i zablude koje sadrži ovaj Obamin relativno kratak citat: od dogme da slobodna trgovina šteti američkom radniku, da radna mesta odlaze u inostranstvo a ovde se ne otvaraju nova, preko one da je interes akcionara i vlasnika imovine suprotstavljen interesima "običnog naroda" (stara levičarska dogma o klasnoj borbi, kao opravdanje redistribucije, koju demokratski kandidati oživljavaju u ovoj kampanji), do teze o "tobožnjoj trci ka dnu" siromašnih za minimalne nadnice itd.

Kakve posledice mogu da budu? Mislim da je ponuda na ovim američkim izborima daleko nižeg kvaliteta nego na mnogim prethodnim. Imaćemo žestoke levičare, populiste i protekcioniste sa demokratske strane (ko god to da bude) i imaćemo jednog vrlo problematičnog kandidata republikanske stranke, sa vrlo niskim kredibilitetom među tradicionalnom bazom te stranke, konzervativcima i libertarijancima; kandidata koji se protivi smanjenju poreza i podržava razne problematične oblike regulacije, uključujući agresivno smanjenje emisija CO2.

Bez obzira što na obojicu možemo imati veće ili manje prigovore, a još više na konkretne rezultate vladavine i jednog i drugog, lako se može desiti da era Billa Clintona i G.W: Busha bude upamćena kao zlatno dobra liberalnog kapitalizma. U Americi, ali i u svetu. Dovoljno je samo pomisliti šta će se dogoditi kad američki predsednik opozove NAFTA-u, ili poveća carine ili druge barijere Evropi ili Kini, a ovi onda uzvrate, pa tako u krug. Umesto sadašnje muzike sve slobodnije i bliže komunikacije i razmene u svetu, koju sada kvare svojim paranoidnim recidivima Hladnog rata samo diktatori poput Putina, začućemo opet ratne bubnjeve i dobro poznate napeve trgovinskih ratova, blokova i podela koji su najčešće samo uvod u političke konflikte, kao što znamo iz XX-og veka. A u svakom slučaju, krike bede u siromašnom trećem svetu. Za koju će ovaj put Zapad zaista i doslovno biti odgovoran.

Međunarodno pravo

Koštunica je ukazao da se ovakvo pravno nasilje nad jednom zemljom dešava prvi put u svetu.

Ova neistina je toliko puta ponavljana da smo počeli da verujemo u nju. Granice se redovno menjaju posle ratova -- to je i svrha ratova. Posle 1945. se to ređe dešava jer su i ratovi ređi, ali nije ni približno tačno da je ovo bez istorijskog presedana.

Pravno nasilje je ono što se desilo 1999. u Rambujeu. U Rambujeu je Clintonova administracija Miloševiću ponudila ugovor sa namerom da on taj ugovor ne prihvati. Bilo je jasno da takav ugovor niko na svetu ne bi prihvatio, pre svega zbog klauzule po kojoj je NATO-u trebalo da bude omogućeno kretanje po celoj teritoriji Srbije -- sasvim bespotrebne ako je cilj zaista bila zaštita Albanaca, ali neophodne ako je cilj bio osigurati da Srbija odbaci sporazum. To je bilo pravno nasilje koje je posle dovelo do bombardovanja i Kumanovskog sporazuma.

A ovo sada je samo formalizacija postojećeg stanja nastalog kumanovskom kapitulacijom. Zato argument o međunarodnom pravu neće upaliti, osim u domaće političke svrhe. Možda bi u međunarodnoj zajednici upalio pre 9 godina da na vlasti nije bio Milošević, ali o tome je trebalo misliti tada.

Tek ili čak?

Novine "24 časa" prenose istraživanje po kojem je "s postojanjem i radom investicionih fondova na srpskom tržištu upoznato tek 51% građana naše zemlje, starijih od 18 godina".

Ako je to tačno (a zaista sumnjam), onda mislim da bi boldovana reč morala da bude čak. Ako mi živimo u zemlji u kojoj više od pola ljudi zna čemu služe i šta rade investicioni fondovi, onda se uopšte ne bojim za našu budućnost. Još ako je tačno da 39% stanovništva u ruralnim područjima upoznato sa radom investicionih fondova, pa to je prosto fenomenalno!

Naravno, istina je verovatno da su brojevi debelo prenaduvani.

Tugovanka

Teofil Pančić u Vremenu je ogorčen na Borisa Tadića zato što je ovaj "punom forcom krenuo u ponižavanje vlastitih glasača", i što je "Srbija ovih dana više koštuničarsko-radikalska nego pre Tadićeve pobede". Ajde! Nije valjda da je tako?

No, i dotični Pančić i svi drugi "iznenađeni i uvređeni" glasači Borisa Tadića trebalo bi da preadresiraju ljutnju sa "nekog genija u Krunskoj i Adrićevom vencu" (kako kaže Pančić) na sebe same. Šta su očekivali? Prethodno iskustvo sa Tadićem ih ništa nije naučilo? Isti Pančić u jednom tekstu neposredno pred drugi krug izbora, sipao je drvlje i kamenje na one koji su i tada tvrdili da će se desiti ono što i on sam sad priznaje da se desilo. "kao što vidite, neću ove nedelje o izborima, neću, jer mi se okreće želudac od silesije onih kojima je Sve Jasno, toliko jasno da im se muti pred očima, od namnoženih Velikih Relativizatora, partijskih šićardžija i nadmoćnih cinika, od onih koji drže da je sasvim OK i da svet propadne ako treba, samo neka se dokaže da su oni Bili U Pravu (kao da to nije oduvek jasno)...jer tako radi prava ekipa, š'a ima veze, ta nećemo se valjda dati navući na tanak led od onog dorćolskog prevaranta, sam je zakuvao pa neka sam i kusa, kakve sve to ima veze s nama, mi samo živimo ovde (to jest, oni koji žive)? "

E, pa žao mi je, drugi put razmišljajte bolje, i neka i vama po mogućstvu bude ponešto "jasno" (makar sa malim "j") pre nego što bude kasno (lepa rima...), pa će i ukupni rezultat možda biti drugačiji. Ja se slažem sa Srđom Popovićem da ovakva ničim izazvana ucveljenost Tadićevih glasača ne zaslužuje nikakvo saosećanje, niti čak razumevanje. Ako si očekivao da će Tadić da se suprotstavi Koštunici da bi ostvario ono što je obećao (EU integracije), onda živi sa tim, nemoj meni da se žališ. Što rekao pokojni Đinđić, "glupost košta, ne može to besplatno". Mali problem je jedino to što politička glupost ove vrste ima izrazito negativne eksternalije, drugim rečima što ćemo njene račune plaćati, tj iskijavati, i svi mi ostali, zajedno sa ožalošćenim glasačima Borisa Tadića.

Od siromaštva ka prosperitetu

Od nedavno se na sajtu Centra za liberalno-demokratske studije nalazi nova studija, From Poverty to Prosperity - Free Market Based Solutions (Od siromaštva do prosperiteta - rešenja zasnovana na slobodnom tržištu) koju je radilo četvoro naših članova. Između ostalih i dobitnica nagrade "Tržišno rešenje godine", Danica Popović.

Studija pokriva sledeće teme: uloga pojedinca; slobodna trgovina, rast i prosperitet; strana pomoć i prosperitet; vladavina prava, ekonomski rast i prosperitet; javne finansije i rast; socijalna pomoć.

Jedan nasumični citat iz zaključaka: "Economic growth is synonymous with the path from poverty to prosperity. It is the only way of sustainable elimination of poverty. If redistribution works at all, it works only temporarily. Individuals should be at the centre of the change from poverty to prosperity, since it is the responsibility of the individual to take care of himself/herself and the family. Accordingly, incentives should be created for each individual for the pursuit of his/her own prosperity. The most efficient incentives are those of the free market. The invisible hand of the free market creates rewards for the successful and penalties for those who are not. Everyone will use all his/her talents to achieve the best possible results at the market. That is the consequence of the basic human desire for success and the fear of failure."

Nažalost, za sada se na sajtu nalazi samo engleska verzija, a srpsku možete da očekujete uskoro.