Ima li Kosovo cenu?

Koštunica kaže da nema, ali naravno da ima. Jer sve ima cenu, i to nije samo fraza. I ljudski život ima cenu, i u teoriji i u praksi.

To ne znači da ćete prihvatiti da vam neko plati bogatstvo da bi vas ubio, nego da svom životu na druge načine, implicitno, pripisujete neku konačnu vrednost. Recimo, u demokratiji mi zajednički odlučujemo da se odreknemo jednog dela dohotka da bi povećali opštu bezbednost života. Ali koliko? Da li smo spremni da damo 90% dohotka na otklanjanje raznih rizika? Nismo, i činjenica da nismo pokazuje da u praksi ne postupamo kao da ljudski život ima neograničenu vrednost. Isto je i sa individualnim izborom. Vrednost života se procenjuje na osnovu vrednosti koju smo spremni da damo da bi smanjili rizike. Niko ne daje svoju celu platu na povećanje lične bezbednosti. Svakodnevno se svesno izlažemo rizicima, u kući, na poslu, svaki put kada izađemo na ulicu i činjenica da to radimo pokazuje da nismo spremni da žrtvujemo baš sve da bi sačuvali život. Spremni smo da platimo malo više za automobil za koji znamo da je bezbedniji, ali ne i neograničeno više. Na osnovu ovih parametara se vrednost života utvrđuje na sudovima, prilikom raznih kompenzacija.

Na sličan način smo već pokazali da Kosovo ima cenu, juna 1999. Tada je u Srbiji gotovo postojao konsenzus da treba potpisati Kumanovski sporazum i prihvatiti uslove NATO-a. Cena Kosova je bila prestanak bombardovanja -- smanjenje rizika, smanjenje finansijskih gubitaka i prestanak neprijatnosti kao što su bili nestanci struje i vode. Sve je to načelno moguće prevesti u novčani iznos.

Kultura ne trpi konkurenciju

Redovna čitateljka bloga mi skreće pažnju na vest u kojoj se kaže da se udruženje knjižara dogovorilo da predloži Zakon o jedinstvenoj ceni knjige. Argumentacija je, naravno, da postoji nelojalna konkurencija u prodaji knjiga, jer popuste može da daje kako ko hoće.

Stvarno, na šta to liči da kupci mogu da kupe knjigu jeftinije nego što bi knjižari želeli?