Recimo da smatrate da su kamate previsoke, da li je bolje sniziti ih subvencijom ili garancijom?
Prošla Vlada je sprovodila program subvencionisanih kredita (bilo je kredita privredi, a bilo je sličnih kredita i za poljoprivrednike). Ukratko, mehanizam je bio da je država plaćala banci deo kamate. Recimo, ako je banka bila spremna da odobri kredit klijentu po 12%, država je plaćala 5%, a klijent je plaćao 7%. Rizik je u potpunosti snosila banka, koja je sprovodila i selekciju klijenata, a državu je program koštao 5% ukupno odobrenih kredita godišnje. Dakle, ako bi banke odobrile 1 milijardu evra kredita, to je koštalo budžet 50 miliona evra godišnje. Ako bi krediti bili trogodišnji, to bi otprilike koštalo 150 miliona evra tokom tri godine (u stvari, koštalo bi manje, jer bi firme u međuvremenu otplaćivale glavnicu, ali to nije toliko bitno).
Alternativni predlog je državna garancija za zaduživanje (prethodni ministar privrede Radulović se zalagao za osnivanje Garancijskog fonda, sada vidim da se i LDP zalaže za nešto slično). Dakle, da država garantuje banci svaki pojedinačni kredit i tako obori tržišnu kamatnu stopu na kamatnu stopu po kojoj se zadužuje sama država (jer onda je klijent banke praktično država). Recimo i da se na taj način obori kamatna stopa sa 12% na 7%. Koji mehanizam treba odabrati, ako baš mora da se bira između ta dva?
Ja smatram da je subvencija superiorna u odnosu na garanciju, iz dva osnovna razloga.
Prvi razlog je transparentnost troškova. I garancija će sigurno nešto da košta, pošto neke firme signurno neće uspeti da vrate kredit. Problem je u tome što javnost ne zna unapred koliko će program da košta. Ne znaju ni političari, ne zna niko, tek vreme to može da pokaže. Može da bude skuplje, a može da bude i jeftinije nego subvencija.
Drugi, važniji razlog, je što u slučaju subvencije rizik snosi banka, što znači da će više pažnje obratiti pri selekciji klijenata. U slučaju garancije rizik snosi država, tako da ne samo da neki državni organ mora da direktno vrši selekciju klijenata, već bi izostanak te selekcije bio vrhunski neodgovoran prema poreskim obveznicima. Zamislite, šta bi se prvo desilo kada bi država rekla poslovnim bankama - "Narednih milijardu evra kredita koje odobrite mi garantujemo!"? Da li bi kredite dobile najbolje i najsigurnije firme? Naravno da ne, banke bi odobrile milijardu evra kredita svojim NAJGORIM klijentima, kojima bi refinansirale propale plasmane i uvalile problem naplate državi. Time dolazimo i do treće prednosti subvencija - program subvencija je moguće osmisliti tako da ide automatski, da nema nikakvog ex ante političkog uticaja, dok program garancija praktično nije.
Naravno, moguće je smisliti načine da se ovi problemi sa garancijama donekle ublaže. Moguće je predvideti sistem u kojem garancija ne pokriva 100% kredita, već recimo 50% (čime se daje podsticaj banci da bolje obrati pažnju na klijenta, mada i dalje ima podsticaj da refinansira kredite propalim klijentima), ali je onda i efekat na kamatnu stopu samo polovičan. Moguće je zabraniti refinansiranje, ali to nije tako lako sprovesti u praksi, naročito kada i banka i klijent imaju isti interes - da prenesu trošak na državu.
Mislim da državne garancije imaju smisla jedino u situaciji u kojoj je ključni rizik nekomercijalni, odnosno politički. Recimo, ako mogućnost EPS-a da otplati kredit prvenstveno zavisi od državne politike cena, onda ima smisla da poverilac traži, a država odobri, garanciju za neki EPS-ov kredit. Država (samim tim, poreski obveznici) i treba da snosi trošak ukoliko, usled nenormalno niske cene struje, EPS ne može da otplaćuje kredit.
Druga mogućnost u kojoj je garancija superiorna je kada izdavalac garancije lakše može da naplati potraživanje nego banka, ali to sigurno ne važi za državne organe.
U praktično svim drugim slučajevima, subvencija je, po meni, superiorno rešenje, ali sam otvoren da saslušam kontra argumente i eventualno promenim mišljenje.
Prošla Vlada je sprovodila program subvencionisanih kredita (bilo je kredita privredi, a bilo je sličnih kredita i za poljoprivrednike). Ukratko, mehanizam je bio da je država plaćala banci deo kamate. Recimo, ako je banka bila spremna da odobri kredit klijentu po 12%, država je plaćala 5%, a klijent je plaćao 7%. Rizik je u potpunosti snosila banka, koja je sprovodila i selekciju klijenata, a državu je program koštao 5% ukupno odobrenih kredita godišnje. Dakle, ako bi banke odobrile 1 milijardu evra kredita, to je koštalo budžet 50 miliona evra godišnje. Ako bi krediti bili trogodišnji, to bi otprilike koštalo 150 miliona evra tokom tri godine (u stvari, koštalo bi manje, jer bi firme u međuvremenu otplaćivale glavnicu, ali to nije toliko bitno).
Alternativni predlog je državna garancija za zaduživanje (prethodni ministar privrede Radulović se zalagao za osnivanje Garancijskog fonda, sada vidim da se i LDP zalaže za nešto slično). Dakle, da država garantuje banci svaki pojedinačni kredit i tako obori tržišnu kamatnu stopu na kamatnu stopu po kojoj se zadužuje sama država (jer onda je klijent banke praktično država). Recimo i da se na taj način obori kamatna stopa sa 12% na 7%. Koji mehanizam treba odabrati, ako baš mora da se bira između ta dva?
Ja smatram da je subvencija superiorna u odnosu na garanciju, iz dva osnovna razloga.
Prvi razlog je transparentnost troškova. I garancija će sigurno nešto da košta, pošto neke firme signurno neće uspeti da vrate kredit. Problem je u tome što javnost ne zna unapred koliko će program da košta. Ne znaju ni političari, ne zna niko, tek vreme to može da pokaže. Može da bude skuplje, a može da bude i jeftinije nego subvencija.
Drugi, važniji razlog, je što u slučaju subvencije rizik snosi banka, što znači da će više pažnje obratiti pri selekciji klijenata. U slučaju garancije rizik snosi država, tako da ne samo da neki državni organ mora da direktno vrši selekciju klijenata, već bi izostanak te selekcije bio vrhunski neodgovoran prema poreskim obveznicima. Zamislite, šta bi se prvo desilo kada bi država rekla poslovnim bankama - "Narednih milijardu evra kredita koje odobrite mi garantujemo!"? Da li bi kredite dobile najbolje i najsigurnije firme? Naravno da ne, banke bi odobrile milijardu evra kredita svojim NAJGORIM klijentima, kojima bi refinansirale propale plasmane i uvalile problem naplate državi. Time dolazimo i do treće prednosti subvencija - program subvencija je moguće osmisliti tako da ide automatski, da nema nikakvog ex ante političkog uticaja, dok program garancija praktično nije.
Naravno, moguće je smisliti načine da se ovi problemi sa garancijama donekle ublaže. Moguće je predvideti sistem u kojem garancija ne pokriva 100% kredita, već recimo 50% (čime se daje podsticaj banci da bolje obrati pažnju na klijenta, mada i dalje ima podsticaj da refinansira kredite propalim klijentima), ali je onda i efekat na kamatnu stopu samo polovičan. Moguće je zabraniti refinansiranje, ali to nije tako lako sprovesti u praksi, naročito kada i banka i klijent imaju isti interes - da prenesu trošak na državu.
Mislim da državne garancije imaju smisla jedino u situaciji u kojoj je ključni rizik nekomercijalni, odnosno politički. Recimo, ako mogućnost EPS-a da otplati kredit prvenstveno zavisi od državne politike cena, onda ima smisla da poverilac traži, a država odobri, garanciju za neki EPS-ov kredit. Država (samim tim, poreski obveznici) i treba da snosi trošak ukoliko, usled nenormalno niske cene struje, EPS ne može da otplaćuje kredit.
Druga mogućnost u kojoj je garancija superiorna je kada izdavalac garancije lakše može da naplati potraživanje nego banka, ali to sigurno ne važi za državne organe.
U praktično svim drugim slučajevima, subvencija je, po meni, superiorno rešenje, ali sam otvoren da saslušam kontra argumente i eventualno promenim mišljenje.
