Ranije smo ga kritikovali, ali sada kada je došlo do njegovog džepa, Rambo Amadeus je brzo shvatio značaj tržišta i slobodne trgovine:
... nikako ne shvatam zašto su japanska auta jeftinija u Americi nego u Evropi! „Tojota prius“, jedan od auta na hibridni, ekološki pogon, košta u Americi manje dolara nego u Evropi eura, dakle 40 odsto manje! ... Ali, ne lezi vraže, kod nas nije dozvoljen uvoz auta iz Amerike. Zašto? Zašto? Zašto?
25 January 2008
Ko za koga glasa?
Kategorija:
Politika
Opšte je prihvaćena teza da za Nikolića glasaju gubitnici, a za Tadića dobitnici tranzicije (recimo, tekst Dušana Pavlovića u narednom Ekonomistu, ili tekst Slobodana Antonića u Politici). Nekako, ima smisla - za Tadića (u stvari, DS i G17, pre svega) glasaju oni kojima je danas bolje nego devedesetih, a protiv njega glasaju oni kojima je bilo bolje devedesetih, ili tako nešto. Tako se zaključuje da za Nikolića glasa sirotinja, a za Tadića oni malo bogatiji.
Međutim, veliko je pitanje da li je to baš tako. Prvi problem sa ovom tezom je to što se izjednačava pojam tranzicionih gubitnika sa siromašnim stanovništvom, što uopšte ne mora da bude isto. Ako se ja pitam, najveći tranzicioni gubitnici su oni koji su se bavili sivom ekonomijom, relativno dobro živeli od toga, a onda nisu uspeli da se snađu na relativno (previše?) regulisanom tržištu (PDV, fiskalne kase, prijavljivanje svih zaposlenih). Čitaj - sitni biznismeni. Takođe, većina danas siromašnih je bila siromašna i za vreme Miloševića, a budući da su socijalna davanja značajno povećana, a ne smanjena u periodu od 5. oktobra na ovamo, veliko je pitanje da li su oni u stvari gubitnici. Isto važi i za penzionere.
Već izvesno vreme se u CLDS-u bavimo statističkom analizom na temu ko za koga glasa, na nivou opštine. Posmatrali smo rezultate nereformskih stranaka (SPS+SRS) na parlamentarnim izborima 2000. godine, 2007. godine, kao i razliku u broju glasova između ta dva izbora. Preliminarni rezultati su mi se učini vrlo zanimljivim. Prvo i osnovno, najveći broj ekonomskih pokazatelja uopšte ne utiče na to koliko će procenata u nekoj opštini dobiti nereformske stranke (društveni proizvod, prosečna plata, zaposlenost). Praktično, rezultati na izborima 2000. i 2007. godine su bili određeni pre svega demografskim karakteristikama - starost, obrazovanje, procenat srpskog stanovništva, procenat ljudi koji dobija socijalnu pomoć (inače, veoma korelisano sa procentom romskog stanovništva, ali sam izabrao politički korektniju varijablu). Suštuna je da ekonomija skoro uopšte nije bitna, makar na nivou opštine.
Onda smo posmatrali šta objašnjava porast broja glasova za Radikale u tom periodu. I, tu smo naišli na nekoliko zanimljivih stvari. Prvo, opštine sa nižim nivoom obrazovanosti su imale manji rast glasova za Radikale, nego ostale opštine. U mnogima je čak zabeležen i pad. Objašnjenje koje nudim je da neobrazovani glasaju za vlast, ko god da je drži. Drugi zanimljiv nalaz je da isto važi i za opštine sa starijim stanovništvom. Starije opštine su 2007. relativno manje glasale za Radikale nego 2000. godine.
U nekim specifikacijama modela i kada smo, umesto obično najmanjeg kvadrata, primenjivali model ponderisanog najmanjeg kvadrata, povećanje plata i zaposlenosti je uticalo na promenu izbornih rezultata, ali sa neočekivanim znakom. Odnosno, opštine u kojima se relativno više povećala prosečna plata su relativno više glasale za Radikale nego 2000. godine. Takođe, opštine u kojima je brže sprovođeno restrukturiranje propalih preduzeća (veći pad zaposlenosti u tim preduzećima) su relativno manje glasale za Radikale.
Sve u svemu, uglavnom nismo našli da je stanje u ekonomiji bilo bitno za to kako će birači glasati, a, kada jeste bilo bitno, bilo je sa znakom suprotnim od očekivanog. Što je, kada dobro razmislite, u stvari očekivano. Ekonomska situacija se od 2000. godine znatno popravila, a radikali dobijaju sve više i više glasova. Drugo, najviše su uznapredovali u relativno bogatim i prosperitetnim sredinama, poput Beograda i Vojvodine. Nekada bi bilo nezamislivo da radikali pobede u Novom Sadu i Beogradu. Sada je to skoro očekivano. Očigledno je da osnovna teza, da se protiv radikala treba boriti ekonomskim napretkom, jednostavno nije tačna. Ili se bar meni čini da to pokazuje naša analiza podataka.
Međutim, veliko je pitanje da li je to baš tako. Prvi problem sa ovom tezom je to što se izjednačava pojam tranzicionih gubitnika sa siromašnim stanovništvom, što uopšte ne mora da bude isto. Ako se ja pitam, najveći tranzicioni gubitnici su oni koji su se bavili sivom ekonomijom, relativno dobro živeli od toga, a onda nisu uspeli da se snađu na relativno (previše?) regulisanom tržištu (PDV, fiskalne kase, prijavljivanje svih zaposlenih). Čitaj - sitni biznismeni. Takođe, većina danas siromašnih je bila siromašna i za vreme Miloševića, a budući da su socijalna davanja značajno povećana, a ne smanjena u periodu od 5. oktobra na ovamo, veliko je pitanje da li su oni u stvari gubitnici. Isto važi i za penzionere.
Već izvesno vreme se u CLDS-u bavimo statističkom analizom na temu ko za koga glasa, na nivou opštine. Posmatrali smo rezultate nereformskih stranaka (SPS+SRS) na parlamentarnim izborima 2000. godine, 2007. godine, kao i razliku u broju glasova između ta dva izbora. Preliminarni rezultati su mi se učini vrlo zanimljivim. Prvo i osnovno, najveći broj ekonomskih pokazatelja uopšte ne utiče na to koliko će procenata u nekoj opštini dobiti nereformske stranke (društveni proizvod, prosečna plata, zaposlenost). Praktično, rezultati na izborima 2000. i 2007. godine su bili određeni pre svega demografskim karakteristikama - starost, obrazovanje, procenat srpskog stanovništva, procenat ljudi koji dobija socijalnu pomoć (inače, veoma korelisano sa procentom romskog stanovništva, ali sam izabrao politički korektniju varijablu). Suštuna je da ekonomija skoro uopšte nije bitna, makar na nivou opštine.
Onda smo posmatrali šta objašnjava porast broja glasova za Radikale u tom periodu. I, tu smo naišli na nekoliko zanimljivih stvari. Prvo, opštine sa nižim nivoom obrazovanosti su imale manji rast glasova za Radikale, nego ostale opštine. U mnogima je čak zabeležen i pad. Objašnjenje koje nudim je da neobrazovani glasaju za vlast, ko god da je drži. Drugi zanimljiv nalaz je da isto važi i za opštine sa starijim stanovništvom. Starije opštine su 2007. relativno manje glasale za Radikale nego 2000. godine.
U nekim specifikacijama modela i kada smo, umesto obično najmanjeg kvadrata, primenjivali model ponderisanog najmanjeg kvadrata, povećanje plata i zaposlenosti je uticalo na promenu izbornih rezultata, ali sa neočekivanim znakom. Odnosno, opštine u kojima se relativno više povećala prosečna plata su relativno više glasale za Radikale nego 2000. godine. Takođe, opštine u kojima je brže sprovođeno restrukturiranje propalih preduzeća (veći pad zaposlenosti u tim preduzećima) su relativno manje glasale za Radikale.
Sve u svemu, uglavnom nismo našli da je stanje u ekonomiji bilo bitno za to kako će birači glasati, a, kada jeste bilo bitno, bilo je sa znakom suprotnim od očekivanog. Što je, kada dobro razmislite, u stvari očekivano. Ekonomska situacija se od 2000. godine znatno popravila, a radikali dobijaju sve više i više glasova. Drugo, najviše su uznapredovali u relativno bogatim i prosperitetnim sredinama, poput Beograda i Vojvodine. Nekada bi bilo nezamislivo da radikali pobede u Novom Sadu i Beogradu. Sada je to skoro očekivano. Očigledno je da osnovna teza, da se protiv radikala treba boriti ekonomskim napretkom, jednostavno nije tačna. Ili se bar meni čini da to pokazuje naša analiza podataka.
Stimulus
Bush i Kongres su se složili da ekonomiji daju fiskalni stimulus od 100 milijardi dolara, u vidu jednokratnih poreskih olakšica. Pojedincima i firmama se odbija od poreza i šalju čekovi.
Libertarijanci sa Cato institita se ljute, ali ne vidim zašto je to toliki problem. Ovo jeste kejnzijanizam, jer se radi o upotrebi fiskalne politike da bi se regulisalo kretanje ekonomije na makro nivou, odnosno predupredila ili ublažila recesija. Pravo smanjenje poreza bi bilo stalno a ne jednokratno, donelo bi izvesnost i podstaklo bi privredu da planira sa takvim porezima i ulaže na dugi rok. Ovo sa iznenadnom jenodkratnom olakšicom je samo makroekonomsko mešetarenje, gomilanje javnog duga da bi se stopa rasta i nezaposlenosti pomerile za pola procenta.
Ali sa druge strane, ako država već hoće da upravlja makroekonomijom, poreske olakšice su najbolji način za to. Nekoliko decenija ranije, a i danas u mnogim drugim zemljama, sa istom kejnzijanskom politikom bi umesto olakšica imali javne radove. Sve sa izmišljenim multiplikatorom. Ovako vlada daje građanima i privredi da sami odluče kako da potroše fiskalni stimulus. Naravno da bi stalno smanjenje poreza bilo bolje -- ali i ovo sa jednokratnim vraćanjem novca poreskim obveznicima nije uopšte loša vest.
Libertarijanci sa Cato institita se ljute, ali ne vidim zašto je to toliki problem. Ovo jeste kejnzijanizam, jer se radi o upotrebi fiskalne politike da bi se regulisalo kretanje ekonomije na makro nivou, odnosno predupredila ili ublažila recesija. Pravo smanjenje poreza bi bilo stalno a ne jednokratno, donelo bi izvesnost i podstaklo bi privredu da planira sa takvim porezima i ulaže na dugi rok. Ovo sa iznenadnom jenodkratnom olakšicom je samo makroekonomsko mešetarenje, gomilanje javnog duga da bi se stopa rasta i nezaposlenosti pomerile za pola procenta.
Ali sa druge strane, ako država već hoće da upravlja makroekonomijom, poreske olakšice su najbolji način za to. Nekoliko decenija ranije, a i danas u mnogim drugim zemljama, sa istom kejnzijanskom politikom bi umesto olakšica imali javne radove. Sve sa izmišljenim multiplikatorom. Ovako vlada daje građanima i privredi da sami odluče kako da potroše fiskalni stimulus. Naravno da bi stalno smanjenje poreza bilo bolje -- ali i ovo sa jednokratnim vraćanjem novca poreskim obveznicima nije uopšte loša vest.
Subscribe to:
Posts (Atom)