16 May 2012
Još jedan crackpot
Koji kaže u svom članku u Wall Street Journalu:
Koliko god zlatni standard bio nesavršen, on je još uvek bolji od svih alternativa... Zlato je Ahilova tetitiva političara koji vole veliku vladu. On je za lopuže i pljačkaše iz vlade isto što su beli luk i sunčeva svetlost za vampire
Velika štednja u Evropi
Jedna od glavnih tema poslednjih meseci, najčešće u kontekstu zemalja poput Grčke je da li su mere radikalne štednje i kresanja državnih izdataka ("austerity") opravdane ili ne. Međutim, retko se operiše tačnim ciframa - kolika su stvarno bila ta famozna kresanja budžeta poslednjih godina koja su izazvala toliko mnogo protesta i lomova u Grčkoj, Francuskoj i drugde, skoro eliminisala mainstream stranke u nekim zemljama i dovela radikalne levičare na vlast, a sada prete i samom opstanku eura.
Ukratko, nije ih bilo. Ako pogledate sledeći grafikon jasno se vidi da je državna potrošnja ili nastavila da raste (kao u slučaju Francuske i Velike Britanije), ili stagnirala kao u slučaju Grčke, Španije ili Italije. Ako uzmemo u obzir da je poslednjih nekoliko godina Grčka u recesiji, može se slobodno reći da je potrošnja kao procenat GDP zapravo porasla od početka tih neviđenih mera "štednje". Dugoročno gledano, državna potrošnja je 2011 godine u najvećem broju zemalja bila za oko trećinu veća a u nekima i duplo veća nego deset godina ranije, uz trend usporavanja rasta poslednjih nekoliko godina.
Mislim da je u pravu Tyler Cowen kad kaže da fama o štednji potiče usled toga što kejnzijanci uzimaju kao normu povećanje potrošnje koje oni smatraju "optimalnim", a onda svako usporavanje u odnosu na taj standard nazivaju "austerity". U Americi isti trik, samo u obrnutom smeru, koriste republikanski političari. Oni prvo prihvate Obaminu dinamiku povećanja budžeta kao "baseline", a onda predlože nešto manji budžet od toga, i kažu kako su oni za "smanjenje državne potrošnje" i "uštede". A u stvari samo predlažu nešto sporiju eksploziju državnih izdataka koja, naravno, predstavlja drastično povećanje čak i u odnosu na budžete G.W. Busha. Otprilike (malo gruba ali tačna analogija) kao kad bi vam lopov ukrao 500 dinara, a onda vratio 200 i rekao kako treba da mu budete zahvalni jer vam je "uštedeo" 200 dinara.
Ukratko, nije ih bilo. Ako pogledate sledeći grafikon jasno se vidi da je državna potrošnja ili nastavila da raste (kao u slučaju Francuske i Velike Britanije), ili stagnirala kao u slučaju Grčke, Španije ili Italije. Ako uzmemo u obzir da je poslednjih nekoliko godina Grčka u recesiji, može se slobodno reći da je potrošnja kao procenat GDP zapravo porasla od početka tih neviđenih mera "štednje". Dugoročno gledano, državna potrošnja je 2011 godine u najvećem broju zemalja bila za oko trećinu veća a u nekima i duplo veća nego deset godina ranije, uz trend usporavanja rasta poslednjih nekoliko godina.
Mislim da je u pravu Tyler Cowen kad kaže da fama o štednji potiče usled toga što kejnzijanci uzimaju kao normu povećanje potrošnje koje oni smatraju "optimalnim", a onda svako usporavanje u odnosu na taj standard nazivaju "austerity". U Americi isti trik, samo u obrnutom smeru, koriste republikanski političari. Oni prvo prihvate Obaminu dinamiku povećanja budžeta kao "baseline", a onda predlože nešto manji budžet od toga, i kažu kako su oni za "smanjenje državne potrošnje" i "uštede". A u stvari samo predlažu nešto sporiju eksploziju državnih izdataka koja, naravno, predstavlja drastično povećanje čak i u odnosu na budžete G.W. Busha. Otprilike (malo gruba ali tačna analogija) kao kad bi vam lopov ukrao 500 dinara, a onda vratio 200 i rekao kako treba da mu budete zahvalni jer vam je "uštedeo" 200 dinara.
Subscribe to:
Posts (Atom)