Mentalitet?

Oduvek se pričalo da je najveći problem naših fudbalera mentalitet. Iako imaju kvalitet, gubitnički mentalitet ih sprečava da pobeđuju velike timove. Najčešće se uplaše pobede. Još se prepričava izgubljena utakmica iz '70 i neke protiv Nemačke u Beogradu kada je Jugoslavija vodila sa 2:0 a onda je nekako stala i pustila rezervu Ditera Milera da postigne tri gola. Nemci su se ponovili na SP 1998., kada je posle 2:0 za SRJ utakmica završena 2:2. I tako dalje, mnogi druge utakmice, sve na mentalitet.

Ali, evo šta kaže košarkaški trener Bogdan Tanjević:
Менталитет наших играча је испред свих у Европи. Ту је позитивна дрскост, спремност да се каже: „Ево ја ћу”. Ако само мало добију шансе они кажу – добро, то сам очекивао и заслужио. Са добрим радом српска селекција ће бити страшна у будућности. Свих ових година док сам радио посебно у Италији и Француској имао сам проблем да убедим младе играче да могу много. Ове наше је проблем да их убедиш да нису као Мајкл Џордан. Мораш полако с њима, да им кажеш „мало си слабији од Џордана, али добар си”...

Veoma zanimljivo. Otkud takva esktremna razlika u mentalitetu?

Možda je odgovor ovo što je Gorčin Stojanović napisao posle igre mlade fudbalske reprezentacije SCG na Evropskom prvenstvu 2004, kada su pobedili sve do finala:

Momci su igrali lepo, i momci su imali duha kako za igru uopšte, tako i za igru do samog konca. Uspeli su da belodano dokažu kako mentalitet uopšte ne postoji sam po sebi, nego je tek proizvod kolektivne autosugestivne halucinacije.

Ova dva citata možda i nisu u supronosti. Mentalitet naravno postoji na individualnom nivou, mada bih ja rekao da bi i na kolektivnom trebalo da bude deo kulture oblikovane vremenom i možda čak genetskog koda. Međutim, na ovoj maloj studiji slučaja se ispostavlja da ako i postoji, kolektivni mentalitet se fundamentalno razlikuje po grupama, granama ili generacijama. Nije srpski, nego srpskih fudbalera, srpskih košarkaša, mladih fudbalera, itd. Ne znam kako drugačije da objasnim navodnu razliku između njih. Čita li ovo neki psiholog?

Put u ropstvo

Samo što je Narodna banka Srbije ograničila rok otplate gotovinskih keš kredita na dve godine, većina poslovnih banaka je produžila rok otplate namenskih kredita, a da pri tome nisu povećane kamatne stope.

Pa to je najbolje u tržišnoj privredi, što se Vlasi uvek dosete. Vidi post o nepredvidivim posledicama.

Ali problem je što ni država po pravilu ne odustaje. Zbog toga jedna intervencija uvek priziva nove intervencije, dok na kraju ne počnete da kontrolišete sve. To je Hayek zvao "Put u ropstvo". Dokaz:
Guverner NBS je najavio će ograničiti rok otplate i za njih (namenske kredite), ukoliko se posle mesečnih izveštaja utvrdi da se građani sve više I na duži rok zadužuju kreditnim karticama ili potrošačkim kreditima.

I konačno....

... je objavljen čuveni Ugovor o koncesiji, doduše i dalje bez nekih bitnih delova. Elem, pre neki dan sam rekao šta mene zanima, a sada sam uglavnom dobio i odgovore. (post delimično editovan na Lazarev zahtev).

Dakle, pitanja su bila:

1. Ko i kako utvrđuje drumarinu?
2. Da li će sadašnja ibarska magistrala ostati u funkciji?
3. Ko će i kako nadgledati održavanje puta, naročito u poslednjih pet godina koncesije?
4. Šta je uopšte koncesionaru garantovano, šta ako nema dovoljno saobraćaja, šta ako ima saobraćaja više nego što je inicijalno procenjeno?
5. Kako će izgradnja autoputa uticati na izgradnju i održavanje ostalih puteva (recimo, čija je obaveza da napravi i održava nadvožnjake i prilazne puteve)?
6. Ko i kako daje dozvolu za izgradnju objekata pored puta (pumpe, moteli, restorani, bilbordi)? Ko uzima pare od toga?
7. Ko plaća za eksproprisano zemljište?
8. Da li će kamioni biti primorani da koriste novi autoput?
9. Ko snosi odgovornost za nesreće na putu izazvane loše izvedenim radovima?
10. Šta na kraju koncesije postaje vlasništvo Republike Srbije - put ili firma koja je vlasnik puta?
11. Da li su se odgovori na sva ova pitanja nalazili u konkursnoj dokumentaciji, odnosno da li su svi ponuđači znali odgovore na njih kada su davali ponudu?

A odgovori su:

1. I dalje ne znamo kako će se tačno utvrđivati drumarina (to je u aneksu 12. koji nije objavljen), ali principi (koji jesu objavljeni) meni deluju razumno - cene na državnim putevima, cene u zemljama u okruženju, kao i "preporuke EU". Na promenu cena saglasnost daje Vlada. Ako želi, može da drži i niže cene, ali onda mora da iz budžeta nadoknadi razliku.
2. Koliko sam mogao da protumačim, gradiće se potpuno nov put, odnosno Ibarska magistrala ostaje ovakva kakva je, valjda. Problematično je što se Vlada obavezuje da neće "podržavati konkurentske projekte koji bi mogli negativno da utiču na projektovani saobraćaj", što možda može da obuhvata i železnicu. Takođe, može da znači da Vlada ne sme da ulaže u održavanje Ibarske magistrale, što bi bilo apsurdno, ali ko zna šta tačno znači "podržavanje"?
3. Tri godine pre isteka koncesije će se oformiti komisija koja može da naredi koncesionaru da izvrši neke dodatne radove. (član 22.1 iz Ugovora)
4. Izgleda (iz ovoga što je dostupno - član 1.4, Aneks 6) da je rizik saobraćaja u potpunosti prenet na koncesionara (ako nema dovoljno saobraćaja, nema nikakvih dodatnih isplata iz budžeta)
5. Nisam našao odgovor.
6. Možda grešim, ali čini mi se da koncesionar nema nikakvo posebno pravo kod izgradnje pratećih objekata.
7. Koncesionar plaća za eksproprijaciju (član 8.1 iz Ugovora)
8. Ne znam. Ne piše u Ugovoru, znači da se valjda primenjuju odredbe iz Zakona, koje ne znam kakve su.
9. Koliko vidim, koncesionar (aneks 6)
10. Republika Srbija na kraju koncesije preuzima put, a koncesiono preduzeće se gasi (član 20.3.1. iz Ugovora).
11. Moraćemo da sačekamo i da vidimo reakcije ostalih učesnika na tenderu, pošto i oni pročitaju ugovor.

Sve u svemu, meni ovo deluje korektno urađeno, ako uopšte mogu da sudim na osnovu polučasovnog gledanja u Ugovor.

Jedini problem (koji možda i nije problem) je što je predviđeno da putem upravlja novo preduzeće koje će biti d.o.o, sa kapitalom od samo 20 miliona evra. To mi deluje malo, mada je možda standardno, ne znam.

Siromaštvo je relativno

Veoma relativno. Kada sledeći put čujete da u Americi ima 37 miliona siromašnih, pozovite se na ovaj pregled podataka o tome šta uopšte znači biti siromašan po toj američkoj klasifikaciji. Između ostalog:

-- 3/4 siromašnih domaćinstava ima automobil, a 31% njih dva ili više automobila
-- prosečan siromašni građanin živi u više stambenog prostora nego prosečan građanin (ne siromašan) drugih visokorazvijenih zemalja kao Nemačka, Francuska ili Japan
-- 80% siromašnih ima klima uređaj

I tako dalje, pogledajte i druge tabele.

I stanovi za mlade

I to umetnike i naučnike. Neverovatno. Socijalizam zauvek.

Zanimljivo

Lepo je videti da je Srbija nekada bila deo Evrope. Još je lepše ako vas tako nešto potpuno iznenadi, kao mene ovaj članak u Wikipediji.

Moram priznati da nikada ranije nisam čuo za Latinsku monetarnu uniju, a posebno za to da je Srbija bila član. Posebno mi je zanimljivo to što se Unija raspala tek 1927. godine, što znači da je preživela I svetski rat.

Iako je Unija očigledno bila loša ideja (jer je na kraju propala), zanimljivo je da su tada dovoljno verovali Srbiji da su nas primili. Ne verujem da bi sada EU prihvatila sličan dil.

Stanovi za siromašne

Grad Beograd zida stanove za siromašne. Otvoren je konkurs za dodelu 93 stana najsiromašnijim Beograđanima. Praktično jedini uslov je da je osoba živela u Beogradu 5 godina pre prijavljivanja na konkurs. Stan neće dobiti besplatno, ostaće u vlasništvu grada, ali će plaćati samo simboličnu naknadu za korišćenje. U planu je izgradnja 1.200 ovih stanova.

Nemam ništa protiv pomoganja siromašnima ali deljenje stanova nije najbolje rešenje. Prvo, nije posao grada da zida stanove. Drugo, otvara se prostor za korupciju. Javna je tajna da svi projekti koji se finansiraju novcem poreskih obveznika imaju skromne budžete na početku ali ne i na posletku. Treće, američko iskustvo ukazuje da ovavka naselja često imaju problem sa kriminalom. Ustvari se vrši neka vrsta getoizacije siromašnih. Možda će i Srbija za par godina morati da uvede zakon kojim će moći da izbaci stanare ovih naselja u slučaju da su osuđeni za neko krivično delo (one strike and you re'out). Četvrto, u gradu kažu da će bar 100 ljudi aplicirati za svaki stan, što znači da se socijalna pomoć daje kroz svojevrsnu lutriju.

Ukratko, nema razloga da radimo na projektima koji su se pokazali neuspešnim u drugim zemljama. Ukoliko Grad želi da pomogne bilo bi pametnije da uvedu ili povećaju socijalnu pomoć. Ništa više.

Lunja vs. Maza

Jedna od udarnih vesti danas u Americi je Michael Vicks. Ovaj poznati sportista (američki fudbal) uhapšen je zbog organizovanja borbi pasa. Priznao je krivicu, izvinio se američkom narodu i po već ustaljenoj proceduri pomenuo kako je pronašao Isusa u ovim kriznim momentima. Njegov fudbalski tim mu je otkazao ugovor a sledi mu i zatvorska kazna između deset meseci i pet godina.

Ovaj slučaj je ponovo pokrenuo raspravu među libertarijancima u vezi sa pravima životinja. Kao što smo zaključili ranije (vidi: Snupijeva prava), generalni stav libertarijanaca je da životinje imaju prava samo kao imovina vlasnika. To u ovom konkretnom slučaju znači da bi Michael Vicks trebalo da imao prava da organizuje borbe pasa ukoliko to želi. Dosta libertarijanaca smatra da, iako je to okrutno i odvratno, ipak ne bi trebalo da bude zabranjeno. Tibor Machan objašnjava zašto životinje ne bi trebalo da imaju prava.

Mises institut je iskoristio priču da se bavi ni manje ni više nego zakonima o zaštiti konkurencije. Naime, ako NFL u Americi zabrani učestvovanje otpuštenom Michael Vicksu, da li kanadski fudbalski savez ima pravo da uvede istu zabranu. Mises institut zaključuje da ima.