Perpetum mobile

Otkrio ministar perpetum mobile. Uložiš jedan evro, dobiješ osam. Jedina je nepoznanica zašto se takva praksa ne smatra poželjnom opcijom u razvijenom svetu.

Ili, hajde pretpostavimo da naša vlada zna nešto što drugi ne znaju jer nije nam prvi put da čujemo takve skromne samoocene. Zašto onda stati na 3 milijarde za subvencije. Zašto ne uložiti 300 milijardi? Pa vredi se i zadužiti ako se pare vraćaju tako dobro. Biće posla za sve i para u budžetu i privreda će da cveta, a država će da deli socijalu šakom i kapom.

Šta reći osim kec kao kuća. Jedini perpetum mobile je da vlada uzme od mnogobrojnih koje niko ne vidi, slika se sa malobrojnim koji su vrlo vidljivi i proba da pokupi nešto regionalnih glasova. Ko je kriv Valjevu što nema regionalnog subašu. Dakle stvarno dobiješ čiste glasove, a da te ništa ne košta. Ceh u kafani jednostavno ne plaća onaj ko je jeo i mnogo pio.

Plate u javnom sektoru

Gledao sam sinoć malo emisiju na RTS-u o štrajku prosvetara. Razgovaralo se o bodovima, jubilarnim nagradama, koeficijentima, poređenju sa privatnim sektorom, pa sam se setio ovih scena iz sjajne britanske serije Yes, Prime Minister.

Bolje od savršenog

Čitajući Ivanov post ispod, ponovo sam razmislio o nekim osnovnim ekonomskim konceptima.

"Savršeno tržište" je mikroekonomski model, konstrukt koji nam pomaže da analiziramo neke stvari -- recimo kako veća tražnja ili manja ponuda utiču na cenu. Ali fraza "savršeno tržište" je odavno izašla iz tog konstrukta. Prvenstveno su za to krivi neekonomisti, koji nerazumevajući da je "savršeno tržište" samo teoretska konstrukcija, kritikuju tržišnu ekonomiju površnim i promašenim argumentom da tržište ustvari nije uvek savršeno, iz čega sledi da ga neko treba usavršiti.

Jedan problem sa tim je što su nesavršenosti tržišta koje država može popraviti -- i tu ostajemo u standardnom, neoklasičnom, intervencionističkom ako hoćete, modelu -- jasno definisane. To su eksternalije, javna dobra i monopoli. Ali te stvari su po bilo kojim kriterijumima izuzetno retke u odnosu na raširenu državnu intervenciju u stvarnom svetu, da državno mešanje više niko i ne pokušava da opravda postojanjem neke od navedenih nesavršenosti. Industrijska politika, podsticaji, subvencije ili državno vlasništvo u profitnim delatnostima blage veze nemaju sa standardnim teorijskim opravdanjima za intervenciju.

Ali da se vratim na neekonomsku kritiku da model savršenog tržišta ne postoji u stvarnosti -- to je tačno. Kritičari, uglavnom sociolozi i politikolozi, su u pravu, ali ne na način na koji oni misle. U stvarnosti tržište radi mnogo bolje nego što model nalaže. Teorijski model savršene konkurencije kaže da će se sva roba proizvoditi po najnižim mogućim troškovima, uz jednaki prosečan profit u svakoj grani -- ali ne kaže da će Watt izumeti parnu mašinu, ili da će Henry Ford pretvoriti automobil od luksuzne u potrošnu robu ili da će Apple ove godine napraviti i-Pad a sledeće godine ga prodavati upola cene. Sloboda akcije na slobodnom tržištu donela je stvari za koje nismo mogli sanjati da će biti izmišljene, a još manje da će postati pristupačne. A da smo počeli da živimo u teorijskom modelu savršene konkurencije 1820., danas bismo još išli kočijama i čitali na sveću. Model savršene konkurencije je jako ograničen jer je statičan i orijentisan samo na količine i cene. Tržište u stvarnosti nije stanje nego proces, a preduzetništvo i inovacije su ključni delovi tog procesa. Zato je u stvarnosti tržište - što je samo drugo ime za slobodnu ekonomsku akciju miliona pojedinaca - neuporedivo uspešnije od svog "savršenog" teorijskog blizanca.