Ministar trgovine tvrdi da su veliki lanci (a to su kako stvari stoje dva velika lanca) izmirili 70% dugova dobavljačima i da su mali trgovci ti koji su sada problem.
Kopka me nekoliko pitanja:
- Izmiriše ljudi očas posla svoje dugove - šta ih je sprečavalo da to urade ranije? Možda želja da se ide u ekspanziju tuđim kapitalom, nekako mi se javlja, s tim da za korišćenje istog nikada nisu dobili dozvolu vlasnika.
- Zašto bi građani Srbije, ako je reč o isplati iz subvencionisanih kredita, finansirali nečije bahato ponašanje?
- Kako do sada ne primetih da moj piljar i sldoledžija ruše likvidnost privrede i da su tako sposbni da ostanu u dosluhu?
25 July 2009
Još malo neosnovane propagande protiv naših trgovaca
Kategorija:
Trgovina
U Kada kažem novine... tvrde da se u Nemačkoj dešavaju neke tendencije koje prete da naše malotrgovce "skinu sa pijedestala efikasnosti i notorno niskih marži".
Očekujem da paraistraživači Saveza ekonomista i eksperti Ministarstva za trgovinu i holdinge pokažu da je Beograd ne samo jeftiniji nego i da su rasprodaje i pad cena u maloprodajnim objektima i veći nego u Nemačkoj.
Očekujem da paraistraživači Saveza ekonomista i eksperti Ministarstva za trgovinu i holdinge pokažu da je Beograd ne samo jeftiniji nego i da su rasprodaje i pad cena u maloprodajnim objektima i veći nego u Nemačkoj.
Konsenzus
Oli Ren je preneo dobro poznati stav EU da su vlasnička prava osnov tržišne demokratije i da je njihovo poštovanje preduslov da budete deo EU i zapadnog sveta uopšte. Ako je gledati postupke vlasti od 2000. godine (vlasti pre toga ne vredi analizirati jer su njihovi predstavnici manje-više otvoreno baštinili "tekovine" otimačine posle Drugog svetskog rata) Srbija će teško u skorije vreme postati član evropske porodice naroda. Tužno je što Srbija (valjda) vrši restituciju da bi postala članica EU, umesto da je to uradila da bi svojim građanima i potomcima njenih nakadašnjih građana pokazala da je kredibilna država u kojoj je vlasništvo svetinja. Konačno, duboko sam ubeđen da bi srpska politčka elita najviše volela kada bi mogla da do kraja nastavi sa rasprodajom tuđe imovine, jer nove ideje oko zakonskog uređenja građevinskog zemljišta govore da im je bliža partizanština od vladavine prava.
U tekstu ispod je jedan od mojih članaka objavljen tokom 2003. godine. Žalosno je da ga je potrebno samo minimalno izmeniti i povećati izvesni dug koji su sve demokratske vlasti ostavile u amanet građanima Srbije.
***
Jedna od stranaka koja je predvodila bunt protiv centralizacije Srbije i koja je je postavila pitanje decentralizacije u ekonomske okvire stalno je kao krilaticu ponavljala: "Čije su naše pare". Međutim žalostan bilans dve i po godine kvazi reformi je to što pravo pitanje treba da glasi: "Čija je naša imovina?". Nove vlasti nisu učinile ništa da se vrati imovina oteta nakon drugog svetskog rata, nego su čak nastavile se prodajom tuđih fabrika, zemljišta, poslovnog prostora, stanova, pokazujući da se po poštovanju privatne imovine ne razlikuju od svojih prethodnika. Šta više, bila su pristuna sporadična izrugivanja privatnom vlasništvu kada su u pitanju noviji slučajevi podržavljenja privatne imovine.
Proces denacionalizacije ima svoje moralno i ekonomsko opravdanje. Oni koji su se najviše pozivali na moral i slobodu uveli su zemlju u socijalizam likvidiravši i opljačkavši elitu zemlje, kao i veliki broj pojedinaca koji nisu mogle da se saglase sa uvođenjem tiranije u Srbiji. Sama činjenica da su mnogi od njih još uvek živi, kao i da postoje njihovi naslednici, kada je reč o onim manje srećnim, dovoljan je razlog za razumnu vlast da se izvini za učinjenu nepravdu. Svako ko želi raskid sa prošlošću, morao bi na samom početku da ispravi najveću od svih nepravdi.
Ekonomski argumenti za denacionalizaciju zasnovani su na značaju nepovredivosti privatne svojine i na njenoj superiornosti u odnosu na sve druge oblike vlasništva. U društvu u kome se privatna svojina gazi, nije moguće očekivati dugoročno optimalnu alokaciju sredstava, budući da bi svaki ulagač nužno izbegavao dugoročna ulaganja i u kalkulaciji troškova morao da uzme u obzir povišeni sistemski rizik. Takođe, sva empijska istraživanja govore u prilog superiornosti performansi preduzeća u privatnom vlasništvu. Postavlja se pitanje zašto se uporno odbija denacionalizacija, kakve su posledice takvog ponašanja i da li je denacionalizacija izvodljiva?
Vlada Srbije nastavlja sa upornim glorifikovanjem reformi i isticanjem svojih dostignuća. Međutim, za dve i po godine uspela je da za pokaže da je spremna jedino da moli za pomoć u svetskim netržišnim institucijama, a kada je spremnost da se bespovratno finansira održanje socijalizma u Srbiji presahla, pronađen je spasonosni recept – "povoljni" krediti. O stvaranju poslovnog okruženja koje bi prvo pokrenulo investicije građana Srbije, a potom i strane investicije, nije se mnogo razmišljalo.
Zvaničnici vlade su povremeno davali izjave u kojima su izražavali čuđenje zašto strani investitori zaobilaze Srbiju kada su oni "tako mnogo uradili" na stvaranju pogodnih uslova za investicije. Budući da percepcije o poslovnom okružnju vlade koja brani socijalizam i menadžera privatnih firmi ne mogu biti iste, vlada je više puta pokušavala sa patetičnim patriotskim pozivima za repatrijaciju kapitala. Nacionalni porivi trebali bi da brane socijalizam u novom ruhu.
Naravno, ljudi koji su bili prisiljeni da emigriraju iz Srbije, kao i svi biznismeni na svetu u računicu uključuju jedino prinos na kapital koji mogu da ostvare. Tu ne pomaže ni nostalgično pominjanje kruga dvojke, kako ni takt dvojke u pastoralnoj Šumadiji, ni gusle, ni nasmejani politčari. Poslovni ljudi svojim postupcima jasno stavljaju do znanja da je sistemski rizik u Srbiji nepodnošljiv za dugoročna ulaganja.
Jedna od stvari koja pomaže održavanju visokog sistemskog rizika su nerešeni vlasnički odnosi. Za uspeh jedne zemlje nije presudno da li su ispunjene preporuke MMF i da li je on zadovoljan (što ne znači da je Srbija ovde ostvarila dobre rezultate), nego da li u zemlji postoje kredibilne institucije i vladavina prava. Bez poštovanja vlasničkih prava ne može biti govora ni o jednom ni o drugom.
Sadašnja situacija nalikuje na odlazak na buvlju pijacu gde će vas prodavac zaustaviti i sa širokom osmehom reći: "Dođi, možda kupiš nešto svoje". Ili, što može biti mnogo opasnije, nešto tuđe. Svako ko odluči da se uključi u proces privatizacije svestan je da kupuje mačku u džaku i ako odluči da igra "srpski rulet" koristiće dve strategije minimizacije rizika: (i) tražiće povlastice kod srpske vlade što će dovesti do suboptimalne alokacije kapitala, a građani Srbije će trećoj strani plaćati nerešene vlasničke odnose (ii) vremenski horizont ulaganja će po pravilu biti kratkoročan, tako da će doći do vremenski suboptimalne alokacije sredstava, a ceh koji je napravila vlada plaćaće opet građani Srbije.
Vlada se ne obazire, ni na ekonomsku logiku, ni na moral kada su u pitanju vlasnička prava, pa nastavlja sa prodajom tuđe imovine. Samo u slučajevima kada se desi da na "doboš" ode imovina stranog državljanina dobro pozicioniranog u nekoj od zapadnih zemalja, dolazi do obustavljanja procesa prodaje tuđe imovine. Posledice su da: (i) cena mačke u džaku pada i (ii) sadašnje nepoštovanje vlasničkih prava navodi na zaključak da je to opredeljenje i za budućnost. Kompanija ICN je jedna od onih koje su uvidele kako to izgleda u Srbiji.
Izjave da vlada ima nameru da obešteti ljude čija je imovina oteta nakon drugog svetskog rata, jer je 5% prihoda od privatizacije namenjeno ispravljanju nepravde može se dovesti pod znak pitanja ako se uradi najjednostavnija računica. Nakon drugog svetskog rata u Srbiji je pronađeno oko 30 hiljada "neprijatelja" kojima je imovina oduzeta. Ako se pretpostavi da srpska elita nije imala manje od 50 m2 stambenog prostora po članu domaćinstva, što je vrlo oprezna procena, ako su se ti objekti nalazili na najboljim mestima u gradovima i bili izgrađeni od kvalitetnih materijala, dolazi se do brojke od samo 1500000 m2 stambenog prostora. Kao prosečna cena može se uzeti 750 EUR, budući da je najveći broj tih objekata smešten u najskupljim delovima Beograda. Samo nacionalizovani stambeni prostor danas vredi preko milijarde EUR, a poslovni objekti, građevinsko zemljište, fabrike, zemlja i druge nekretnine sumu uvećavaju nekoliko puta.
"Dobronamerna" vlada je za dve godine od usvajanja novog Zakona o privatizaciji ostvarila prihod od oko 600 miliona EUR. Ako je zaista izdvojila 5%, za dve godine sakupljeno je manje od 30 miliona EUR, tako da se samo bivši vlasnici stambenog prostora mogu nadati da će biti obeštećeni do kraja 21. veka ako se nastavi ovakav tempo. Obeštećenje na ovakav način je najobičnija floskula, mada više liči na besprizoran bezobrazluk.
Istina je da nijedna od zemlja u tranziciji nije u potpunosti obeštetila građane osim bivšeg DDR. Poljska je, na primer, obeštetila samo poljske državljane, Mađarska je izdala obveznice, a većina uspešnih zemalja u tranziciji pokazala je želju da reši problem nacionalizovane imovine. Srbija se ističe po tome što takve želje uopšte nema, tako da nove vlasti ne nude ni iluziju.
Nakon kratke analize poštovanja vlasničkih prava u Srbiji može se reći da je za sadašnju garnitura političara to poslednja rupa na svirali. To i ne začuđuje jer nakon dve i po godine se sa pravom može zaključiti da država nema nameru da se povuče iz privrede i da političari i dalje preferiraju da zadrže moć kakvu nemaju njihove kolege u zemljama gde su vladavina prva, tržište i demokratija noseći stubovi društva.
Ako se privatna svojina bude i dalje gazila, Srbija nikada neće postati civilizovana i prosperitetna zamlja, nego će ostati socijalni slučaj Evope. Dok god se pljačka bude isplatila više od preduzetništva investicije će biti niske, nestabilnost će biti imanentna, a u opticaju će biti najgore opcije.
***
Što reče Otpor u vreme svog tonjenja u istoriju, "Mnogo ste isti". Imamo različite kombinacije za podelu državnih feuda i istinsku rešenost da se prodaje tuđa imovina.
U tekstu ispod je jedan od mojih članaka objavljen tokom 2003. godine. Žalosno je da ga je potrebno samo minimalno izmeniti i povećati izvesni dug koji su sve demokratske vlasti ostavile u amanet građanima Srbije.
***
Jedna od stranaka koja je predvodila bunt protiv centralizacije Srbije i koja je je postavila pitanje decentralizacije u ekonomske okvire stalno je kao krilaticu ponavljala: "Čije su naše pare". Međutim žalostan bilans dve i po godine kvazi reformi je to što pravo pitanje treba da glasi: "Čija je naša imovina?". Nove vlasti nisu učinile ništa da se vrati imovina oteta nakon drugog svetskog rata, nego su čak nastavile se prodajom tuđih fabrika, zemljišta, poslovnog prostora, stanova, pokazujući da se po poštovanju privatne imovine ne razlikuju od svojih prethodnika. Šta više, bila su pristuna sporadična izrugivanja privatnom vlasništvu kada su u pitanju noviji slučajevi podržavljenja privatne imovine.
Proces denacionalizacije ima svoje moralno i ekonomsko opravdanje. Oni koji su se najviše pozivali na moral i slobodu uveli su zemlju u socijalizam likvidiravši i opljačkavši elitu zemlje, kao i veliki broj pojedinaca koji nisu mogle da se saglase sa uvođenjem tiranije u Srbiji. Sama činjenica da su mnogi od njih još uvek živi, kao i da postoje njihovi naslednici, kada je reč o onim manje srećnim, dovoljan je razlog za razumnu vlast da se izvini za učinjenu nepravdu. Svako ko želi raskid sa prošlošću, morao bi na samom početku da ispravi najveću od svih nepravdi.
Ekonomski argumenti za denacionalizaciju zasnovani su na značaju nepovredivosti privatne svojine i na njenoj superiornosti u odnosu na sve druge oblike vlasništva. U društvu u kome se privatna svojina gazi, nije moguće očekivati dugoročno optimalnu alokaciju sredstava, budući da bi svaki ulagač nužno izbegavao dugoročna ulaganja i u kalkulaciji troškova morao da uzme u obzir povišeni sistemski rizik. Takođe, sva empijska istraživanja govore u prilog superiornosti performansi preduzeća u privatnom vlasništvu. Postavlja se pitanje zašto se uporno odbija denacionalizacija, kakve su posledice takvog ponašanja i da li je denacionalizacija izvodljiva?
Vlada Srbije nastavlja sa upornim glorifikovanjem reformi i isticanjem svojih dostignuća. Međutim, za dve i po godine uspela je da za pokaže da je spremna jedino da moli za pomoć u svetskim netržišnim institucijama, a kada je spremnost da se bespovratno finansira održanje socijalizma u Srbiji presahla, pronađen je spasonosni recept – "povoljni" krediti. O stvaranju poslovnog okruženja koje bi prvo pokrenulo investicije građana Srbije, a potom i strane investicije, nije se mnogo razmišljalo.
Zvaničnici vlade su povremeno davali izjave u kojima su izražavali čuđenje zašto strani investitori zaobilaze Srbiju kada su oni "tako mnogo uradili" na stvaranju pogodnih uslova za investicije. Budući da percepcije o poslovnom okružnju vlade koja brani socijalizam i menadžera privatnih firmi ne mogu biti iste, vlada je više puta pokušavala sa patetičnim patriotskim pozivima za repatrijaciju kapitala. Nacionalni porivi trebali bi da brane socijalizam u novom ruhu.
Naravno, ljudi koji su bili prisiljeni da emigriraju iz Srbije, kao i svi biznismeni na svetu u računicu uključuju jedino prinos na kapital koji mogu da ostvare. Tu ne pomaže ni nostalgično pominjanje kruga dvojke, kako ni takt dvojke u pastoralnoj Šumadiji, ni gusle, ni nasmejani politčari. Poslovni ljudi svojim postupcima jasno stavljaju do znanja da je sistemski rizik u Srbiji nepodnošljiv za dugoročna ulaganja.
Jedna od stvari koja pomaže održavanju visokog sistemskog rizika su nerešeni vlasnički odnosi. Za uspeh jedne zemlje nije presudno da li su ispunjene preporuke MMF i da li je on zadovoljan (što ne znači da je Srbija ovde ostvarila dobre rezultate), nego da li u zemlji postoje kredibilne institucije i vladavina prava. Bez poštovanja vlasničkih prava ne može biti govora ni o jednom ni o drugom.
Sadašnja situacija nalikuje na odlazak na buvlju pijacu gde će vas prodavac zaustaviti i sa širokom osmehom reći: "Dođi, možda kupiš nešto svoje". Ili, što može biti mnogo opasnije, nešto tuđe. Svako ko odluči da se uključi u proces privatizacije svestan je da kupuje mačku u džaku i ako odluči da igra "srpski rulet" koristiće dve strategije minimizacije rizika: (i) tražiće povlastice kod srpske vlade što će dovesti do suboptimalne alokacije kapitala, a građani Srbije će trećoj strani plaćati nerešene vlasničke odnose (ii) vremenski horizont ulaganja će po pravilu biti kratkoročan, tako da će doći do vremenski suboptimalne alokacije sredstava, a ceh koji je napravila vlada plaćaće opet građani Srbije.
Vlada se ne obazire, ni na ekonomsku logiku, ni na moral kada su u pitanju vlasnička prava, pa nastavlja sa prodajom tuđe imovine. Samo u slučajevima kada se desi da na "doboš" ode imovina stranog državljanina dobro pozicioniranog u nekoj od zapadnih zemalja, dolazi do obustavljanja procesa prodaje tuđe imovine. Posledice su da: (i) cena mačke u džaku pada i (ii) sadašnje nepoštovanje vlasničkih prava navodi na zaključak da je to opredeljenje i za budućnost. Kompanija ICN je jedna od onih koje su uvidele kako to izgleda u Srbiji.
Izjave da vlada ima nameru da obešteti ljude čija je imovina oteta nakon drugog svetskog rata, jer je 5% prihoda od privatizacije namenjeno ispravljanju nepravde može se dovesti pod znak pitanja ako se uradi najjednostavnija računica. Nakon drugog svetskog rata u Srbiji je pronađeno oko 30 hiljada "neprijatelja" kojima je imovina oduzeta. Ako se pretpostavi da srpska elita nije imala manje od 50 m2 stambenog prostora po članu domaćinstva, što je vrlo oprezna procena, ako su se ti objekti nalazili na najboljim mestima u gradovima i bili izgrađeni od kvalitetnih materijala, dolazi se do brojke od samo 1500000 m2 stambenog prostora. Kao prosečna cena može se uzeti 750 EUR, budući da je najveći broj tih objekata smešten u najskupljim delovima Beograda. Samo nacionalizovani stambeni prostor danas vredi preko milijarde EUR, a poslovni objekti, građevinsko zemljište, fabrike, zemlja i druge nekretnine sumu uvećavaju nekoliko puta.
"Dobronamerna" vlada je za dve godine od usvajanja novog Zakona o privatizaciji ostvarila prihod od oko 600 miliona EUR. Ako je zaista izdvojila 5%, za dve godine sakupljeno je manje od 30 miliona EUR, tako da se samo bivši vlasnici stambenog prostora mogu nadati da će biti obeštećeni do kraja 21. veka ako se nastavi ovakav tempo. Obeštećenje na ovakav način je najobičnija floskula, mada više liči na besprizoran bezobrazluk.
Istina je da nijedna od zemlja u tranziciji nije u potpunosti obeštetila građane osim bivšeg DDR. Poljska je, na primer, obeštetila samo poljske državljane, Mađarska je izdala obveznice, a većina uspešnih zemalja u tranziciji pokazala je želju da reši problem nacionalizovane imovine. Srbija se ističe po tome što takve želje uopšte nema, tako da nove vlasti ne nude ni iluziju.
Nakon kratke analize poštovanja vlasničkih prava u Srbiji može se reći da je za sadašnju garnitura političara to poslednja rupa na svirali. To i ne začuđuje jer nakon dve i po godine se sa pravom može zaključiti da država nema nameru da se povuče iz privrede i da političari i dalje preferiraju da zadrže moć kakvu nemaju njihove kolege u zemljama gde su vladavina prva, tržište i demokratija noseći stubovi društva.
Ako se privatna svojina bude i dalje gazila, Srbija nikada neće postati civilizovana i prosperitetna zamlja, nego će ostati socijalni slučaj Evope. Dok god se pljačka bude isplatila više od preduzetništva investicije će biti niske, nestabilnost će biti imanentna, a u opticaju će biti najgore opcije.
***
Što reče Otpor u vreme svog tonjenja u istoriju, "Mnogo ste isti". Imamo različite kombinacije za podelu državnih feuda i istinsku rešenost da se prodaje tuđa imovina.
Subscribe to:
Posts (Atom)