Ima samo dva načina alokacije resursa u ekonomiji -- jedan je dobrovoljnim ili tržšnim putem, drugi je političkim putem. Kada država "pomaže" privredi, ona ustvari samo oduzima od tržišne alokacije i preusmerava ih u političku alokaciju. Videli smo pre nekoliko dana da je ministar Dinkić smislio da država treba iz šupljeg da presipe 50 milijardi dinara u prazno, što će se onda zvati "državna pomoć privredi". Kao da država ima neka svoja sopstvena sredstva, van onog što uzima od privrede. Pošto će se novac raposređivati u vidu garancija za bankarske kredite, mora postojati neki kriterijum za alokaciju. Kome će država udeliti kredit? Kome neće?
"Roba mora da ima kupce" je kriterijum za alkoaciju kredita koji je smislio guverner Jelašić. Krediti će se davati onima čija roba, po proceni državnih činovnika, ima kupce. Sposobnost banaka i preduzeća zamenjena je sposobnošću državnih činovnika, oni su ti koji će sada, na čelu sa guvernerom i ministrima, procenjivati koja roba ima ili nema kupce.
To je centralni plan u malom, praksa koja već postoji u raznim fondovima i agencijama za razvoj, izvoz ili mala i srednja preduzeća. Ali sada je u planu i ovaj mnogo veći projekat političke alokacije sredstava.
