Pages

02 January 2008

Liberalni mediji

Kad su liberalni mediji ovakvi, antiameričko javno mnjenje ne treba nikoga da iznenađuje. Evo šta kaže Danas:
Cilj invazije na Irak, kako danas veruje većina međunarodnih analitičara, bio je uništenje iračkog društva kako bi se pripremilo tlo da Amerikanci i Britanci preuzmu kontrolu nad ogromnim naftnim rezervama Iraka, uspostave vojne baze na Bliskom istoku i eventualno zaštite Izrael od mogućeg napada Sadamovog Iraka. Takva politika ratnih saveznika poprimiće genocidne obrise s dvoličnim moralnim stavom.

Većina međunarodnih analitičara!? Na primer ko? Uništenje iračkog društva kao cilj?

Ne znam koje medije čitaju Danasovi spoljnopolitički komentatori, ali i među međunarodnim kritičarima ovog rata postoji konsenzus da nafta nije igrala bitnu ulogu. Jedna jednostavna činjenica je da mesec dana rata košta SAD više nego što iznosi ukupan godišnji prihod Iraka od nafte. Druga jednostavna činjenica je da je sva nafta u vlasništvu vlade Iraka i da niko nema nameru da je otme nego mora da je kupi. Od vlade Iraka zavisi kakve će ugovore sklopiti sa naftnim kompanijama.

Ja mislim da je kad se sve sabere, taj rat bio pogrešna odluka i više o tome možete videti u ovoj
seriji postova o Iraku. U međuvremenu je bilo još novih činjenica ali glavni argument stoji. Razlozi za rat su pogrešne procene političara i greške obaveštajnih službi o postojanju oružja za masovno uništenje (vidi aferu Curveball). Sadam je nedozvoljavajući potpuni uvid sam doprineo stvaranju utiska da neko hemijsko i biološko postoji. Profesori sa Harvarda i Chicaga, Mearsheimer i Walt takođe tvrde da je zaštita Izraela mogla biti jedan od razloga, i to je jedino što je Danas pogodio, mada je daleko od toga da se "većina analitičara slaže" jer je reč samo o jednom članku i jednoj knjizi. Slagali se ratom ili ne, to su stvari oko kojih se vodi debata. Nafta, vojne baze, geopolitika, namera uništenja iračkog društva i pominjanje "genocidnih obrisa" tamo gde se očigledno radi o građanskom ratu i borbi sa ekstremistima više podsećaju na školu Mikija sa Palme i Dragoša Kalajića nego što su za ozbiljne medije.